Izlaganje Ivana Jovića na simpozijumu „Prostori sećanja“ u organizaciji Univerziteta u Beču, 16-17. mart 2023.
Odlučio sam da započnem ovo izlaganje poezijom i da ga završim poezijom najvećeg srpskog pesnika dvadesetog veka, Ivana V. Lalića. Činim to zato što ne postoji precizniji jezik od poetskog. Čak i ono što izgubimo u prevodu rečitije je od većine drugih načina ljudskog izražavanja. Jedno uspelo poetsko delo zauvek svedoči o dubokoj i nesnosnoj laži tvrdnje da slika govori više od hiljadu reči. Ja se bavim filmom, dakle slikom, i tvrdim da je to glupost. Pa stoga, pesma prva.
Mesta koja volimo
Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno.
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom: ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli, koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;
Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.
Ova Lalićeva pesma svakoga od nas susreće sa jedinstvenim doživljajem odnosa prostora i vremena. Svako od nas suočen je sa neprekidnim razaranjem prostora – nema više kuća u kojima smo proveli detinjstvo i mladost, trajno su se promenile ulice kroz koje prolazimo, ponekad je potrebno da sebi dokazujemo da smo na nekom mestu uopšte postojali. Prostor se neprekidno kruni na naše oči, tokom naše kratke i ograničene egzistencije. To nas neprekidno primorava da se pitamo šta smo, zapravo, proživeli.
Nasuprot tom trošnom i prolaznom prostoru, stojimo suočeni sa „stalnim vremenom” koje natkriljuje našu egzistenciju bivajući na svoj način najbliže iskustvu večnosti koje nam je dato da doživimo. Zato je tako duboko i posebno proslavljanje Šabata u jevrejskoj tradiciji, koja na taj način podiže jedinstven hram u vremenu.
Kad sam snimao Zaveštanje bio sam možda ponajviše suočen sa ovim problemom – iako je na prvi pogled bilo mnogo neposrednijih problema vezanih za taj umetnički projekat. Trebalo je da intervjuišem za potrebe filma – koji sam odmah zamislio kao filmski spomenik – veliki broj starih ljudi koji je trebalo da govore o najtraumatičnijem iskustvu svog života. Bio sam svestan svih implikacija – počevši od toga koliko je važno iskustvo neposrednih svedoka u izučavanju Holokausta.
Pa opet, sve vreme mi je kroz glavu prolazila misao da je ono čime se moji svedoci bave – i čime se onda i taj film u jednom važnom sloju bavi – samo na jedan način radikalizovano iskustvo odnosa prostora i vremena koje svako od nas pokušava da savlada kroz život. Njihova velika trauma – koja uključuje razorene domove, nasilno prekinute živote dragih i bliskih ljudi – ovo iskustvo čini na čudan način vidljivijim, opipljivijim, dovedenim do krajnosti – ali ono je dostupno svakom ljudskom biću bez obzira na okolnosti sa kojima je u životu suočeno.
Tako da sam se odmah, zapravo, zapitao: kako da potenciram to iskustvo u doživljaju filma? Kako je na kraju došlo do toga da taj film bude toliko minimalistički u izrazu – zašto u njemu svedoci samo govore, bez ikakvih drugih mogućih izražajnih sredstava?
Na ovo pitanje mogu dati dva umetnička odgovora. Prvi se tiče približavanja filmskog izraza poeziji – ili preciznije – moći reči da evocira određenu sliku kod recipijenta. Svedoci Zaveštanja su slični drevnim pripovedačima – oni prenose iskustvo svog života rečju, koja u nama stvara slike. To od gledaoca traži neprekidni napor zamišljanja, bez ijednog sredstva koje bi mu u tom pomoglo. Od gledaoca to zahteva radikalnu empatiju i uživljavanje. Od gledaočeve imaginacije traži se isto ono što se traži od čitaočeve – da u svojoj svesti formira čitave svetove slika i iskustava.
U Zaveštanju je snimljena, između ostalog, baka moje supruge. U jednom trenutku ona, da bi opisala kako se osećala u trenucima ratnog straha, kaže da čovek tada „drhti kao grana nad vodom”. Zamislimo samo kakvu dubinu doživljaja ta slika mora izazvati kod onoga koji sluša. On postaje puni saučesnik tog iskustva – pred njim je lice stare žene, a iza tog lica, u dubini, jeste jedna grana koja drhti nad vodom kao metafora čovekove ugroženosti u ratnom vihoru.
Drugi umetnički odgovor tiče se upravo lica stare žene – to lice je ikona, koja projavljuje jednu drugačiju realnost. Gledalac se pita šta je iza tog lica, on čini napor sozercavanja duhovne dimenzije. Kako se lica smenjuju ona na svoj način formiraju ikonostas.
Njihove priče iznose iskustvo razorenog prostora koji postaje privid u stalnom vremenu, oni govore o mestima koje volimo koja su zauvek deo nas i koja ne možemo nikada napustiti. Zašto nisam posegnuo za arhivskim snimcima? Zašto u mom dokumentarnom filmu nema mapa, podataka, istoričara, naratora koji objašnjava? Zato što nisam želeo objektivaciju doživljaja već sam doživljaj.
Na neki način, želeo sam da taj film bude hram u vremenu – da posvedoči o čovekovom putu ka punoći eshatona. Iz crno-belih ikona na kraju filma ulazimo u boju, čime otvaramo eshatološku dimenziju naših života.
Zato ćemo izlaganje završiti pesmom, iznova. Neka na kraju svega uvek bude poezija.
Prostori nade
Imam iskustva sa prostorima nade,
Sa prostorima odmerene milosti. Iskustva
S tim predelima koji iznenada čvrsnu
U bilo koji oblik: u vrt sa jorgovanom,
Ulicu u Firenci, jutarnju sobu, more
Premazano srebrom pred oluju, ili
U noć bez zvezda kada svetli samo
Knjiga na stolu. Prostori nade
U vremenu su, i nepovezani
U sistem čuda ili u jedinstvo;
Naprosto, oni postoje. U Kanfanaru na primer,
Na železničkoj stanici; vetar u divljoj lozi
Pre četvrt veka: jedan prostor nade.
Drugi, postavljen negde u budućnost
Već razara prazninu oko sebe,
Nejasan ali stvaran. Verovatan.
U prostorima nade raste svetlost,
Besplatno, i glasovi su jasniji,
Smrt ima lepu senku, jorgovan cveta kasnije,
Ali ga zato gledaš kao da cveta prvi put.
