Аутографи

Црвена линија

Monsieur le Capital и Madame la Terre путују у свемир

Сесил Роудс, ултрабогати трговац диајмантима, колонијални оснивач државе Родезије коју је назвао по самом себи (од 1980. Зимбабве), пао је у очајање, гледајући сваке ноћи над главом „те звезде… те бескрајне светове које ми никада нећемо досегнути. Анектирао бих планете кад бих могао.” Ако ништа, рекавши ово, Роудс је макар био искрен.

Обузет истим духом, Џеф Безос се у друштву колеге милијардера Ричарда Брансона недавно подухватио сумануто скупог „пута у космос” (у ствари лета у горњи слој земљине атмосфере, који се само рекламира као пут у космос). По повратку на земљу Безос је бунцао о томе како „ову најлепшу планету морамо сачувати тако што ћемо све прљаве индустрије изместити у космос.” Човек који је најодговорнији за еколошку катастрофу овде, сада жели експанзију у космос.

У том буржујски измаштаном вештачком свету у свемиру, како даље рече Безос (у контрадикцији са сопственим претходним речима о свемирском аутсорсингу прљаве индустрије), „не би било земљотреса ни поплава… а гравитација би била под људском контролом, па бисте летели својим крилима…” То јест, „тамо су куће од чоколаде, а прозори су од мармеладе”.

Али, за разлику од техногностичких утопија руских космиста, то не било „царство у коме царује другарство” него приватно власништво, тј. капитал неких нових Безоса, Брансона и њима сличних, који би у тој дистопији располагали животом и смрћу колонизованог универзума.

То што класа милијардера прекорачује границу и прелази црвену линију бахате егоманије кроз свемрски трип (пут) је мањи проблем, за нас је већи проблем то шта они „трипују” на земљи. Јер ништа није горе него живети у туђем трипу – а то је актуелна судбина свих бића на планети земљи.

И тако по повратку на своју родну планетарну груду Свемирко Безос је био искрен као некада Сесил Роудс, и лаконски је сажео марксистичку теорију вредности. Наиме, он је са високом класном свешћу милијардерске звезде изјавио: „Хоћу да захвалим свим радницима Амазона… ви сте људи платили све ово и то омогоућили.”

Дакле, свој ракетно фалусни трип нису сами себи омогућили милијардери утриповани да су свемирски ренџери. То су платили обични земљани на минималцу, радници из којих је исисан профит за бестежинску журку њихових газда.

Како каже позната Сократова прича из Платоновог Теетета, философ Талес „док је проучавао звезде и гледао нагоре, пао је у јаму”. По Платону, „Иста шала важи за све који проводе своје животе у философији” (174а). Међутим, већ Ла Фонтен, који увелико живи у капитализму, причу чита у духу корисности а не философије, пишући с неодобравањем: „Права кућа се руши, да се сагради дворац у ваздуху” (Ла Фонтен, Изабране басне, 1754).

Ми, пак, данас дижемо главе пут орбите милијардера, да не бисмо видели шта се дешава у јами у којој смо сви поодавно. А оно што се ту управо дешава и чега су главни актери дотични „космонаути” јесте монполизација класне моћи. Током пандемије класа милијардера обогатила се као никад пре у тако кратком року. Кроз аквизиције и мерџере (спојене фирме), концентрацијом у њихове руке, свих могућих друштвених ресурса, мала финансијска олигархија неофеудалаца у позицији је да контролише баш све, од становања, фармације, дистрибуције до политике, медија и државних апарата. У питању је учвршћивање владавине милијардерске класе и политичких елита, ради добробити те исте милијардерске класе и политичких елита, а на штету човечанства, свих осталих бића и планете као такве.

Ово звучи драматично али није ништа суштински ново. Разлика је у степену, не у врсти дешавања, јер капитал не познаје другост и новину. Тежња за безграничном акумулацијом и максимизацијом профита даје слику света као континуума. Експанзија је непрестана. Тачка прекида не постоји. Константни флукс не зарезује ни зарез.

Верски пандан томе је перенијална религијска представа о бесмртности душе, у хришћанској верзији. Усвојивши, с почетком капитализма у касном средњовековљу, аристотеловску визију о вечности света, и души која смрћу само мења стан, западно хришћанство се прилагодило општим религијским местима. Мотив индивидуалне есхатологије на Истоку сасвим је засенио апокалиптичку друштвену есхатологију Новог Завета. Тако уместо краја владајућег поретка, и успоставе (Дап 3, 21) „новог неба и нове земље, где правда обитава” (2Пт 3, 13), имамо експанзију душа кроз хомогени континуум земаљске и загробне димензије живота без границе. Очекивало би се да у таквом светоназору где ништа није коначно и не постоји крај, има времена за све. Међутим, парадоксално времена уопште нема. Само: „Ноћ тече од ноћи до ноћи!” [Благо измењени стих Оскара Давича из песме „Самичари”.]

Непроцесуирана процесија

Чувени афоризам римског песника Хорација „убери дан” (carpe diem), у капитализму суштински задобија значење: уграби профит! Зато се време заиста убрзава и што се више штеди све га је мање. То што је свет био у lockdown-у, није успорило трку, сиромашни и рањиви су у knockdown-у, али најбогатији су се управо сад рекордно обогатили. Па су медији ових дана наводили славна имена богаташа који су током пандемије, која је милионе оставила без посла, прихода или дома, постали вишеструко богатији. Рекорд у трци богатих за непотребном али неодољивом зарадом оборио је опет Безос, који је само у једном дану због скока акција Амазона зарадио 13 милијарди долара.

Дакле, за крупни капитал живот није стао. Кретање људи и промет робе у време „катастрофичног капитализма” није слободан, али је промет капитала и даље незадржив, баш као што нам ових дана изгледа и немртви вирус који нас мучи, тачније, којим се мучимо. Рад од куће сигурно неће престати да буде рад, али кућа може престати да буде кућа, тј. дом. Живот је одавно постао императив продуктивности, која нам се намеће под лепшим именом „креативност”.

У односу на такву креативност, потребно је контра-креативно кретање. Оно је оспоравање тираније испразних императива ефикасности, отуђеног друштва (који унижавајући „доколицу” слободног времена, крајњу несигурност представљају као „изазов”) и почетак успоравања убрзаног времена. Свакодневни модус таквог почетка састоји се из тога да се, из трке за самоостварењем иступа у бескорисне активности. Уосталом, трка свих завршава се где и тркачев свет живота.

Револуционарна традиција, међутим, тврди да је то репресивна лаж, па је Робеспјер тражио да се и на гробовима уклеше: „Грађани, не, смрт није вечни сан… смрт је почетак бесмртности!” (Беседа на 8. термидор године II). Али да би смрт била почетак бесмртности, уместо бескрајног тока, неопходан је стварни крај, и онда нешто сасвим ново (Отк 21, 5), што је васкрсење. А да би то постало егзистенцијална стварност, потребна је коренита трансформација свих и свега.

У јудео-хришћанском предању трансфомација особа и преображај света се не схватају статично, већ као кретање, „пасха/прелаз”. А сама хришћанска пасха, тј. Христова смрт и васкрсење, између којих је упала тајна вечера – антиципација каква у форми заједничког обеда Христовим ученицима предаје оба ова тек предстојећа догађаја (његову смрт и васкрсење) као већ извршено дело – за своју префигурацију и троп који је изражава има библијски наратив ходања и преласка (Јевреја из Египта у обећану земљу). Уосталом Нови Завет, у неку руку, читаво Исусово дело види као „ход” и „пролазак”.

Тако се у Делима апостолским оно описује овако: „Пролажаше чинећи добро… јер Бог бејаше с њим” (Дап 10, 39). Ово је и јеванђељско виђење. Па Матеј каже: „И прохођаше Исус по свим градовима и селима” (Мт 9, 35). А Јован оне мере опреза које Исус предузима како не би довео у опасност своју мисију, опет описује као ход: „И потом хођаше Исус по Галилеји; јер по Јудеји не хтеде да ходи” (Јн 7, 1). Дакле, не каже да он више није хтео да нешто чини, говори или да се појављује, већ да ходи.

Теолози и учитељи Цркве познати под збирним именом „свети оци” овом ходу придају космолошко историјске димензије кретања ка крају, али и другачијег кретања након краја. Тако Св. Августин и западна традиција с њим, историју виде као ходочашће у Божији град (после много векова, за Хегела ће историја још увек бити процесија и то не као бахтиновски карневал већ као голгота духа: „Појмљена историја образује сећање и голготу апсолутнога духа” (Феноменологија духа).

Источну традицију, пак, најбоље сажима Св. Максим Исповедник. Он тврди: „Кретање је карактеристика створених бића: умних – умно, чулних – чулно. Апсолутно ништа од оног што је постало, није по својој суштини непокретно” (Amb. 7). Створени живот јесте кретање. Међутим, због смртности природе ово кретање постаје трчање, бег, и страсно/страдално тражење сигурности у добитку. Капиталистички облик ове трке је финансијки флукс на тзв. „слободном тржишту” којим су афицирани сви који у њему учествују, а још више они који су из њега искључени.

Чувена је анти-оригенистичка Максимова триада: стварање (генесис), кретање (кинесис), починак (стасис) којом се садашњи живот описује као кретање ка починку – насупрот томе у капитализму имамо трчање ка акумулацији без починка. Међутим, сам „починак” за Максима није престанак кретања, већ његов преображај из „фрке и трке” у ново парадоксално „крећуће се стајање”, одмарајућу динамику љубави која више не трчи ка неком циљу, него како Максим каже: „Достизањем тог циља творевина је вечно-крећуће стајање/почивање” (нпр. у AdThal 59).

Методом чувене игре Фројдовог унучета које је прескакањем котура уз усклике “Форт-Да!”, такорећи „тамо вамо”, симболизовало трауму мајчиног одласка и доласка, некористољубива актвност оцртава анти-трауму, анти-стрес бесциљног – почивајућег кретања. Оно је испрекидано једино „екстимним” тренуцима екстровертоване интиме, емотивно инвестираних просторних сећања, сусретима, односом, можда догађајем – али то: Догађај с великим Д ипак неће „искочити из наших душа”, чак и кад је унутра у нама, после извесног неприметно друкчијег корака, то долази споља, као револуција, као Царство Божије.

Дискретно чудо

Монетарни дискурс капитала, једнодимензионалан и површински упркос појавној разноврсности, не зна за дијалектику и промену квантитета у квалитет. Новац је универзална квалитативна уравниловка, која сва бића своди на квантификовану робу, није битно ни „ко”, ни „шта”, већ само „колико” (кошта).

У ситуацији такве потпуне економизације философије, политике, права, религије, науке, уметности – самог тела, мисли и афективности, чини се да би макар и инфинитезимално мали квалитативни помак био револуционаран, такорећи, био би чудо.

Понекад се чује да је довољно „само” применити већ прокламоване вредности (о којима говоре ратификоване декларације) човечанства, па да све буде ОК, као да за применити једно такво „само”, не би била потребна револуција (што је револуционарни став), или обрнуто као да ово „само” већ само по себи не би било револуција (што је истинско неревизионистичко „реформистичко” гледиште). Али постоји још једно (не сасвим) друкчије „само”.

Наиме, „други рабин, истински кабалиста (што спомиње више аутора од Кафке до Блоха) једном је рекао: Да би се створило царство слободе, није потребно да све буде уништено и да започне нови свет. Пре ће бити, да се та чаша, или онај грм, или онај камен, и све остале ствари морају само мало померити. Јер ово ‘мало’ је тешко учинити, а његову меру толико тешко пронаћи, човечанство, то не може у овом свету. Уместо тога, и баш зато и долази Месија…”

Или: „А упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, он (јеванђељски Христос) им одговори и рече: Царство Божије не долази на видљив начин. Нити ће се рећи: Ево га овде, или, ено га онде”, дакле, долази „неприметно”. Слично је тврдио Алтисер, да је у пукотинама света, интермундијама, изван тржишта и државе, просто у игри, неком обичном пријатељском разговору, различитим формама организације итд. комунизам већ присутан, или како наставља Јеванђеље, „Царство Божије је унутра међу вама” (Лк 17, 21-22)…

Једно такво прекорачење оне неопазиве, и баш зато, неопозиво зацртане границе ограђеног дворишта бића у чијим оквирима ствари остају какве јесу, у обичном чину какав је пролазак кроз неку напуштену ограду чији значај није видљив, и то чак кроз отворену капију, приказан је у ремек делу, иначе безначајног редитеља, Александра Рогошкина “Чекист” (из 1992, базираном на краткој причи комунистичког милитанта, сибирског писца Владимира Зазубрина и 1923).

Овај брутални антикомунистички филм који се састоји из бесконачно понављаних сцена стрељања смењиваних са бирократским репетитивним одлукама о истом на састанцима чекистичке тројке Јана Карловича Пепела, Исака Каца, на челу са шефом локане чеке Андрејем Павловичем Срубовим (чији је дискретни хоби црткање религиозних графика) на којима компулзивно одзвањају речи: Пресуда? Стрељање! (Расстрел!).

А стрељања, надгледана Струбовим, извршују се у подруму у групама од по 5 које се смењују као на покретној траци: људима се наређује да скину сву одећу, затим голи стају уза зид подрума, потом следи пуцањ стрељачког вода. У процесу извршења егзекуције, осуђеници и егзекутори међу собом размењују кратке реплике које откривају различите светове који се комешају у умовима и срцима и једних и других – веру или сумњу у револуцију или пак Бога, жељу за животом, очај или љубав итд.

Иако је редитељ очигледно био вођен жестоким антикомунизмом, између кадрова намерне сценске бруталности, баш као у споменутим интермундијама, блиста и исијава нешто ненамеравано, супротно сценарију и фалсификаторској ревизионистичкој намери редитеља (нпр. аменстија белих генерала – од којих су неки у каснијем животу постали декларисани нацисти – од стране Ђержинског на „часну реч” да се неће више борити против Совјета, приказана је у облику амнестије гомиле побуњених недужних сељака од стране Струбова). Иза првог плана као симптом избија комунистички ерос. Тако је филм проговорио мимо воље редитеља.

Све кулминира, у „покајању” или нервном слому Струбова који се у једном часу скида и подмеће међу жртве да буде стрељан, али га другови препознају одвлаче и он завршава у психијатријској болници, где пријем наликује стрељању. Спроводе га сличним ходницима као осуђенике чеке пред егзекуцију, скида се го, бива постављен уза зид, и уместо пуцња из пиштоља следи млаз воде из шмрка (којим особље пере штићенике на пријему). Млаз воде Струбова одводи у фантазију, у којој он са још седморицом другова чекиста (а 8 је нумеролошки симбол вечности, хтео то редитељ или не) јаше кроз пусто поље покривено суснежицом. У једном часу, у галопу пролазе кроз велику капију на разрушеној огради усред пустог поља и на истом пољу само са друге стране ограде кликћу од радости и јашу даље у лаганом касу, као да су неприметно постигли некакав циљ – то је комунизам, истински, за разлику од оног лажног приказаног у дисторзираним сценама насиља.

Револуционарна метонимија бескрајних егзекуција, чиста крвава репетиција, сукцесивно одлагање значења понавља се све док на крају, (иступајући из лудила) у наступу лудила, архиегзекутор не назове себе правим именом – „Лимун Исцеђени”, и тада, силом именовања, блесак метафоре открива хоризонт смисла, или бесмисла, тачније несмисла што је сада, након неприметне победе истинског живота – комунизма исто…

Нежна рука насиља

Кроз цео филм „Чекист” ређају се призори насиља у којима комунизма нема, да би се његово присуство објавило у преласку извесне линије, одређене, за гледаоца који посматра сцену неприметне, али за актере јасне границе после које се радост истинског живота не може сакрити.

Слично овоме, тек након претходног насиља у којем оно није, Царство Божије наступа “неприметно” и тихо. У том контексту, теолози воле метафору изражену у епизоди са пророком Илијом коме се Бог јавља тако да мирној теофанији претходе знаци насиља: „А пред Господом велик и јак вјетар, који брда разваљиваше и стене разламаше; али Господ не беше у ветру; а иза ветра дође трус; али Господ не беше у трусу; А иза труса дође огањ; али Господ не беше у огњу. А иза огња дође глас тих и танак” (1Цар 19, 11–12).

Треба рећи да је израз Царство Божије у Новом Завету тео-политички термин, али да он нипошто не означава теократски апсолутизам, већ реч „Царство” у ствари изражава друго од „царства”, контра-царство земаљском царству (Лк 4, 5-8). Уосталом главна оптужба против свих хришћана, почев од апостола, била је да у име другог цара делују субверзивно по важећи поредак – „и ови сви раде против цезаревих заповести, говорећи да има други цар, Исус” (Дап 17, 7).

Такво царство је кенотичка комуна најмањих (Мт 25, 40) унутар које је сам Исус најмањи. Овако Христове речи да се „међу рођенима од жена није се појавио већи од Јована Крститеља, а најмањи у Царству небескоме већи је од њега”, тумачи Свети Јован Златоусти (Омилја XXXVII на Матеја), објашњавајући како месијанско царство превазилази садашњи поредак света, па је најмањи у њему, рођени од дјеве (παρθένος), већи од највећег рођеног од жене (јеванђељско „γυναικων” је, како коментарише Златоусти, израз за удате жене).

У лицу Исуса, значи у лицу најмањег у њему, пред фарисејима стоји Царство Божије. И упитан од њих „када ће доћи Царство Божије, он им одговори и рече: Царство Божије не долази на видљив начин. Нити ће се рећи: Ево га овде, или: ено га онде; јер гле, Царство Божије унутра је у вама” (Лк 17, 20–21). Контекст ове ситуације искључује читање очима индивидуалистичког сентиментализма, по коме би Царство Божије било у срцима појединаца (схваћеним у буржујском духу 19. века), јер ови појединци, фарисеји, репрезенти су противљења Исусовом месијанском (контра)царству. Још мање оно може бити присутно у њиховом елитистичком колективу (Јн 7, 48).

Насупрот томе, оно је у заједници „неуких” Исусових ученика какву они презиру (Јн 7, 49). Дакле, у датом тренутку, оличено у Исусу, Царство Божије стоји пред очима фарисеја који га не виде, и премда је у њиховој средини, они га не препознају, па им и сам Исус потврђује да оно уопште и не долази на видљив начин. Христос, будући суспектан религијско-политичком естаблишменту јесте био под присмотром („παρατήρησις”, значи чин посматрања или пажљивог праћења нечега, присмотра), али немогуће је шпијунирати Божије Царство. Другим речима, божанска субверзија власти овдашње таме, и нова владавина месијанског мира не долази на такав начин да се може пратити њен успон.

Према томе, Царство не долази кроз посматрање него кроз револуционарни ангажман: „Царство небеско с насиљем (βιαζεται) се осваја, и вршиоци насиља (βιασται) га задобијају” (Мт 11, 12; Лк 16, 16). Међутим, не може се рећи ево га овде или онде, јер радикална есхатолошка другост не познаје кибицере. Ту нема неутралне позиције нити извањске тачке гледишта. Постоје учесници не и посматрачи. Чак и споменуто „насиље” је спољашње и неће донети Царство Божије, оно му само припрема место (Јн 14, 2).

С друге стране, премда је већ присутно у антиципацији, Царство Божије у својој есхатолошкој, што значи последњој-крајњој другости, подразумева моменат изненадности. Слично револуционарном препаду – попут муње која блесне и обасја све (Мт 24, 27), било да смо „спремни” или не, оно нас сигурно затиче. Истина, развија се али у фазама које је немогуће регистровати: „Тако је царство Божiје као човек кад баци семе у земљу; И спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да не зна он” (Мк 26–27).

Ми ходамо и одједном је линија пређена, праг је прекорачен и изненада се налазимо у нечем сасвим Другом. Из наше перспективе, рекло би се као да смо упали у њега. Али, у ствари, оно је „као лопов у ноћи” упало међу нас (1 Сол 5, 2). Ми смо плен, Царство је лопов, а наша свест је ноћ.

У овом свету, Царство Божије ниче као крхка комунистичка ситуација у алтисеровском смислу неотуђених односа, усред услова најжалосније алијенације и упркос њима. У таквим „међусветовима” еманципаторног организовања, пријатељства, игре, у безинтересности односа „Царство” је већ ту, иако га емпиријски још нема. „Ово неприметно дрхтање коначног” – да се послужим Агамбеновим речима – „то је мали помак који све што постоји, мора остварити у месијанском свету” (The coming community).

„Срушите овај свет и створите нови – братски!” (Коста Кочо Рацин, „Jедном раднику” [уп. „Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи” – Јн 2, 19)]

„Нека дође Благодат Твоја, и нека прође овај свет.” (Дидахи)

error: Content is protected !!