Pravoslavno stvaralaštvo i odgovornost

Duh pravoslavnog stvaralaštva i sveukupne crkvene kulture predstavlja anagoško kretanje ka savršenstvu. O tome jevanđelist Matej otkriva: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ (Mt. 5, 48). Takođe, hrišćanski duh je energija dinamizma jedinstvene suštine, različitog idejnog energijskog intenziteta delovanja i raznolikost formi i segmenata života koji se objektivizuje i postaje duhovna kultura. Mi isuviše dugo, mada uz neprirodne prekide i odstupanja, iživljavamo i trošimo svoju pravoslavno-narodnu tradiciju. Reklo bi se da to činimo do te mere da smo pogrešnim odnosom prema živoj tradiciji, utilitarnim odnosom prema svojim svetinjama i stvaralačkim vrednostima prošlih vremena u mnogome posrnuli i izgubili živi dodir. Poslednji je čas da takav kolektivni karakter iz temelja menjamo. Da bih poziv na odgovornost pojasnio, aktuelizovaću u duhu naših savremenih potreba poruku Apostola Pavla: A sada se oslobodimo zloupotrebe, mrtvila i neznanja, umrevši onome što nas držaše, da služimo Bogu u novome duhu a ne po starome slovu (na osnovu Rim. 7, 6).

Na planu samog crkvenog stvaralaštva predugo smo se zadovoljavali raznim oblicima osrednjosti, čak i ispod svakog nivoa ukusa i obrasca. Nije samo reč o umetnicima, nego i pastirima u njihovim pokušajima stvaranja žive Crkve. Pad u osrednjost dešava se kada sredina usled raznih poremećaja nije pogodno tlo za razvoj svetosti, procvat genijalnosti i ispoljavanje talenta. Bez ove tri potencije ličnosti koje stvaraju Crkvu, nema napretka, gubi se potrebna raznovrsnost stvaralačkih dela i iskustva. Naime, svako iskustvo koje ima karakter ushođenja i prodor u nepoznato postaje dodatni element, ne samo konfesije i nacije, nego i tradicije pravoslavnih naroda. Dakle, konfesionalno „blagoljepije“ a održavanje nekakvog stvaralaštva postalo je tradicija, sistem vrednosti i u mnogim slučajevima poželjna granica naših mogućnosti.

Danas je naša stvarnost ustalasana, a protok događaja i pokreta ljudskog društva dobio je, slobodno se može reći, demonski pravac i ubrzanje. Nemoć da se pronađu nove forme za temeljnu artikulaciju stvarnosti i način odgovornog izražavanja, ne samo naše trenutne datosti, nego i zadatosti budućeg poretka pravoslavnog života u istoriji, potiče upravo zato što se pogrešno pristupalo tradiciji, tj. što ne uspevamo da uspostavimo živi dodir.

Pitanje naše vitalnosti, dakle i smisla verskog podvižništva raznih oblika, ne zavisi od jednom utvrđene datosti koju su generacije pre nas vrlo živo stvarale. Takođe, treba imati u vidu da su živi primeri vere neprolazne vrednosti pravoslavlja i energijski prenosnici blagodati Svetog Duha. Ali čovek našeg doba ima iste potrebe i ciljeve kao i naši slavni duhovni preci – da snagu svetosti, genijalnosti i talenta, tj. sposobnost i snagu sozercanja, i dalje prenosi celokupnoj ljudskoj kulturi i tradiciji. Tim putem postižu se više blagodatne sinteze u samom bogoslovlju, na primer, zatim misionarstvu, građenju položaja Crkve u savremenom svetskom društvu, nauci itd. Posebno srednjovekovno pravoslavno hrišćanstvo stvorilo je praksu i time potvrdilo otkrivene reči Jevanđelja, da se istinsko stvaralaštvo vere gradi molitvenim sozercanjem.

Danas je besplodno govoriti da se samo vraćanjem u plodno vreme stvaranja večnih vrednosti obezbeđuje i naša večnost. To je pogrešan pristup, jer čime objasniti nemoć da napravimo životvorniju i temeljniju vezu i dodir sa živom tradicijom. Smatram da životvornosti odgovara nešto živo, te je logično da je za taj dodir potrebno kretanje kroz naše vreme, puni život u našoj istorijskoj konkretnosti, podvig ka ciljevima koji su večni ali ništa manje oivičeni i uslovljeni i problematikom našeg najintimnijeg ličnog i kolektivnog života. Naime, mi pre svega savladavamo otpore koje stvara naše vreme, ali je jedini problem da li ih sinhronizovano rešavamo vezom sa prošlošću i njenom večnom supstancijom. Zapravo, tako se gradi iskustvo i prodor večnog prezenta unutar vremena u kojem živimo i koje smo dužni svojim delovanjem, a ne tavorenjem i propadanjem, da prenosimo do cilja – večnosti.

Odgovornost za sveukupno pravoslavno stvaralaštvo nosimo na svojim plećima i nije dovoljno samo biti nosilac i podupirač, nego pre svega prenosilac blagodatnih energija. Pitanje prenošenja blagodatnih Božanskih energija kreće se samo putevima novog stvaralaštva koje izrasta iz veoma složene problematike našeg života. Kako shvatiti naš život i naše vreme? Upravo je ovo fundamentalno pitanje od kojeg polazi klica novog pronicanja u stvarnost a kao prirodni refleks javiće se novi i originalni oblici stvaralaštva. Stvaralaštvo, odnosno sastvaralaštvo sa Bogom, je prirodno stanje čoveka i njegovo naznačenje, tako da će rešenja dolaziti, samo treba pobediti strah i biti otvoren i iskren.

Namerno pojednostavljujem stvari, jer je problem ne samo složen nego i traumatičan. Zaista je najveća muka ne nalaziti rešenja, a to znači propadati. U našoj kolektivnoj svesti ima dosta inercije, pometenosti, haosa, dubokih i otvorenih tragedija, svekolike a pre svega duhovne, moralne, idejne i materijalne bede. Stvaralac, bez obzira da li je umetnik, sveštenik ili mudar čovek koji pronicljivo sagledava živu stvarnost mora uložiti istinski podvig da sve to nekako shvati. Nužno je postojanje muževne hrabrosti da se isprobaju različita, čak najrazličitija rešenja, jer je u prirodi pravoslavlja sinhronicitet sozercanja i akcije raznih podviga čije je rešenje svetost, i to ne samo jednoga, nego preko njega to postaje baština i energija svih.

Naš svet, njegove strukture, istorijsko-politička slika stvarnosti, statičnost tradicionalnih konfesija, nacionalne ideje, tradicionalne institucije, sistemi društvenih vrednosti i drugo, sve se ovog trenutka obrušava, nešto zauvek propada a drugo ostaje da lebdi tražeći novu formulu za večne temelje i nova pronicanja u večne istine. Takođe, nagle promene daju sveukupnom životu društva drugi smer, koji se u našem slučaju nije pokazao da bi se mogao jasnije sagledavati. Dakle, i čovek-stvaralac mora osećati ritam promena, čuvati ono što će opstati i stvarati nove mogućnosti, da nas tuđa volja ne pregazi. Zapravo, naša stvarnost je odavno podrivena i prinuđeni smo da opstajemo ali to ne treba činiti po svaku cenu. To bi bilo ponižavajuće, a tako se nestaje sa istorijske pozornice.

Potrebno je stvarati novo imajući pred sobom potpuno jasne ciljeve, uprkos najgorih mogućih okolnosti. Ako je naš cilj istrajnost i vitalnost da se ne uspe po svaku cenu, tada ono dobro nastavlja da živi, a taj podvig daje nam potrebno dostojanstvo. Naša energija nije iscrpljena, nego lažna ideologija. Naš savremeni čovek pati jer je gladan pogrešnih i lažnih vrednosti koje su ranije nametnute ili se ovog trenutka ubrzano nameću. Nužno je udvostručiti snagu postojanja i stvaralačkog delovanja, svoje ambicije usmeravati na temeljne vrednosti, na samu srž vere. Takođe, treba delovati bez trikova. Kada upotrebljavam ovu reč mislim pre svega da se temeljnom promenom ciljeva života i delovanja, tj. sistema vrednovanja, rađa trijumfujući duh koji po svojoj prirodi živi na duge i najduže staze. On uradi dajući sve od sebe, a potomstvu stvara prostor dalje borbe i mogućnosti. Nemoguće je izdržati taj dah koji pokušava da stvori na brzinu, da se obogati, zavlada, stekne slavu i moć, stvori pomodni i komercijalni umetnički opus i slično. Naše istorijsko i životno delovanje mora postati konstruktivno i do fanatizma okrenuto radu, tj. podvigu s jasnim ciljem, na stvaranju perspektive dugog toka trajanja kroz napredovanje, do večnosti.

 

Izvor: Đakon Milorad M. Lazić, „Pravoslavno stvaralaštvo i odgovornost“, u: Svetost i odgovornost, prir. ep. Joanikije Mićović i dr, Cetinje: Svetigora, 2000, 136–139.