Фото: Срђан Илић
У ширем, пренесеном значењу, симфонија означава усклађивање различитих елемената (људи, идеја…) који заједно дјелују као цјелина.
Сходно томе, када говоримо о симфонији нечега онда то обично подразумијева једног диригента који ствара ту симфонију.
Узевши у обзир ту чињеницу, поставља се питање, да ли је могућа симфонија Цркве и државе, о којој све чешће чујемо хвалоспјеве и како је то похвално и пожељно стање ? Да ли Црква може да задржи своју изворну функцију и сачува своју сврху ако буде у симфонији са државом?
Држава обично у тој тзв. симфонији почиње да користи Цркву као украс своје моћи и Црква постаје инструмент у рукама властодржаца. Умјесто да свједочи истину, из страха да ће изгубити стечени лагодан живот и статус, један дио Цркве прећутно благосиља безакоња и умјесто да буде глас разума и истине, постаје ехо власти.
Када је у питању Истина Цркве, тада не смије да буде компромиса. Суштина компромиса се по ријечима о. Александра Шмемана види најјасније онда када се потреба за хришћанством и даље осјећа, али када оно престаје да омета живот. „Суштина, сврха Цркве је само једна: управо да „омета“, тј. да чува „пламен“ хришћанства у свијету. Међутим, управо се Црква претворила у тај компромис у којем је хришћанство истовремено потребно и „не претставља сметњу“ (Целокупни дневник оца Александра Шмемана, , Каленић, Крагујевац 2021, Том 3, стр. 85).
Боравећи у потпуној симфонији са државом Црква губи своје назначење, јер ако не омета и не спутава погрешне путеве, која је онда њена сврха?
Гдје код и када год је Црква пристала да буде у симфонији са државом неминовно је изгубила своју суштину.
Црква не постоји да би била корисна држави, већ да би била лађа која људе води ка Царству Небеском. Њена суштина је да свједочи Истину и онда када мора да устаје против свих.
Када се прогласи симфонија, гаси се пророчки глас Цркве. Јер како ће неко ко дијели трпезу са владаром моћи да критикује и разобличава његову неправду? Како ће рука која прима поклоне духовним мачем да сијече гријехе онога који те поклоне даје?
Тако, мало по мало, дођемо до стања у којем се сада налази дио наше Цркве. Стање тоталне анестезије, са тенденцијом све већег ширења. Истина се замагљује, а Јеванђеље прилагођава.
Додатни проблеми те такозване симфоније огледају се у једном наизглед безазленом, али суштински веома опасном феномену: бити „црквен“ постаје популарно. Оно што је некада претстављало лични подвиг, покајање, и унутрашњу борбу, сада се све чешће претвара у спољашњи знак припадности – у симбол погодан за јавну употребу.
Када вјера постане дио јавног имиџа и политичког маркетинга, онда она губи своју суштину. Тада настаје најезда политичких промотивних кампања које не користе Цркву као мјесто личног преображаја, већ као сценографију. Камере биљеже свијеће које се пале, али иза те слике често не стоји ни вјера, ни страх Божији, него стоји интерес.
И ту се рађа нова врста лицемјерја, много опаснија од прошлих. Јер ово ново се поноси собом.
У таквом амбијенту, Црква бива сведена на симболичку вриједност, њени обреди постају дио јавне представе, њени празници прилика за политичке поруке и промоције, а њен језик средство придобијања повјерења људи.
Али оно што је најопасније није само злоупотреба, већ навикавање на њу. Зато разобличавати ову појаву није споредна и небитна ствар, него од суштинске важности. Јер када вјера постане средство промоције, она престаје да буде пут спасења, а када постане дио кампање, она ризикује да изгуби оно што јој је једино потребно – слободу и Истину.
И тада симфонија престаје да буде питање односа Цркве и државе и постаје питање опстанка саме вјере.
Црква није од овога свијета и самим тим не може бити у потпуном складу са нечим што је у потпуности од овог свијета. Јер нам и Господ говори: „Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет“(Јован 15,19). То не значи да требамо у потпуности игнорисати свијет и живот у свијету, јер се кроз тај живот и спасавамо, али морамо задржати пут којим су рани хришћани смјело ходили. Самим тим и прихватити чињеницу да нећемо бити вољени од овог свијета и упркос томе без очајања и одустајања ходити путем којим смо кренули.
И да завршим још једном изванредном мишљу коју је о Александар Шмеман записао у свој дневник: „Црква је за мене увијек била изнад свега – не као ауторитет, већ као ненаметљива, неоспорна, несумњива свјетлост у чијим зрацима све живи и све свијетли. Црква у својој суштини, у тој свјетлосности не треба да сужава, него да шири, не да потчињава, него да ослобађа. Међутим, то је могуће само ако се живи њена суштина, управо оно што свијетли, док за већину људи она претставља нешто супротно…Зато је трагедија неизбјежна. Црквени људи-како то да кажем? – не воле да буду вјерни Цркви, они желе да Црква буде вјерна њима, оно што они од ње очекују. И зато свако ко суштински воли Цркву обавезно страда од „Цркве“. (Целокупни дневник оца Александра Шмемана, Том 2 , стр. 142, Каленић, Крагујевац 2021)
