Nenad Jovanović
Foto: www.portalnovosti.com
Pesnik i prozni pisac Nenad Jovanović (1973) pripada mojoj generaciji, generaciji pavićevskih idioritmika, koja za razliku od opštežiteljnih generacija nije imala svoju priču i koja kao da je ostala u procepu istorije i epoha, sa pojedincima prepuštenim samima sebi u borbi sa sobom i svetom. Nenad Jovanović je možda najveći pesnik te generacije, ne možda najveći u generaciji, ali među onima koji su izrazili njeno iskustvo svakako.
Njegove izabrane pesme pod naslovom „Običnost“ (Povelja, Kraljevo, 2020, izbor i pogovor Bojan Vasić) na upečatljiv način predstavljaju ovo izuzetno pesništvo, sa sve kadrom iz Ozuovog filma „Japanski amarilis“ na naslovnici, idealnom ilustracijom ove poezije i poetike: neki raznobojni veš koji se suši na terasi, običnost svakodnevnice i seta koja izbija iz te običnosti, a vizuelno uobličena tako da dobija oblik slikarske apstrakcije.
Između pesnika i sveta u toj poeziji zaista nema velikih priča kojima bi pesnik-pojedinac služio u pokušaju ovladavanja svetom i stvarnošću, tačnije u pokušaju njihovog kroćenja i pokoravanja. Pojedinac je ovde usamljen i slab, ali usamljenosti i slabosti se ne stidi i oni ga ne vode u očajanje nego u lutalaštvo sa mirisom slobode i poeziju koja odiše setom slobode, tako drage lutalicama i pesnicima.
Kad za nekog „nema mesta za koje bih mogao reći: moja kuća“, svaki naizgled slučajan susret može biti otkriće, u svaki novi susret već je upisana žudnja za otkrićem, ne za novom kućom u koju ćemo se useliti, stvarno ili simbolički, već da je moguće i u lutalaštvu živeti, kao u mreži susreta.
Ipak, stidimo se ponečeg, ako već ne sebe malog i usamljenog ono nužnosti bioloških veza kao loše zamene za istinsku ukorenjenost i trenutaka kad smo posumnjali da je „život moguć“. „Iskustvo sveta počinje neočekivanjem“, svet nam dolazi a mi ga gledamo, ne previše nametljivo, i nastojimo da budemo ljubazni i nežni, ali ne i kukavice, ne isprazni.
Pesnik se čak „pretvara da ne zna zašto piše“, ali ne zaboravlja da se „umire od neznanja da smrti nema“, što nije puka citatologija, nego iskustvo međuprostora, određivanja kroz neodređeno i neodredljivo, iskustvo eskiviranja nasumičnog nasilja sveta i nasilja naše sopstvene nadobudnosti. „Pevam kaljavog psa, jadnog psa“, citira pesnik, i baš tu dodaje da je nežnost „nužna svemiru i pesku“ i „ne mogu da pojmim beskraj, ali sam pažljiv prema njemu“, dok isprobava „koliko nežnosti podnosi poezija“. Mit takvog pesnika su utisci i sećanja, „šetnja po prahu“, dok traga za onim „iza“ koje „stanuje iza magle“ i plesom bez povoda koji „obnavlja čovečanstvo“.
Jer šta može biti vera onog ko nije u vlasti neke od velikih priča, nekog do sveobjašnjavajućih mitova, a ko opet ne želi da bude neodgovoran, isprazan, ciničan, ko je ili ko želi da bude naprosto pristojno ljudsko biće i neko ko piše sa ljubavlju a ne iz interesa ili kaprica, ko ne želi čak ni da umetnost ili poezija budu njegova religija a on u njoj princ, kralj ili makar i najmanje božanstvo.
I Nenad Jovanović u pesmi „Akšam“ odgovara, u svoje ime, jer u ovoj poeziji se sve i izgovara u svoje ime – kako bi pokušaj nežnosti i mogao drugačije? Odgovara, dakle: „Pepeo je najmanja jedinica vere“. I dalje: „Ništa tek sledi“ i „Purpur je pritisnuo trope“. Jezik nalazi svoje granice i njegova snaga je tek iza njih, reklo bi se.
A o tom „iza“ ne možemo reći ništa više nego da „tek sledi“ i da je za nas upravo „ništa“. Jer svaki drugi opis bi bio neodgovorno nasilje, ne samo nasilje jezika i nad jezikom. Ali ipak sledi i ipak dolazi u purpuru, u šta možemo poverovati samo ako verujemo i u pepeo, u istinu pepela. Onoga što preživljava iza svih vatri, onoga što je malo i neznatno, poslednje.
Ali ipak nekako tu i nekako naše i što smo, uostalom, mi sami na tim kosmičkim stazama koja nas razvejavaji ko zna kud. „Videti“, ponovo citira Jovanović, „znači sklopiti oči“, videti drugim očima ili otići iza granice, „iza magli“, i tek onda videti, progledati.
I još jedna nežnost, za pred kraj: „znam tvoj ožiljak“. Možda tebe na znam, jer koga uopšte možemo znati, ali znam tvoj ožiljak i imaću ga na umu kad govorim o tebi, sa tobom, kad o tebi mislim i sudim, i kad sam uopšte svestan da si tu, tu negde za mene, u svim svetovima.
A nije sramota ni zaplakati, od sete, lepote, usamljenosti i slobode, jer možda još jedino tako za nas „istina nikad ne izostaje“ i „sve reči su spasonosne“, dok „me miluje prozirno aliluja!“, kao dah, što makar u sećanju i nekim ljudima nikada ne prolazi.
„Polje koje ostavi muzika, zaposedne magla“, piše Jovanović, i baš zbog tog polja i zbog onog „iza“ te magle nikada ne treba prestati sa pevanjem. Jer na kraju, „Kad budem susreo crve, / čuću svadbeno zvono / kao što sada čujem udare / Nemogućega u kacigu“. Udari nemogućeg kao odjek svadbene pesme budućnosti – poezija!
