Православно стваралаштво и одговорност

Дух православног стваралаштва и свеукупне црквене културе представља анагошко кретање ка савршенству. О томе јеванђелист Матеј открива: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48). Такође, хришћански дух је енергија динамизма јединствене суштине, различитог идејног енергијског интензитета деловања и разноликост форми и сегмената живота који се објективизује и постаје духовна култура. Ми исувише дуго, мада уз неприродне прекиде и одступања, иживљавамо и трошимо своју православно-народну традицију. Рекло би се да то чинимо до те мере да смо погрешним односом према живој традицији, утилитарним односом према својим светињама и стваралачким вредностима прошлих времена у многоме посрнули и изгубили живи додир. Последњи је час да такав колективни карактер из темеља мењамо. Да бих позив на одговорност појаснио, актуелизоваћу у духу наших савремених потреба поруку Апостола Павла: А сада се ослободимо злоупотребе, мртвила и незнања, умревши ономе што нас држаше, да служимо Богу у новоме духу а не по староме слову (на основу Рим. 7, 6).

На плану самог црквеног стваралаштва предуго смо се задовољавали разним облицима осредњости, чак и испод сваког нивоа укуса и обрасца. Није само реч о уметницима, него и пастирима у њиховим покушајима стварања живе Цркве. Пад у осредњост дешава се када средина услед разних поремећаја није погодно тло за развој светости, процват генијалности и испољавање талента. Без ове три потенције личности које стварају Цркву, нема напретка, губи се потребна разноврсност стваралачких дела и искуства. Наиме, свако искуство које има карактер усхођења и продор у непознато постаје додатни елемент, не само конфесије и нације, него и традиције православних народа. Дакле, конфесионално „благољепије“ а одржавање некаквог стваралаштва постало је традиција, систем вредности и у многим случајевима пожељна граница наших могућности.

Данас је наша стварност усталасана, а проток догађаја и покрета људског друштва добио је, слободно се може рећи, демонски правац и убрзање. Немоћ да се пронађу нове форме за темељну артикулацију стварности и начин одговорног изражавања, не само наше тренутне датости, него и задатости будућег поретка православног живота у историји, потиче управо зато што се погрешно приступало традицији, тј. што не успевамо да успоставимо живи додир.

Питање наше виталности, дакле и смисла верског подвижништва разних облика, не зависи од једном утврђене датости коју су генерације пре нас врло живо стварале. Такође, треба имати у виду да су живи примери вере непролазне вредности православља и енергијски преносници благодати Светог Духа. Али човек нашег доба има исте потребе и циљеве као и наши славни духовни преци – да снагу светости, генијалности и талента, тј. способност и снагу созерцања, и даље преноси целокупној људској култури и традицији. Тим путем постижу се више благодатне синтезе у самом богословљу, на пример, затим мисионарству, грађењу положаја Цркве у савременом светском друштву, науци итд. Посебно средњовековно православно хришћанство створило је праксу и тиме потврдило откривене речи Јеванђеља, да се истинско стваралаштво вере гради молитвеним созерцањем.

Данас је бесплодно говорити да се само враћањем у плодно време стварања вечних вредности обезбеђује и наша вечност. То је погрешан приступ, јер чиме објаснити немоћ да направимо животворнију и темељнију везу и додир са живом традицијом. Сматрам да животворности одговара нешто живо, те је логично да је за тај додир потребно кретање кроз наше време, пуни живот у нашој историјској конкретности, подвиг ка циљевима који су вечни али ништа мање оивичени и условљени и проблематиком нашег најинтимнијег личног и колективног живота. Наиме, ми пре свега савладавамо отпоре које ствара наше време, али је једини проблем да ли их синхронизовано решавамо везом са прошлошћу и њеном вечном супстанцијом. Заправо, тако се гради искуство и продор вечног презента унутар времена у којем живимо и које смо дужни својим деловањем, а не таворењем и пропадањем, да преносимо до циља – вечности.

Одговорност за свеукупно православно стваралаштво носимо на својим плећима и није довољно само бити носилац и подупирач, него пре свега преносилац благодатних енергија. Питање преношења благодатних Божанских енергија креће се само путевима новог стваралаштва које израста из веома сложене проблематике нашег живота. Како схватити наш живот и наше време? Управо је ово фундаментално питање од којег полази клица новог проницања у стварност а као природни рефлекс јавиће се нови и оригинални облици стваралаштва. Стваралаштво, односно састваралаштво са Богом, је природно стање човека и његово назначење, тако да ће решења долазити, само треба победити страх и бити отворен и искрен.

Намерно поједностављујем ствари, јер је проблем не само сложен него и трауматичан. Заиста је највећа мука не налазити решења, а то значи пропадати. У нашој колективној свести има доста инерције, пометености, хаоса, дубоких и отворених трагедија, свеколике а пре свега духовне, моралне, идејне и материјалне беде. Стваралац, без обзира да ли је уметник, свештеник или мудар човек који проницљиво сагледава живу стварност мора уложити истински подвиг да све то некако схвати. Нужно је постојање мужевне храбрости да се испробају различита, чак најразличитија решења, јер је у природи православља синхроницитет созерцања и акције разних подвига чије је решење светост, и то не само једнога, него преко њега то постаје баштина и енергија свих.

Наш свет, његове структуре, историјско-политичка слика стварности, статичност традиционалних конфесија, националне идеје, традиционалне институције, системи друштвених вредности и друго, све се овог тренутка обрушава, нешто заувек пропада а друго остаје да лебди тражећи нову формулу за вечне темеље и нова проницања у вечне истине. Такође, нагле промене дају свеукупном животу друштва други смер, који се у нашем случају није показао да би се могао јасније сагледавати. Дакле, и човек-стваралац мора осећати ритам промена, чувати оно што ће опстати и стварати нове могућности, да нас туђа воља не прегази. Заправо, наша стварност је одавно подривена и принуђени смо да опстајемо али то не треба чинити по сваку цену. То би било понижавајуће, а тако се нестаје са историјске позорнице.

Потребно је стварати ново имајући пред собом потпуно јасне циљеве, упркос најгорих могућих околности. Ако је наш циљ истрајност и виталност да се не успе по сваку цену, тада оно добро наставља да живи, а тај подвиг даје нам потребно достојанство. Наша енергија није исцрпљена, него лажна идеологија. Наш савремени човек пати јер је гладан погрешних и лажних вредности које су раније наметнуте или се овог тренутка убрзано намећу. Нужно је удвостручити снагу постојања и стваралачког деловања, своје амбиције усмеравати на темељне вредности, на саму срж вере. Такође, треба деловати без трикова. Када употребљавам ову реч мислим пре свега да се темељном променом циљева живота и деловања, тј. система вредновања, рађа тријумфујући дух који по својој природи живи на дуге и најдуже стазе. Он уради дајући све од себе, а потомству ствара простор даље борбе и могућности. Немогуће је издржати тај дах који покушава да створи на брзину, да се обогати, завлада, стекне славу и моћ, створи помодни и комерцијални уметнички опус и слично. Наше историјско и животно деловање мора постати конструктивно и до фанатизма окренуто раду, тј. подвигу с јасним циљем, на стварању перспективе дугог тока трајања кроз напредовање, до вечности.

 

Извор: Ђакон Милорад М. Лазић, „Православно стваралаштво и одговорност“, у: Светост и одговорност, прир. еп. Јоаникије Мићовић и др, Цетиње: Светигора, 2000, 136–139.