Михаил Врубељ, Демон који седи, 1890.
У сусрет Васкрсу, док Црква износи пред нас најдубљу драму људске историје, издају, страдање, усамљеност, смрт и наду, тешко је не видети колико је ова страсна седмица опомена да истина увек најпре страда у свету који је направљен по људској, а не по Божијој мери.
Ми смо, одавно, свет уредили по својој слици, не по слици љубави, него по слици страха. Не по слици правде, него по слици користи. Створили смо поредак у којем људи свакога јутра гледају сопствено лице у огледалу и (не)препознају туђинца. И то више никога не чуди. Јер ни намере из којих живимо, градимо, владамо и ћутимо одавно нису онакве каквима их представљамо.
Мимикрија је постала наш најуспешнији друштвени таленат. Али она није нужност опстанка, она је избор. Избор да се прилагодимо неправди, да пристанемо на понижење, да истину одмеравамо по томе колико нас кошта. А мотиви су увек исти, саможивост, бескрупулозност и корист. То свето тројство човека по лику Творца, испод језика који говори о моралу, испод одела, титула, заклетви и закона, испод наших кожа где се крију чудовишта. Притајена. Стрпљива. Чекају тренутак када ће искушење скинути маску и пустити их да прошетају светом.
Пад једне надстрешнице био је тренутак када је под рушевинама остало све оно што је требало да буде систем, ред, одговорност и институција. У том паду страдала је и последња пристојна лаж да живимо у друштву које чува човека. А онда су, из тог праха, устали они који још нису до краја пристали на правила мимикрије. Они који још имају снаге да се постиде туђег стида, да заплачу над туђом несрећом. Њихов протест је морални рефлекс и вапај савести. Крик против света који одавно сматра да је нормално да се живи погнуте главе.
И ту почиње и Христов пут, јер сваки пут када неко устане против лажи, почиње његова Голгота. Најпре га исмејавају. Онда га оптужују. Затим покушавају да га уморе, оцрне, обесмисле. Свака власт која се боји истине најпре удара на глас, па на достојанство, па на наду. Тако је било и са Христом. Тако је и данас са сваким ко одбије да клечи пред лажним боговима моћи.
Страдање није само рана на телу. Страдање је и тренутак када схватиш да си усамљен у Цркви која себе назива заједницом. Када видиш да они који проповедају љубав бирају тишину, да они који служе олтару подржавају неправду, да они који изговарају реч о Христовом страдању нису спремни да препознају страдање пред сопственим прагом.
То је можда и највећа рана нашег времена, то што смо веру претворили у ритуал без ризика. У побожност без последица. У тамјан који само лепо мирише, док није у стању да лечи рану. Црква ових дана у храмовима износи плаштаницу, пева о Распетоме, плаче над Његовим гробом, али Христос није страдао да бисмо се дивили симболима, него да бисмо имали храбрости да станемо уз распетог човека данас. Уз сваког пониженог човека који одбија да пристане да је зло природно стање ствари. Васкрс никада није био бег од смрти, Васкрс је победа над пристанком на смрт.
То је оно што је овај протест показао. Показао је да још нисмо сасвим умрли. Да испод наслага страха, цинизма и умора још постоји нешто живо. Нешто што одбија да се навикне. Нешто што не пристаје на робовласнички поредак, тај најупорнији систем људске историје који упорно тежи да остане вечна судбина човека. Јер, колико год мењали идеологије, заставе и пароле, човек се увек изнова враћа једном истом искушењу, да господари другим човеком. Да га ућутка. Да га сведе на тело и на трошак.
Зато је сваки истински отпор мали Васкрс. Сваки излазак на улицу због истине је камен померен са гроба равнодушности. Свако одбијање да се лаж назове миром, знак да смрт ипак нема последњу реч.
Само ретки успеју да се отргну свом близанцу, страху, себичности, комфору и, макар на тренутак, постану слободни и добри. Такви су ретка врста. И готово увек буду кажњени. Али казна није њихов пораз, јер смрт, претња, усамљеност или клевета, све то припада свету који се боји живота.
А живот је, упркос свему, тврдоглавији од зла.
Зато нас ова седмица не позива да будемо ганути, него да будемо промењени. Да не оплакујемо Христа из прошлости, него да препознамо распеће садашњости. Да се усудимо да будемо људи.
И можда баш зато нада још постоји, јер док год неко има снаге да устане, да каже не, да не ћути пред рушевином, гроб није затворен. Камен још може бити померен, а светлост, ма колико пута затрпана, увек нађе пукотину кроз коју ће васкрснути. Јер Васкрс није утеха за слабе. Васкрс је најрадикалнија побуна против света који је пристао на смрт као правило.
