„Prema čuvenoj anegdoti, kada je otac češke reformacije Jan Hus odlukom Crkve spaljivan na lomači, prišla je jedna prosta žena, ubacila pobožno cepanicu u vatru i prekrstila se. Jan Hus je uzviknuo: O, sancta simplicitas! (O sveta prostoto!) Prostota na koju tu referiše umirući Jan Hus sastoji se u slepoj poslušnosti onima koji su „uzeli ključ od znanja“ (Lk 11, 52), a čiji se autoritet ne sastoji u istini već u njenom monopolisanju na visokom položaju. Ali sasvim suprotna prostota je ona koja je sposobna da neposredno primi otkrovenje Istine sakriveno od spomenutih ključara znanja: „Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i razumnih, a otkrio si bezazlenima.“ (Mt 11, 25)
Grčka reč koju Matej upotrebljava (νήπιος) označava malu decu. I premda ona ima konotaciju neznanja, ovde to nije neznanje pokornih koji zahtevaju vođu, već „neznavenost“ ubogih u očima sveta. Neznanje kakvo je de facto povlašćena epistemička pozicija jer zahteva istinu a ne autoritet, i Istina mu se otkriva. Zato daj Bože da budemo neznalice kao ovi drugi, a ne kao oni prvi.
Neprilagođeni
Hrišćanstvo ne sme biti, a često jeste, verski inspirisana pacifikujuća, individualna, adatiptivna praksa, instrument lakšeg prilagođavanja nepravdom pogođenog pojedinca nepravednom poretku, između ostalog kroz prebacivanje problema sa političkog na etički plan, iz domena potencijalno opasne kolektivne prakse u sferu društveno bezopasnih ličnih odluka moralne individue.
Srećom, Crkva nije tu da nas umiri, uspokoji i pokori, prilagođavajući našu nemirnu egzistenciju postojećem poretku, u ime bilo kakvog višeg smisla, perpetuirajući tako zatečene datosti bede, ugnjetavanja i nepravde, već da nas inspiriše da se nepravdi i otuđenju suprotstavimo. Jer ukoliko biblijska vera ne ustupa ni pred navodno najtvrđom stvarnošću „prirode“ i njenih zakona, nazivajući prirodu palom a njene zakone zakonom smrti, do te mere da apostol Pavle dramatično opisuje okupaciju i porobljenost same materije zapomažući „Ja jadni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove?“ (Rim 7, 23–24), tim pre se ne bi smela povlačiti pred društvenom nepravdom.
Naime, Hristova samožrtvena ontološka intervencija u svetu, tj. spasenje, operiše kroz međuljudske odnose (i ekstrahumane relacije) na konkretnom materijalnom planu, a ne samo idealno u polju misli.
Dve klase, jedan kapital – dve prirode, jedna ipostas
Ne treba zaboraviti da klasna podela aficira sve pripadnike klasnog društva pretvarajući njihove razlike, svetomaksimovski rečeno dijafore/διαφορά (različitosti, razkovanja), u klasne podele, odnosno dijareze/διαίρεσις (fragmentacije, razdeljenja). Ni verske institucije tu nisu izuzetak, pa status administrativne, tačnije birokratske, i finansijke moći, često odvaja klir od ostalog naroda Božijeg čineći klirike bliskima svetovnim moćnicima s kojima dele klasnu solidarnost, a otuđenima od naroda u Crkvi prema kom stoje u odnosu dominacije, koristeći ga, često i sami nesvesni toga, kao legitimizacijsku bazu za svoju poziciju uz osećaj klasne nelagode. Takav reakcionarni stav se ne bi smeo tolerisati u hrišćanskoj zajednici koja je intrinsično egalitarna.
Uzgred budi rečeno, postoje paleoantropološke teorije po kojima je prvo snažno klasno raslojavanje nastalo upravo na religijskoj bazi. Pa je tako težak rad cultus-a (od colere – obrađivati) ostao rezervisan za mnoštvo, dok je kultna aproprijacija plodova rada postala privilegija malobrojnih posvećenika, odvajajući tako „sveštenstvo“ od ostatka primitivnog društva. U odnosu na takvu starinu se može prihvatiti, inače nejasna, krilatica da „hrišćanstvo nije religija“, ali uz obavezni dodatak: nego vera. Hrišćanstvo, zaista, ne mora biti religijski instrument dominacije, već ono što u svojoj biti i jeste: „vera koja kroz ljubav dela“ (Gal 5, 6) na oslobođenju od okova subordinacije i jarma nepravde. Ukoliko takvo biblijsko činjenje u poređenju sa pasivnim prepuštanjem deluje „nasilno“, možemo reći: čekić je čekić i lanac je lanac, ali nije isto udarac koji okiva i onaj koji okove raskida.
Ne ispravljaj krive drine, možeš doći do Istine
Pri suočenju s nepravdom puko nečinjenje i pasivno odnošenje prema njoj, dodatno utvrđuje naše zlo postojanje potvrđujući ga onakvim kakvo je ono sada, što je, po svetom Vasiliju, ponekad veliki greh ekvivalentan ubistvu: „Ko ima sposobnost da ispravi patnju drugih, ali radije odluči da uskrati pomoć iz sebičnih pobuda, može se ispravno oceniti kao ubica“. Dakle, kada smo u mogućnosti dužni smo da ispravljamo krive Drine čak iako nam to ne ide u prilog, jer prema rečima Ive Andrića: „Sve su Drine ovog svijeta krive; nikada se one neće moći sve ni potpuno ispraviti; nikada ne smijemo prestati da ih ispravljamo“ (Znakovi pored puta). A da bi to bilo moguće (Mt 17, 20), morali bismo napustiti građansku inidividualističku etiku moći i uspeha. Bilo moći egoističkog pojedinca koji pobeđuje takmace u trci za uspehom (profesionalni sport je idealna slika takve životne „igre“ po pravilima neumoljivih zakona kapitalističke konkurencije), ili pak romantičnog otpora sudbini usamljenog herojskog pojedinca, i osloniti se na „silu u nemoći“ (2Kor 12, 9), na kolektivnu snagu ljudske solidarnosti, na snagu našeg zajedništva, koje je uvek dar.
Prema tome, iako kvijetizam ponekad može biti lekovit, kao protestno povlačenje iz sveta nepravde i kao borbena strategija odustajanja od kapitalističke neprestane mobilizacije, on je neuporedivo češće prosto u službi društvene reprodukcije postojećeg sveta.
I na zemlji kao na nebu
Ako bi danas neko, slično gnosticima Simona Maga, rekao da se, dok ne dođe Carstvo Božije, treba prepustiti neprestanom bludu (da navedem taj primer zbog osetljivosti moralista na skretanja puti), to bi s pravom odmah bilo dočekano tvrdnjom kako mi koji smo u krštenju obnovljeni ne bi trebalo da se vraćamo na staro, upozoreni biblijskim rečima: „Pas se vraća na svoju bljuvotinu“; i: „Svinja se okupala, pa se u blatu valja“ (2Pet 2, 22; PrS 26, 11). Kao i da bi makar nesavršenim praktikovanjem vrlina trebalo da anticipiramo savršenstvo života koji nastupa po vaskrsenju mrtvih. Međutim, kada se ova tvrdnja proširi na širi kontekst društvene stvarnosti kakvu Biblija ima u vidu (a posebnu Božiju ljubav za marginalce Biblija izražava repeticijom zbirnog tehničkog termina: siromah, udovica, stranac) ukazujući rečima proroka, apostola i samog Mesije, na jezivu nejednakost, opresiju, nepravdu i puteve moguće slobode, tada se blažena glad i žeđ za pravdom (Mt 5, 6) i jednakošću (2Kor 8, 14) proglašava utopijskom i političkom i govori se da pravdu ne možemo očekivati u ovom životu, nego jedino u onom budućem, što implicira da se moramo pomiriti sa nepravdom dok ponovo ne dođe Hristos. Ali to bi bilo isto kao reći da se do drugog Hristovog dolaska moramo pomiriti sa grehom i prepustiti mu se.
Zašto bi u ličnom, što bi u važećem građanskom ustrojstvu nastalom u 19. veku, značilo privatnom životu, trebalo činiti pravdu a u društvenom se pomiriti sa upletenošću u nepravedni poredak? Zar baš tako nešto ne čine krupni kapitalisti? Džordž Soroš pola svog radnog dana provodi u poslovima kakvi umnožavaju nepravdu u svetu, a drugu polovinu dana u humanitarnim aktivnostima koje ublažavaju posledice onoga što on sam čini u prvom delu dana. Bezdušni korporativni kapitalisti su istovremeno najveći dobrotvori (čime doduše takođe ostvaruju profit kroz značajne poreske olakšice). Oni zadaju rane čovečanstvu i planeti, i u isti mah pružaju palijativnu negu za te rane svojim „dobrotvornim“ radom. Ukoliko u internet pretragama ukucate imena nekog od ovih korporacijskih magnata, videćete da je zanimanje kakvo stoji pored imena kakva su Zakerberg, ili Bafet, ili Bezos – „filantrop“. I to nije laž, svi se oni zaista bave humanitarnim radom. Ovo je upravo satanistička inverzija komunističke vizije ukidanja podele rada.
„Milosrđem“ superbogataša naglašava se da bez društvenih nejednakosti živeti nije moguće. Međutim, po jednom od najznačajnijih teologa 20. veka, Jirgenu Moltmanu (baš kao i po apostolu Pavlu), suštinsko jevanđeosko delo jeste jednakost: „Kao društveni koncept, jednakost znači pravdu. Kao humani koncept, jednakost znači solidarnost. Kao hrišćanski koncept, jednakost znači ljubav. Ili ćemo stvoriti svet socijalne pravde, ljudske solidarnosti i hrišćanske ljubavi, ili će ovaj svet nestati kroz ugnjetavanje ljudi od strane ljudi, kroz a-socijalni egoizam i destrukciju budućnosti u kratkoročnom interesu današnjeg profita“ (God for a Secular Society The Public Relevance of Theology).
Šta u Pismu piše?
Egalitaristička etičko-politička praksa je srž biblijske pravednosti. O tome svedoče i bezbrojni odeljci Novoga Zaveta. Počev od Marijinog „veličanija“ koje se u pravoslavnim crkvama peva svaki dan, pesme kojom je Bogorodica proklamovala nameru u njoj Duhom Svetim začetog Mesije da: „Zbaci silne sa prestola, i uzvisi ponižene. Gladne napuni dobrima, i bogate otpusti prazne“ (Lk 1, 52–53). Preko opisa krajnje odbačenosti i bede „svete porodice“, Isusovog rođenja u štali i izbeglištva od ranog detinstva, do njegove inauguralne programske prve javne besede u sinagogi u Nazaretu gde navodeći proroka Isaiju ovako definiše glavne ciljeve svoje misije: „Duh Gospodnji je na meni; zato me pomaza da blagovestim siromasima; posla me da iscelim skrušene u srcu; da propovedam zarobljenima da će biti pušteni… da oslobodim potlačene; I da propovedam prijatnu godinu Gospodnju“ – što je tehnički termin za potpunu društvenu preraspodelu dobara, konačnu mesijansku „godinu jubileja“ (Lk 4, 18–19).
Šta dalje izdvojiti? Šta sve nabrajati a da se ne prepiše, praktično, čitav Novi Zavet? Tu su: Izokretanje društvene lestivice u korist „prezrenih na svetu“, tako da „će biti posljednji prvi i prvi posljednji“ (Mt 20, 16). Negacija državnog hijerarhijskog poretka zarad drukčijeg prvenstva u služenju drugima (Mk 10, 42–44). Zapovest da kad neko pravi gozbu pre svih zove „siromahe, bogalje, hrome, slepe“ (Lk 14, 13), odnosno društveno marginalizovane. Parabola o klasnom jazu („velikoj provaliji“) između bogataša i ubogog Lazara (Lk 16, 19–31). Priča o milostivom Samarjaninu, prema kojoj si ti bližnji onome prema kome si milostiv i to kada je u pitanju bespomoćni prezreni stranac na lošem glasu i tuđinskih uverenja (10, 25–37). Zatim imamo izrugivanje etici rada i štednje, kroz isticanje primera za ugled: Ptica koje „ne seju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice“ i ljiljana u polju koji „ne trude se niti predu“ (Lk 6, 26–29). Tu je i teškoća da bogati uđu u Carstvo Božije (Mt 19, 16–24).
Potom ruganje carskom adventu ulaskom na magarcu u Jerusalim (Mt 21, 1–11; Mk 11, 1–11; Lk 19, 28–44; Jn 12, 12–19). Onda nasilni izgon trgovaca iz hrama (Mk 11, 15–16; Mt 21, 12–17; Lk 19, 45–48; Jn 2, 13–16). I tako redom sve do Matejevog jedino važećeg kriterijuma poslednjeg suda, a to je odnos prema potrebitima: „Ogladnjeh, i dadoste mi da jedem; ožednjeh, i napojiste me; stranac bijah, i primiste me.“ Gde Hristos sebe sasvim poistovećuje sa najništavnijima u očima društva, a ne sa bogatima, slavnima i moćnima: „Zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste“ (Mt 25, 34–46). Treba li ponovo pominjati primitivno komunističko ustrojstvo ranohrišćanske zajednice opisano u Delima apostolskim? Gde „u naroda koji poverova beše jedno srce i jedna duša; i nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše zajedničko“ (Dap 4, 32), i sva dobra „razdavahu svima kako je kome bilo potrebno“ (Dap 2, 45). Što je Marks u Kritici Gota programa pretvorio u čuvenu „definiciju“ komunizma: „Svako prema mogućnostima, i svakome prema potrebama.“
Pavlov komunitarni etos i eros u čijem je centru „jednakost“ (ἰσότης) izražen je toliko brojnim insistiranjima na ljubavi, zajedništvu, deobi dobara i jednakosti u svakom pogledu (sve do prevazilaženja muškog i ženskog itd), da ih je nemoguće ni izdaleka pobrojati, pa je najbolje sažeti ih u njegovu krilaticu: „Ko je mnogo skupio, nije mu preteklo; i ko je malo skupio, nije mu nedostalo“ (2Kor 8, 15). U pavlovskim Crkvama distribucija dobara je potpuno egalitaristička: „Vaš suvišak da bude za njihov nedostatak, da i njihov suvišak bude za vaš nedostatak: da bude jednakost“ (2Kor 8, 14). A u tom pogledu „judeohrišćanske“ poslanice: Jakovljevu, Jevrejima ili pak one Petrove, karakteriše podjednako radikalan, ako ne još i radikalniji duh i etos: „Pobožnost čista i neporočna pred Bogom i Ocem jeste ova: posećivati sirote i udovice u nevolji njihovoj, i čuvati sebe neopoganjenim od sveta“ (Jak 1, 27).
Tako stvari stoje i razvijaju se u istom pravcu sve do velikog finala: Otkrovenja sa Mesijinom pankosmičkom pobedničkom revolucijom.
Hleb naš nasušni, hleb naš svagdašnji
Fetišiziranje evharistije i kulta uopšte, uz zaborav naročite Božije naklonosti prema siromašnom proletarijatu ili, kako danas kažu, prekarijatu, uključujući tu, za razliku od marksista, čak, pre svih, i lumpen proletere, može imati fatalne konsekvence ugrožavajući validnost same evharistije.
U tom smislu Poslanica Jevrejima snažno naglašava praktičnu stranu evharistijske ljubavi, koja se, pre svega, ogleda u zajedništvu, u materijalnim dobrima (podjednako kao u tajnama), sa najmarginalizovanijim slojevima društva, kao kriterijum validnosti hrišćanske svetotajinske žrtve: „Sećajte se sužanja kao da ste s njima okovani, i onih koji se zlopate, jer ste i sami u telu… Ne budite srebroljubivi, budite zadovoljni onim što imate… dobročinstvo i zajedništvo („εὐποιΐας καὶ κοινωνίας“ ovde označava činjenje dobra drugima i deljenje s njima materijalnih dobara; reč εὐποιΐας pojavljuje se samo na ovom mestu u Novom Zavetu) ne zaboravljajte; jer se takvim žrtvama ugađa Bogu.“ (Jev 13, 3–16)
Ukoliko naš odnos zajedništva izražen u liturgijskoj molitvi izostaje iz „stvarnog“ života – a praksa zajedništva u realnom kapitalističkom svetu uvek znači otpor datim društvenim odnosima – onda se liturgija degeneriše u ideološku nadgranju socio-ekonomskih odnosa koji generišu eksploataciju i otuđenje.
Zato iz opomena u Poslanici Jakovljevoj isijava revnost za siromašne (kao i kod Pavla u 1Kor 11, 17–24) i briga da oni koji Crkvi pristupaju iz viših slojeva ne dobiju nikakav povlašćeni tretman na evharistiji: „Jer ako dođe na sabranje vaše čovek sa zlatnim prstenom i u svetloj haljini, a dođe i siromah u bednoj haljini, i pogledate na onoga u svetloj haljini… Zar time ne učiniste razliku u sebi i postadoste sudije sa zlim pomislima“? (Jak 2, 4)
A revnost u stihovima iz 1, 2. i 5. glave, gotovo da prelazi u preteću „klasnu mržnju“: „Jer orgija sunce sa žegom, i osuši travu, i cvet njezin otpade, i krasota lica njezina propade; tako će i bogataš na putevima svojima uvenuti… Čujte, draga braćo moja, ne izabra li Bog siromahe ovoga sveta da budu bogati verom, i nasljednici Carstva koje obeća onima koji Njega ljube? Nisu li bogataši ti koji vas ugnjetavaju i zar vas oni ne vuku na sudove? Ne hule li oni na dobro Ime kojim ste nazvani?… Ako li brat ili sestra goli budu, i oskudevaju u svakodnevnoj hrani, i reče im koji od vas: Idite s mirom, grejte se, i nasitite se, a ne date im što je potrebno za telo, kakva je korist?… Hodite sad bogataši, plačite i ridajte zbog nevolja svojih koje dolaze. Bogatstvo vaše istrunu, a odelo vaše pojedoše moljci. Zlato vaše i srebro zarđa, i rđa njihova biće svedočanstvo protiv vas, i izješće tela vaša, kao oganj. Nagomilaste blago u posljednje dane. Gle, vapije plata radnika koji su požnjeli njive vaše, koju ste im zakinuli; i vapaji žetelaca dođoše do ušiju Gospoda Savaota. Naslađivaste se na zemlji, i živeste raskalašno; uhraniste srca vaša, kao na dan zaklanja.“ (Jak 1, 12; 2, 2–7; 5, 1–5)
Ili Cezar ili Hristos!
Hrišćanstvo nikad ne postoji u vakumu, uvek zahteva opredeljenje: „Aut Caesar aut Christus“! U simbiozi sa vlastima ili vladajućim poretkom hrišćanstvo neće pokrstiti taj poredak nego će samo otupiti oštricu Jevanđelja – „Božije reči koja je živa i delotvorna i oštrija od svakog dvoseklog mača“ (Jev. 4, 12) – neprimetno primajući u sebe norme kakve zahtevaju da ono ublaži svoje radikalne zahteve za ljubavlju i pravdom, i da napravi kompromis sa palim svetom, odnosno sa kapitalizmom kao danas aktuelnim, konkretnim, dominantnim oblikom palosti.
U meri u kojoj je jevanđeljski život i poruka hrišćanske zajednice nekada bila radikalna u odnosu na rimski patronat, u istoj sramezmeri bi to morala biti i danas. Pritom je ovo, u današnjem makar formalno evangeliziranom svetu, lakše. Društvo je kroz istoriju u mnogim stvarima napredovalo, sekularizujući određene aspekte jevanđeljske agapične etike (npr. apsolutna vrednost ličnosti i iz nje izvedena temeljna prava čoveka), ali, nažalost, sada hrišćanske institucije, u tim izvorno novozavetnim pogledima, ponekad kaskaju za sekularnim društvom koje ih je usvojilo, ostajući ne samo na opreznim pozicijama progonjene ranohrišćanske zajednice, nego padajući ispod njenog standarda mudre obazrivosti. Regresirajući tako, na primer, u identitetske borbe i paganske prepolitičke atavizme, a nacionalizmi odavno služe kapitalu. Jer kako smo videli tokom migranske krize izazvane energetskim, militarističkim i geopolitičkim interesima krupnog kapitala, i u eri globalizma međunarodne finansijske institucije vrše menandžment suvereniteta, dok državne granice još uvek određuju slobodan protok robe i strogo kontrolisano kretanje radne snage.
S druge strane, često se može čuti uopštena propoved apstraktnog dobra, kakva ne zalazi u konkretne okolnosti života. A apstraktno, formalno, hrišćanstvo jeste idealni kandidat za jednu od dominantnih ideologija vladajuće klase, koji ponekad zaista i preuzima hegemoniju. Po Marksu, takvo mlako hrišćanstvo savršeno služi kapitalizmu, pogotovo u tandemu sa nekim svojim prekapitalističkim arhaičnim organizacionim oblicima neposredne dominacije:
„Za društvo proizvođača robe, čiji se opšti društveni odnos proizvodnje sastoji u tome što oni svoje proizvode tretiraju kao robu, dakle kao vrednosti, i u ovom materijalnom obliku dovode svoj individualni, privatni rad u odnos jedan sa drugim kao homogeni ljudski rad. , Hrišćanstvo sa svojim religioznim kultom čoveka apstraktno, tačnije u svom građanskom razvoju, tj. u protestantizmu, deizmu, itd., je najprikladniji oblik religije… Prema tome, politička ekonomija tretira predburžoaske oblike društvene organizacije proizvodnje na isti način kao što su se Oci Crkve odnosili prema prehrišćanskim religijama.“ (Karl Marks, Kapital I)
Naime, kao što je hrišćanstvo ispunjenje i kraj svih religija, tako je i kapitalistički režim društvene moći, navodno kraj socio-ekonomske istorije. Štaviše, ni tzv. „Veliki reset“ isplaniran tokom kovid krize nipošto ne predviđa izlazak iz kapitalizma.
Logos postade telo – univerzalno u paritikularnom
Jedan od modusa takve pozicije hrišćanstva u kojoj je ono ideologija vladajuće klase jeste i priča da Crkva objedinjuje sve, vladare i radnike, moćne i nemoćne, bogate i siromahe, ne gledajući na razlike među ljudima, priča koja se na prvi pogled čini ubedljivom, ali samo ukoliko nemamo svest da takva kvazineutralna perspektiva znači blagoslov nepravične, kastinske, staleške, monolitnosti, osvećenje nepravdnog statusa kvo, i pasivno savezništvo sa onima koji nepravdu čine, a ne sa onepravdovanima, gde Bog u čitavom tom žalosnom jedinstvu služi kao metafizički lepak tamničke društvene konstrukcije – „velikog lanca bića“.
U filmu Krotka (2017), reditelja Sergeja Loznice, paradigma takvog jedinstva jeste zatvor. Zatvor i grad su tu jedno. A upravnik zatvora, kao stroga majka, stoji na čelu ove jedinstvene kafkijanske porodice deklarativne ljubavi, koja deluje poput nacionalnističkih zajednica u kojima se, u ime pripadnosti istoj državi/naciji, brišu razlike između ugnjetenih i njihovih tlačitelja i svi se antagonizmi tope u rodoljublju. U takvoj formi totalne „ljubavi“, kakva zarad celine zapostavlja neprilične okolnosti pojedinaca, oni, baš kao junakinja Krotke Dostojevskog, umiru pod teškim pokrovom ravnodušnosti. Iz ovoga vidimo kako je istinsku univerzalnost realizovanu u sabiću singularnosti, lako pobrkati sa totalitarnim jedinstvom svih, što je fatalna greška.
Istinska pak hrišćanska univerzalnost projavljuje se i kroz deobe. Da bi nam to bilo jasno, dovoljno je, bez obzira na originalni istorijski kontekst, setiti se rečenica poput ovih: „Jer treba i podvajanja da budu među vama“ (1Kor 11, 19); „Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čoveka od oca njegovog i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine. I neprijatelji čoveku postaće domaći njegovi.“ (Mt 10 34–36); „Mislite li da sam došao da mir dam na zemlji? Ne, kažem vam, nego razdeljenje“ (Lk 12, 51); i tako dalje.
„Liturgija je – tvrdi Teodor Studit – u svom najvažnijem delu sinegdoha svega što se čini u Crkvi“, ali upravo pred taj „najvažniji deo“ vrši se izvesna separacija: Oglašeni (katihumeni) i obuzeti nečistim dusima (energumeni) se pozivaju da napuste hram i vrata se zatvaraju da više niko ne ulazi niti izlazi. Dakle, kako bi bila njegov reprezent hrišćanska zajednica se odvaja od čitavog sveta. Baš kao što se „agnec“ odvaja od ostalog hleba (ili u ranoj Crkvi hleb od ostalih plodova) kako bi nam, Hristove žrtve radi, bio darovan, sada kao Hristovo telo u kome se sjedinjuju svi prisutni i mnogi odsutni („za vas i za mnoge“), odnosno čitav svet.
Na kraju krajeva, Avram je izabran i odeljen od svog doma da bi bio otac svih, jedan narod je izabran za savez s Bogom da bi predstavljao sve, jedan čovek Isus Hristos (1Tim 2, 5) je bio odbačen od svih kako bi u njemu svi našli dom. Što je sve anticipacija budućeg egalitarnog jedinstva kada će čak i proslavljeni Hristos „odustati“ od nekog preimućstva, pa će se, po Pavlu, „i sam Sin pokoriti Onom koji Mu sve pokori, da bude Bog sve u svemu“ (1Kor 15, 29). U toj radikalno egalitarnoj eshatološkoj zajednici, Bog će biti sve, dakle, sve i svako će biti Bog.
Budimo budni za budućnost!
„Naše življenje je na nebesima“ (Fil 3, 20), i ova „politevma“ jeste politika, ali ne u vulgarnom buržoaskom smislu, već kao praksa slobode i oslobođenja. Takva politika je nebeska ne prosto u značenju onostrana jer, kao što je dobro poznato, „nebo“ je u biblijskom univerzumu prostorna metafora za vremensko, nebo označava buduće, najpre krajnje eshatološko, a onda i otvaranje (ponekad nasilno) sadašnje situacije, porobljene okoštalim mehanizmima, pomoću kojih nas ono loše iz prošlosti (a pad nije slučajno tamo smešten) porobljava, za promenu. Za drukčiju budućnost od one koja se uvek iznova ponavlja kao ista konsekvenca istih uzroka, za drugo, za novo. Hrišćanstvo koje bi stvarno radikalno bilo okrenuto budućnosti, a prošlosti samo toliko koliko je ova i sama izobražavala ono buduće, ne bi se lako dalo zloupotrebiti u dnevnopolitičke svrhe. Jer dnevna kvazipolitika, uvek u skladu sa trenutnim interesima, vrlo lako izmišlja „drevnu“ prošlost kakvu bi onda po svaku cenu trebalo čuvati, iako u stvarnosti od takvih prošlosti nema većih novotarija. Zato: „Zadatak koji treba ispuniti nije očuvanje prošlosti, već iskupljenje njenih nada“ (Adorno and Horkheimer, Dialectic of Enlightenment).
Dosad sam pokušavao da argumentujem u prilog tezi da hrišćanstvo deli komunističku težnju ka pravdi i socio-ekonomskoj jednakosti, ali tekst ću završiti sa drugog kraja ove relacije, ilustrujući stihovima Branka Ćopića tvrdnju da i komunizam deli hrišćansku težnju ka prevazilaženju smrti:
Doći će nova mladost, donijeti nove dane
i nastaviće naše pjesme nedopjevane,
u živoj vatri iskovane.
O, te smo pjesme počeli mi, kroz njih zborimo iz daljina,
poznaće u njima sestra brata, đevojka dragog,
a tužna mati sina.
I dan će slave doći, pobjeda biće naša,
nestaće divljih zvijeri,
s četama Slobode marširaće tada
i mrtvi proleteri.
(Pjesma mrtvih proletera)
