Ненад Јовановић
Фото: www.portalnovosti.com
Песник и прозни писац Ненад Јовановић (1973) припада мојој генерацији, генерацији павићевских идиоритмика, која за разлику од општежитељних генерација није имала своју причу и која као да је остала у процепу историје и епоха, са појединцима препуштеним самима себи у борби са собом и светом. Ненад Јовановић је можда највећи песник те генерације, не можда највећи у генерацији, али међу онима који су изразили њено искуство свакако.
Његове изабране песме под насловом „Обичност“ (Повеља, Краљево, 2020, избор и поговор Бојан Васић) на упечатљив начин представљају ово изузетно песништво, са све кадром из Озуовог филма „Јапански амарилис“ на насловници, идеалном илустрацијом ове поезије и поетике: неки разнобојни веш који се суши на тераси, обичност свакодневнице и сета која избија из те обичности, а визуелно уобличена тако да добија облик сликарске апстракције.
Између песника и света у тој поезији заиста нема великих прича којима би песник-појединац служио у покушају овладавања светом и стварношћу, тачније у покушају њиховог кроћења и покоравања. Појединац је овде усамљен и слаб, али усамљености и слабости се не стиди и они га не воде у очајање него у луталаштво са мирисом слободе и поезију која одише сетом слободе, тако драге луталицама и песницима.
Кад за неког „нема места за које бих могао рећи: моја кућа“, сваки наизглед случајан сусрет може бити откриће, у сваки нови сусрет већ је уписана жудња за открићем, не за новом кућом у коју ћемо се уселити, стварно или симболички, већ да је могуће и у луталаштву живети, као у мрежи сусрета.
Ипак, стидимо се понечег, ако већ не себе малог и усамљеног оно нужности биолошких веза као лоше замене за истинску укорењеност и тренутака кад смо посумњали да је „живот могућ“. „Искуство света почиње неочекивањем“, свет нам долази а ми га гледамо, не превише наметљиво, и настојимо да будемо љубазни и нежни, али не и кукавице, не испразни.
Песник се чак „претвара да не зна зашто пише“, али не заборавља да се „умире од незнања да смрти нема“, што није пука цитатологија, него искуство међупростора, одређивања кроз неодређено и неодредљиво, искуство ескивирања насумичног насиља света и насиља наше сопствене надобудности. „Певам каљавог пса, јадног пса“, цитира песник, и баш ту додаје да је нежност „нужна свемиру и песку“ и „не могу да појмим бескрај, али сам пажљив према њему“, док испробава „колико нежности подноси поезија“. Мит таквог песника су утисци и сећања, „шетња по праху“, док трага за оним „иза“ које „станује иза магле“ и плесом без повода који „обнавља човечанство“.
Јер шта може бити вера оног ко није у власти неке од великих прича, неког до свеобјашњавајућих митова, а ко опет не жели да буде неодговоран, испразан, циничан, ко је или ко жели да буде напросто пристојно људско биће и неко ко пише са љубављу а не из интереса или каприца, ко не жели чак ни да уметност или поезија буду његова религија а он у њој принц, краљ или макар и најмање божанство.
И Ненад Јовановић у песми „Акшам“ одговара, у своје име, јер у овој поезији се све и изговара у своје име – како би покушај нежности и могао другачије? Одговара, дакле: „Пепео је најмања јединица вере“. И даље: „Ништа тек следи“ и „Пурпур је притиснуо тропе“. Језик налази своје границе и његова снага је тек иза њих, рекло би се.
А о том „иза“ не можемо рећи ништа више него да „тек следи“ и да је за нас управо „ништа“. Јер сваки други опис би био неодговорно насиље, не само насиље језика и над језиком. Али ипак следи и ипак долази у пурпуру, у шта можемо поверовати само ако верујемо и у пепео, у истину пепела. Онога што преживљава иза свих ватри, онога што је мало и незнатно, последње.
Али ипак некако ту и некако наше и што смо, уосталом, ми сами на тим космичким стазама која нас развејаваји ко зна куд. „Видети“, поново цитира Јовановић, „значи склопити очи“, видети другим очима или отићи иза границе, „иза магли“, и тек онда видети, прогледати.
И још једна нежност, за пред крај: „знам твој ожиљак“. Можда тебе на знам, јер кога уопште можемо знати, али знам твој ожиљак и имаћу га на уму кад говорим о теби, са тобом, кад о теби мислим и судим, и кад сам уопште свестан да си ту, ту негде за мене, у свим световима.
А није срамота ни заплакати, од сете, лепоте, усамљености и слободе, јер можда још једино тако за нас „истина никад не изостаје“ и „све речи су спасоносне“, док „ме милује прозирно алилуја!“, као дах, што макар у сећању и неким људима никада не пролази.
„Поље које остави музика, запоседне магла“, пише Јовановић, и баш због тог поља и због оног „иза“ те магле никада не треба престати са певањем. Јер на крају, „Кад будем сусрео црве, / чућу свадбено звоно / као што сада чујем ударе / Немогућега у кацигу“. Удари немогућег као одјек свадбене песме будућности – поезија!
