Ove godine se u Srbiji 3. aprila održavaju parlamentarni i predsednički izbori. Istoga dana, Pravoslavna crkva će proslaviti središnju nedelju Velikog posta, posvećenu uspomeni na Svetog Jovana Lestvičnika. Predizborna kampanja, koja je uveliko u toku, poklopiće se sa prvom polovinom Velikog posta. Zašto je to bitno?
Sa religijskog aspekta, mnogi vernici će aktivno učestvovati u predizbornoj kampanji: direktnim političkim angažmanom, raspravom i debatom, učešćem na predizbornim skupovima itd. Sa političkog aspekta, veliki deo glasačkog tela političkih stranaka čine pripadnici Srpske pravoslavne crkve, a manji deo te populacije aktivno „praktikuje“ svoju veru. U ovom slučaju, posti. Među njima nisu samo oni „koji biraju“, već i oni „koji žele da budu birani“, odnosno političari. Koliko god neverovatno zvučalo, i političari poste.
Na kraju, da je moguće povezati ova dva, na prvi pogled, nespojiva aspekta, ukazuje nam otac Aleksandar Šmeman u knjizi Veliki post: „Danas ljudi poste (uzdržavaju se) iz mnogobrojnih razloga, uključujući i političke“. Politika nekada zanemaruje religiju i njen značaj, ali religija – koja poznaje sve nemire srca i ljudske strasti – politiku nikada.
U Velikom postu Aleksandra Šmenana se ne govori direktno o odnosu posta i politike. Ali, nakon pročitane rečenice o „političkim razlozima za pošćenje“, javlja se mogućnost za ponovno iščitavanje teksta iz drugačije perspektive.
Građani i politika za vreme Velikog posta
Vernici se u vreme predizborne kampanje politički angažuju na različite načine. Bez ikakve sumnje, ovo je njihovo političko pravo, a, prema nekim mišljenjima, i građanska obaveza. Veliki post treba da bude vreme velike tišine, „radosne tuge“ prema Šmemanovim rečima. Ali, iskren (i istinski) čovek ne može da vodi shizofreni život: da u tišini i radosnoj tuzi posti i moli se, a da se u javnoj sferi glasno politički angažuje: drži zapaljive govore, skandira protiv političkih protivnika, raspravlja se u kafani. Zašto?
Šmeman daje odgovor u odeljku Posni „stil života“: „Ne iscrpljuje se podvig posta ni posećivanjem bogosluženja, ni postom, čak ni molitvom u određenim vremenskim intervalima. Da bi sve ovo bilo delotvorno i osmišljeno mora biti podržano celokupnim životom. Nužan je ‘stil života’, koji neće protivrečiti pojedinim podvizima posta i voditi ‘razdvojenosti’ ljudske prirode (…) Duhovna tragedija sekularizma vodi nas u stvarnu religijsku ‘shizofreniju’ – rascepljenost našeg života na dva dela: verski i svetovni koji su sve manje i manje zavisni jedan od drugog“.
Posni „stil života“ je u prošlosti isključivao svaki vid zabave: zatvarala su se pozorišta, sudovi, u kućama isključivao radio… Pošto danas „ne živimo u pravoslavnom društvu i stoga ne postoji mogućnost da se stvori posna ‘klima’ na društvenom nivou“, Šmeman ukazuje na to da je potreban „duhovni napor da bismo promenili tradicionalne običaje glavnog sredstva našeg posnog podviga“. Konkretno, ta promena ne bi predstavljala potpunu anahronizaciju života za vreme Velikog posta. Naprotiv, podvig treba da bude na polju savremenog preobražaja: „Nije pogrešno ako se, na primer, i dalje prate vesti ili izabran, ozbiljan i interesantan, intelektualno ili duhovno obogaćen, program. Za vreme posta treba predstati sa ‘odanošću’ televiziji koja čoveka pretvara u predmet u stolici, koji bulji u ekran i pasivno prihvata sve što iz njega dolazi.“
Primenjeno na slučaj izbora, Šmemanov poziv vernicima bi izgledao otprilike ovako: za vreme posta treba predstati sa ‘odanošću’ politici koja čoveka pretvara u predmet u rukama političke elite, koji bulji u predizborni program i pasivno prihvata sve što iz njega dolazi. Ako se ovakva poruka zaista čuje sa predikaonice u crkvama, onda uticaj posta na političko angažovanje vernika može biti značajan.
Političari u izbornoj trci za vreme Velikog posta
Svaki političar (bi trebalo) da pazi na osećanja, želje i vizije budućnosti glasača. Ipak, pored pažljive analize i odmeravanja javnog mnjenja i mogućnosti, češća politička taktika je inženjering mišljenja javnosti (engineering public opinion). Da li politički delatnik, koji je istovremeno član Crkve, može da se služi ovakvim metodima?
Odgovor se može pronaći u sledećoj rečenici: „Veliki post je vreme traženja smisla: smisla vlastitog profesionalnog života kao priziva“. Ove reči oca Šmemana ukazuju na unutrašnji, dubinski preobražaj delatnosti, profesije, što dolazi kao posledica preobražaja ličnosti. „Nema posla, nema priziva koji ne bi bar malo mogao da bude ‘transformisan’, ali ne u smislu veće efikasnosti ili bolje organizacije, već u smislu ljudske vrednosti“. Ako se profesija izmeri merom ljudske vrednosti – Hristove zapovesti da ljubimo bližnjeg svog kao samoga sebe – onda je nezamisliv politički metod manipulisanja mišljenjem javnosti, glasačkim preferencijama, inženjeringa svesti.
Pored toga, otac Šmeman vernicima skreće pažnju na govor. „Veliki post je vreme za kontrolu našeg govora“. Kako bez govora nema javnosti, a bez oba nema politike, kontrola govora je dosad najteža prepreka u pomirenju Velikog posta i predizborne kampanje. Politički govor je na našoj političkoj sceni preplavljen uvredama, atacima, pretnjama… Šmeman zato kaže: „Kontrolisati govor znači otkrivati njegovu ozbiljnost i svetost, razumeti da ponekad i naivna ‘šala’, koju ispričamo čak i ne misleći o njoj, može da ima užasne posledice“. Ali, nažalost, takve posledice se u predizbornoj kampanji neretko i priželjkuju.
„Politički“ post i preobražaj
Na kraju, vratićemo se na misao koja kaže da „danas ljudi poste (uzdržavaju se) iz mnogobrojnih razloga, uključujući i političke“. U Srbiji je malo aktivnih političara koji bi post iskoristili za političku kampanju. I to ne zato što to smatraju nemoralnim ili svetogrdnim postupkom (iako, verujem, postoje i takvi političari), već zato što biračko telo u Srbiji nije zainteresovano za takav vid političkog marketinga. Treba obratiti pažnju na to da je otac Šmeman živeo u SAD, gde bi takav vid prikupljanja glasova bio relevantna i delotvorna politička opcija.
Za crkve u SAD se kaže da su „male škole za demokratsku praksu“. U Srbiji postoji jedna dominantna verska zajednica – Srpska pravoslavna crkva – i građani prirodno izražavaju najveće poverenje upravo u nju. Sve Šmemanove smernice vezane za Veliki post, koje smo prikazali u svetlu političke delatnosti, mogu obogatiti demokratsku praksu.
Građani treba da izbegnu idolatrizaciju politike i političara i da kritički preispituju informacije koje im se nude. Političari treba da svoju profesiju i aktivnosti stave na test poštovanja ljudske vrednosti i da ukrote, naizgled neukrotivu, zver jezika.
Veliki post, za koga Šmeman kaže da je „škola pokajanja“, u sebi sadrži i „školu demokratije“: niko od vernika neće zahtevati da poste (uzdržavaju se) od politike, već da politiku, kao i ceo svoj život, aktivno preobražavaju u put spasenja. „Dođe nam posno proleće, cvet pokajanja“ (Triod).
Svaki preobražaj se mora dogoditi ovde i sada. Ako ga ne ostvarujemo sada – bilo da smo u političkoj areni ili toplini svoga doma – ne možemo ga očekivati ni u budućnosti. Hristos je rekao da je sa nama „u sve dane do svršetka sveta“ (Mt. 28, 20), a „Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha“ je blagosloveno za „sada“ – ovaj dan, ovaj mesec, ovo posno i izborno proleće – isto koliko i za „vekove vekova“.
