(Спасоје Јоксимовић, Municipium S, Завод за проучавање културног развитка, Београд, 2019)
Спасоје Јоксимовић је особеном уметничком визијом и аутентичним песничким гласом заузео истакнуто место у хору (нај)млађе генерације српских песника. Пишући и објављујући још од средњошколских дана, дакле, више од петнаест година, он је успео да изнађе властити простор за естетско деловање које врхуни у његовим на фестивалима поезије младих награђиваним рукописима, односно књигама Живот, по сунцу (2016), Далеко од Јоханесбурга (2016), Вече у Витанији (2016), и, коначно, у збирци песама Municipium S (2019), која је објављена у едицији „Присуства“. Отуда се одредница „млади песник“ у његовом случају може узети сасвим условно јер је овде реч о личности са позамашним стваралачким искуством.
Песме Спасоја Јоксимовића исходе из опажања посебних својстава у појавама и облицима који нас окружују. Та стратегија традиционално је именована као контемплација или сазрцање. Сагледавајући духовним оком Јоксимовић у својим песмама артикулише мисао о ненаметљивој али суштинској прозирности ствари, што динамизује интимни универзум једног осетљивог постојања. Очигледно је настојање да се изнађе песничка формула, апартни песнички језик којим би се домислила фрагментарност савремености, али тако да се у готово сваком фрагменту освести одраз веће, вечне стварности, свевремености. Спасојев деликатни опит, отпочет у првим збиркама, а настављен и разрађен у књизи Municipium S, није налик ниједном познатом у савременој српској поезији јер у његовим песмама изостају општа места, речник, односи означитеља којима се иначе служимо када промишљамо и говоримо о непосредном окружењу, актуалним или историјским приликама, надасве, о човеку и Богу. Песничке медитације отуда су видови ходочашћа ка спознаји и освајању онтичке, спознајне, моралне и естетске пуноће једне сензацијама преплављене унутрашњости.
У Јоксимовићевом песничком космосу посреди су продубљенији увиди у скривене везе између појава и људи, како у простору, тако и у времену; потом уметнички инокосно спознавање човекове позиције у свету и историји, али и проосећано сећање на стварност којој је човек негда припадао или којој још увек, барем интуитивно припада, упркос историјским отклонима, психолошким или рационалистичким оспоравањима. Наша егзистенција је уроњена у имагинарни, за Јоксимовића, сва је прилика, и реални простор, сачињен од невидљивих, али постојаних веза. Песник, на деликатном, па и ризичном задатку, настоји да обујми, тиме и пронесе смисао сакралног у култури, ма колико се чинило да опева његове крхотине. То је уочљиво у песмама „Време чувања“, „Уресци“, „Почело“, „Пре и после Талеса“. На пример: „Иако су ствари мртве / и проводе своје дане у суштини / коју си им дао пре куповине / И смисао им стари у твојим просторијама // Сад је другачије / када разумеш да обрва и трепавице / спречавају кап да ти дође до ока // као смисао детаља / и Бог који у њима још више пребива“ („Време чувања“). Или, у песми „Почело“: „Не бојимо се смрти због себе, / да бисмо казали да је то услед гледања / нечега иза наших очију / Већ онога што је поред, / отпорног на употребу било којег прилога.“
Једновремено, песнички израз Спасоја Јоксимовића, како и у претходним књигама, тако, формално-технички усавршено, у збирци Municipium S, карактерише поступак закључавања у језику, због чега се значењски слојеви ових песама читаоцу поступно откривају, налик стратегијама које у српској књижевности препознајемо у песништву српских авангардиста, али и Момчила Настасијевића, Васка Попе, Злате Коцић или Новице Тадића. Мистификација у артикулацији код Јоксимовића, међутим, саобразна је претпостављеној лирској слици света и митопоетском оквиру, што не само да сведочи о заснованости ове поезије на модернистичким стваралачким принципима, већ и о њеним естетским преимућствима. Отуда је херметичност само пука ознака изневереног очекивања неприпремљеног и смислом осиромашеног читаоца, због чега је прави изазов, како за читаоце, тако и за тумаче да ову поезију преведу на свој језик и усагласе је са сопственим језичким мишљењем живота.
Municipium S je слојевитa поетска структурa, формално састављена од два циклуса – „Уресци“ и „Треће слово“ унутар којих се описује и рефигурише тоталитет стварности. Ауторова митопоетска визија захвата време дугог трајања, од праисторијe до данас, чему је претпостављена метафизичка парадигма цикличности и есхатолошка завршница света. Емпиријски уочене облике аутор провлачи кроз мрежу суптилно наговештених, али понорних телеолошких питања о статусу сопства, трагајући за архетипским моделима постојања. Иако је поетички усредсређен на конкретан животни одсечак, на тренутак, који може бити и епифанијски, Јоксимовић одважно задире у велике историјске и митске наративе, покушавајући да проникне у однос човека и хронотопа, пролазности и трајања.
Ипак, Јоксимовић историјско искуство и пролазност не настоји да промисли посредством митских матрица или сижеа, већ да потражи константе, непроменљиве облике и моделе који, како појединачно искуство његовог фрагилног и једва приметног субјекта, повученог у себе, тако и колективно живљење у времену везују за почело, пре појаве митске свести. Да би свој наум оправдао, он све време указује на виталне аспекте такве свести захваљујући којима је могуће осмишљавање живота у сваком времену, тиме и живот сâм: „Можда смо раније знали / да ћу кроз шупљину фигурине / погледати у очи садашњости“ („Испуњено значење“). Очигледна је Спасојева антрополошка запитаност о местима и тачкама које ће претрајати ван цивилизацијских обриса, на крају времена.
Преиначавање митског садржаја свести, којем Јоксимовић приљежно прибегава, аналогно је рекреирању метафоричке функције језика на којој се заснива и мит. У томе лежи митопоетски карактер Јоксимовићеве поезије. Јер, ако мит „садржи истину у форми лепоте“, ако се у њему, као својеврсној „мисаоној слици“, како открива Сретен Петровић, истина отеловљује у слици као симболу – и истовремено је и истина и најстарија поезија народа – онда поезија, која из мита происходи, представља опажену и живљену истину у истовремено задатом и променљивом естетском облику: „Неки пут само ове песме / могу да додирну крајеве, / у дислоцираним налазима своју суштину“ („Испуњено значење“).
Дијалектика мита и песништва у Јоксимовићевом поимању конкретизује поставку Ернеста Касирера, при чему поезија „остаје верна основном начелу живота; допушта да се стварају појединачне творевине којима стваралачка машта из које су потекле, удахњује живот и поклања сву свежину и непосредност живота“. Избављење из митске свести и митске слике света Јоксимовић омогућава призивањем хришћанске перспективе историјског деловања. Сваки усуд или задатост превазилазе слободни људски избори, чинови, па и сам језик. Управо загледаност у праисторијске појаве и њихове културне трагове који су доспели до нашег времена или захваљујући којима имамо нека сазнања о давној прошлости проистиче из хришћанске потребе за првобитном хармонијом (илустративне су песме „Municipium S I, II“, „Danubius“, „Пре и после Талеса“). Јер, у песничкој визији Спасоја Јоксимовића археолошки локалитети представљају најпоузданија сведочанства некадање хармоније човека са природом, човека са космосом, човека са човеком, оног личносног устројства које ће тек хришћанско учење постулирати и освестити, а које је мукотрпно изнова успоставити као цивилизацијски оквир.
У траговима прошлости Спасоје Јоксимовић проналази уцеловљену личност. Зато тај кутак праисторије симболички призива и у њему огледа свој личносни доживљај света и сопства. Отуда је његово песништво рефлекс схватања које је артикулисао Николај Берђајев, а то је да „уметност не ствара савршенство, већ говори о тузи за савршенством и ту тугу симболички представља. А то је карактеристично за сав склоп хришћанске културе“. Песнички је тај протежни осећај духовно-естетичке туге сумиран на следећи начин: „У световима / где нешто може нашим само да се назове, / селф је читав“ („Danubius“); „Једном се нешто давно раздвојило / и пре упознавања освајача и освојених, / да бисмо га опет спојили“ („Пре освајача“). Због својеврсне тематско-мотивске преокупације и стваралачке носталгије, али и наде, Спасоје својим песништвом потврђује хипотезу знаменитог религијског мислиоца да је уметност, у овом случају поезија, мост између симболичког стваралаштва производа културе и реалистичког стваралаштва преображеног света.
Догматске истине, међутим, у Municipiumu S преломљене су кроз апартне језичке обрасце, без пресликавања или рекапитулације канонске симболике, већ кроз изналажење аналогних, а подједнако делотворних стилских средстава који ће прерасти у митопоетске структуре. Притом, наречене истине Јоксимовић прожима сопственом естетском егзистенцијом и одговорно преиспитује у озрачју дијалектике динамичних и статичних животних појава са којима се сусреће. Усредсређујући се на ту дијалектику, Јоксимовић одсликава различите промене и преображаје који су његовом уметничком сензибилитету подразумевани, а који су део одређених процеса и цикличног кретања. Тако се имплицтино супротставља линераности, прогресивистичкој идеологији и узрочно-последичнима релацијама унутар догађаја. Стихови, песме, па и цели циклуси само су фазе једног великог (уметничког) преображаја.
Јоксимовићева поезија заправо упризорује сваку појединачну појаву са митском или ванвременском димензијом и допушта да се свака доживи као јединствена и непоновљива ма колико нам сиже или мустра по којој се одиграва била позната због свог архетипског карактера. Језик којим Јоксимовић такво поимање света артикулише, парадоксално, резултат је, а можда и чин особене драме песничке слободе. А њен исход је медитативност и асоцијативност. Аутопоетички освешћени песник је склон да, следећи унутрашњи асоцијативни низ, семантички уланча одређену метафору или неки њен елемент и тиме не доврши отпочету песничку слику, већ је остави на нивоу скице. Уколико би је довршио, упао би у опасност затварања у митску свест, што све време настоји да избегне.
Песничким оком посматрајући појаве и ствари Јоксимовић заправо мале и удаљене облике увећава, односно приближава толико да акценат ставља на онај сегмент који извучен из целине постаје непрепознатљив („Пред сушачем за руке, као народи Књиге / дижемо руке у формиран пупољак“). Са друге стране, Спасоје онеобичавању прибегава када жели да тематизује блиске и очигледне ствари. Управо тако измењене планове он доводи у неочекивану везу, односно указује да су, мимо наше свести, нераскидиво повезани. У песми „Подунавље“ догађаји и лица у непосредном окружењу сагледани су као далеки одраз древних, али подједнако конститутивних симбола и наратива: „И речима с почетка песме / Таквим / да је све исто / преплитање / у које нас веже река // Осим ако за мене то није / есхатолошко / јављање // И туга због садашњег сведочења / да се цвет лунарије / прима и под четинарима“. Устројавањем таквог тоталитета стварности, али отвореног за нове везе и комбинације, поезија Спасоја Јоксимовића представља одјек суматраистичке поетике Милоша Црњанског. Притом, у овим песмама преовлађује чуло вида и њему следствени визуелни опажај. Њега откривамо у глаголским облицима посматрати, видети, гледати, те у именицама поглед, видик, очи.
С друге стране, повинујући се сили асоцијација, али контролисано, широким образовањем, Јоскимовић тачке и координате на свом монументалном временско-просторном дијаграму уписује упошљавањем интердискурзивних релација, па његови тропи и фигуралне микро композиције, осим из домена уметности, потичу из археологије, климатологије и теологије. Тиме је постигнута особена стилско-језичка интегралност.
Поред флуидних односа на семантичком плану и распореда стилских средстава унутар песама, елиптичности која каткад заврши у заумности, Јоксимовићеви лапидарни, готово лаконски искази неретко имају обрис, део сентенци или гнома. Значење и звучање сваке од њих читалац мора да домисли застајући у читању и у тишини. Неретко се чини да су Спасојеве песме, на формалном плану, асоцијативни збир различитих сентенци, чију позадину је опет лако наћи у традицицији већ похрањеној у песниковом језику и искуству.
Симболички баштинећи историјске и митске наративе, пропуштене кроз мрежу науке, тиме и сећања човечанства, и иновирајући их модерним песничким средствима, то јест прилагођавајући њихов садржај властитом језичком доживљају, али и духовно-душевном искуству, Спасоје Јоксимовић у свом песништву са лепим успехом покушава да изнађе смисаона упоришта која стабилизују животне процесе упркос њиховој неумитној и убрзаној промени и пропадљивости: „Не знам је ли мирење / гледање у очи / новом излазу, / новом значењу // Прошеташ и до неолита, / нађеш огњишта / и грејеш своје представе / ивицама облутака // Са нешто џепних ситница / узетих из старих / погледа на свет“ („Неолит“). Та упоришта која Јоксимовић у својим песмама генерише имају сакрални потенцијал и находе се као нова естетска потпора неизвесној путањи савременог српског песништва.
