(Spasoje Joksimović, Municipium S, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd, 2019)
Spasoje Joksimović je osobenom umetničkom vizijom i autentičnim pesničkim glasom zauzeo istaknuto mesto u horu (naj)mlađe generacije srpskih pesnika. Pišući i objavljujući još od srednjoškolskih dana, dakle, više od petnaest godina, on je uspeo da iznađe vlastiti prostor za estetsko delovanje koje vrhuni u njegovim na festivalima poezije mladih nagrađivanim rukopisima, odnosno knjigama Život, po suncu (2016), Daleko od Johanesburga (2016), Veče u Vitaniji (2016), i, konačno, u zbirci pesama Municipium S (2019), koja je objavljena u ediciji „Prisustva“. Otuda se odrednica „mladi pesnik“ u njegovom slučaju može uzeti sasvim uslovno jer je ovde reč o ličnosti sa pozamašnim stvaralačkim iskustvom.
Pesme Spasoja Joksimovića ishode iz opažanja posebnih svojstava u pojavama i oblicima koji nas okružuju. Ta strategija tradicionalno je imenovana kao kontemplacija ili sazrcanje. Sagledavajući duhovnim okom Joksimović u svojim pesmama artikuliše misao o nenametljivoj ali suštinskoj prozirnosti stvari, što dinamizuje intimni univerzum jednog osetljivog postojanja. Očigledno je nastojanje da se iznađe pesnička formula, apartni pesnički jezik kojim bi se domislila fragmentarnost savremenosti, ali tako da se u gotovo svakom fragmentu osvesti odraz veće, večne stvarnosti, svevremenosti. Spasojev delikatni opit, otpočet u prvim zbirkama, a nastavljen i razrađen u knjizi Municipium S, nije nalik nijednom poznatom u savremenoj srpskoj poeziji jer u njegovim pesmama izostaju opšta mesta, rečnik, odnosi označitelja kojima se inače služimo kada promišljamo i govorimo o neposrednom okruženju, aktualnim ili istorijskim prilikama, nadasve, o čoveku i Bogu. Pesničke meditacije otuda su vidovi hodočašća ka spoznaji i osvajanju ontičke, spoznajne, moralne i estetske punoće jedne senzacijama preplavljene unutrašnjosti.
U Joksimovićevom pesničkom kosmosu posredi su produbljeniji uvidi u skrivene veze između pojava i ljudi, kako u prostoru, tako i u vremenu; potom umetnički inokosno spoznavanje čovekove pozicije u svetu i istoriji, ali i proosećano sećanje na stvarnost kojoj je čovek negda pripadao ili kojoj još uvek, barem intuitivno pripada, uprkos istorijskim otklonima, psihološkim ili racionalističkim osporavanjima. Naša egzistencija je uronjena u imaginarni, za Joksimovića, sva je prilika, i realni prostor, sačinjen od nevidljivih, ali postojanih veza. Pesnik, na delikatnom, pa i rizičnom zadatku, nastoji da obujmi, time i pronese smisao sakralnog u kulturi, ma koliko se činilo da opeva njegove krhotine. To je uočljivo u pesmama „Vreme čuvanja“, „Uresci“, „Počelo“, „Pre i posle Talesa“. Na primer: „Iako su stvari mrtve / i provode svoje dane u suštini / koju si im dao pre kupovine / I smisao im stari u tvojim prostorijama // Sad je drugačije / kada razumeš da obrva i trepavice / sprečavaju kap da ti dođe do oka // kao smisao detalja / i Bog koji u njima još više prebiva“ („Vreme čuvanja“). Ili, u pesmi „Počelo“: „Ne bojimo se smrti zbog sebe, / da bismo kazali da je to usled gledanja / nečega iza naših očiju / Već onoga što je pored, / otpornog na upotrebu bilo kojeg priloga.“
Jednovremeno, pesnički izraz Spasoja Joksimovića, kako i u prethodnim knjigama, tako, formalno-tehnički usavršeno, u zbirci Municipium S, karakteriše postupak zaključavanja u jeziku, zbog čega se značenjski slojevi ovih pesama čitaocu postupno otkrivaju, nalik strategijama koje u srpskoj književnosti prepoznajemo u pesništvu srpskih avangardista, ali i Momčila Nastasijevića, Vaska Pope, Zlate Kocić ili Novice Tadića. Mistifikacija u artikulaciji kod Joksimovića, međutim, saobrazna je pretpostavljenoj lirskoj slici sveta i mitopoetskom okviru, što ne samo da svedoči o zasnovanosti ove poezije na modernističkim stvaralačkim principima, već i o njenim estetskim preimućstvima. Otuda je hermetičnost samo puka oznaka izneverenog očekivanja nepripremljenog i smislom osiromašenog čitaoca, zbog čega je pravi izazov, kako za čitaoce, tako i za tumače da ovu poeziju prevedu na svoj jezik i usaglase je sa sopstvenim jezičkim mišljenjem života.
Municipium S je slojevita poetska struktura, formalno sastavljena od dva ciklusa – „Uresci“ i „Treće slovo“ unutar kojih se opisuje i refiguriše totalitet stvarnosti. Autorova mitopoetska vizija zahvata vreme dugog trajanja, od praistorije do danas, čemu je pretpostavljena metafizička paradigma cikličnosti i eshatološka završnica sveta. Empirijski uočene oblike autor provlači kroz mrežu suptilno nagoveštenih, ali ponornih teleoloških pitanja o statusu sopstva, tragajući za arhetipskim modelima postojanja. Iako je poetički usredsređen na konkretan životni odsečak, na trenutak, koji može biti i epifanijski, Joksimović odvažno zadire u velike istorijske i mitske narative, pokušavajući da pronikne u odnos čoveka i hronotopa, prolaznosti i trajanja.
Ipak, Joksimović istorijsko iskustvo i prolaznost ne nastoji da promisli posredstvom mitskih matrica ili sižea, već da potraži konstante, nepromenljive oblike i modele koji, kako pojedinačno iskustvo njegovog fragilnog i jedva primetnog subjekta, povučenog u sebe, tako i kolektivno življenje u vremenu vezuju za počelo, pre pojave mitske svesti. Da bi svoj naum opravdao, on sve vreme ukazuje na vitalne aspekte takve svesti zahvaljujući kojima je moguće osmišljavanje života u svakom vremenu, time i život sâm: „Možda smo ranije znali / da ću kroz šupljinu figurine / pogledati u oči sadašnjosti“ („Ispunjeno značenje“). Očigledna je Spasojeva antropološka zapitanost o mestima i tačkama koje će pretrajati van civilizacijskih obrisa, na kraju vremena.
Preinačavanje mitskog sadržaja svesti, kojem Joksimović prilježno pribegava, analogno je rekreiranju metaforičke funkcije jezika na kojoj se zasniva i mit. U tome leži mitopoetski karakter Joksimovićeve poezije. Jer, ako mit „sadrži istinu u formi lepote“, ako se u njemu, kao svojevrsnoj „misaonoj slici“, kako otkriva Sreten Petrović, istina otelovljuje u slici kao simbolu – i istovremeno je i istina i najstarija poezija naroda – onda poezija, koja iz mita proishodi, predstavlja opaženu i življenu istinu u istovremeno zadatom i promenljivom estetskom obliku: „Neki put samo ove pesme / mogu da dodirnu krajeve, / u dislociranim nalazima svoju suštinu“ („Ispunjeno značenje“).
Dijalektika mita i pesništva u Joksimovićevom poimanju konkretizuje postavku Ernesta Kasirera, pri čemu poezija „ostaje verna osnovnom načelu života; dopušta da se stvaraju pojedinačne tvorevine kojima stvaralačka mašta iz koje su potekle, udahnjuje život i poklanja svu svežinu i neposrednost života“. Izbavljenje iz mitske svesti i mitske slike sveta Joksimović omogućava prizivanjem hrišćanske perspektive istorijskog delovanja. Svaki usud ili zadatost prevazilaze slobodni ljudski izbori, činovi, pa i sam jezik. Upravo zagledanost u praistorijske pojave i njihove kulturne tragove koji su dospeli do našeg vremena ili zahvaljujući kojima imamo neka saznanja o davnoj prošlosti proističe iz hrišćanske potrebe za prvobitnom harmonijom (ilustrativne su pesme „Municipium S I, II“, „Danubius“, „Pre i posle Talesa“). Jer, u pesničkoj viziji Spasoja Joksimovića arheološki lokaliteti predstavljaju najpouzdanija svedočanstva nekadanje harmonije čoveka sa prirodom, čoveka sa kosmosom, čoveka sa čovekom, onog ličnosnog ustrojstva koje će tek hrišćansko učenje postulirati i osvestiti, a koje je mukotrpno iznova uspostaviti kao civilizacijski okvir.
U tragovima prošlosti Spasoje Joksimović pronalazi ucelovljenu ličnost. Zato taj kutak praistorije simbolički priziva i u njemu ogleda svoj ličnosni doživljaj sveta i sopstva. Otuda je njegovo pesništvo refleks shvatanja koje je artikulisao Nikolaj Berđajev, a to je da „umetnost ne stvara savršenstvo, već govori o tuzi za savršenstvom i tu tugu simbolički predstavlja. A to je karakteristično za sav sklop hrišćanske kulture“. Pesnički je taj protežni osećaj duhovno-estetičke tuge sumiran na sledeći način: „U svetovima / gde nešto može našim samo da se nazove, / self je čitav“ („Danubius“); „Jednom se nešto davno razdvojilo / i pre upoznavanja osvajača i osvojenih, / da bismo ga opet spojili“ („Pre osvajača“). Zbog svojevrsne tematsko-motivske preokupacije i stvaralačke nostalgije, ali i nade, Spasoje svojim pesništvom potvrđuje hipotezu znamenitog religijskog mislioca da je umetnost, u ovom slučaju poezija, most između simboličkog stvaralaštva proizvoda kulture i realističkog stvaralaštva preobraženog sveta.
Dogmatske istine, međutim, u Municipiumu S prelomljene su kroz apartne jezičke obrasce, bez preslikavanja ili rekapitulacije kanonske simbolike, već kroz iznalaženje analognih, a podjednako delotvornih stilskih sredstava koji će prerasti u mitopoetske strukture. Pritom, narečene istine Joksimović prožima sopstvenom estetskom egzistencijom i odgovorno preispituje u ozračju dijalektike dinamičnih i statičnih životnih pojava sa kojima se susreće. Usredsređujući se na tu dijalektiku, Joksimović odslikava različite promene i preobražaje koji su njegovom umetničkom senzibilitetu podrazumevani, a koji su deo određenih procesa i cikličnog kretanja. Tako se implictino suprotstavlja lineranosti, progresivističkoj ideologiji i uzročno-posledičnima relacijama unutar događaja. Stihovi, pesme, pa i celi ciklusi samo su faze jednog velikog (umetničkog) preobražaja.
Joksimovićeva poezija zapravo uprizoruje svaku pojedinačnu pojavu sa mitskom ili vanvremenskom dimenzijom i dopušta da se svaka doživi kao jedinstvena i neponovljiva ma koliko nam siže ili mustra po kojoj se odigrava bila poznata zbog svog arhetipskog karaktera. Jezik kojim Joksimović takvo poimanje sveta artikuliše, paradoksalno, rezultat je, a možda i čin osobene drame pesničke slobode. A njen ishod je meditativnost i asocijativnost. Autopoetički osvešćeni pesnik je sklon da, sledeći unutrašnji asocijativni niz, semantički ulanča određenu metaforu ili neki njen element i time ne dovrši otpočetu pesničku sliku, već je ostavi na nivou skice. Ukoliko bi je dovršio, upao bi u opasnost zatvaranja u mitsku svest, što sve vreme nastoji da izbegne.
Pesničkim okom posmatrajući pojave i stvari Joksimović zapravo male i udaljene oblike uvećava, odnosno približava toliko da akcenat stavlja na onaj segment koji izvučen iz celine postaje neprepoznatljiv („Pred sušačem za ruke, kao narodi Knjige / dižemo ruke u formiran pupoljak“). Sa druge strane, Spasoje oneobičavanju pribegava kada želi da tematizuje bliske i očigledne stvari. Upravo tako izmenjene planove on dovodi u neočekivanu vezu, odnosno ukazuje da su, mimo naše svesti, neraskidivo povezani. U pesmi „Podunavlje“ događaji i lica u neposrednom okruženju sagledani su kao daleki odraz drevnih, ali podjednako konstitutivnih simbola i narativa: „I rečima s početka pesme / Takvim / da je sve isto / preplitanje / u koje nas veže reka // Osim ako za mene to nije / eshatološko / javljanje // I tuga zbog sadašnjeg svedočenja / da se cvet lunarije / prima i pod četinarima“. Ustrojavanjem takvog totaliteta stvarnosti, ali otvorenog za nove veze i kombinacije, poezija Spasoja Joksimovića predstavlja odjek sumatraističke poetike Miloša Crnjanskog. Pritom, u ovim pesmama preovlađuje čulo vida i njemu sledstveni vizuelni opažaj. Njega otkrivamo u glagolskim oblicima posmatrati, videti, gledati, te u imenicama pogled, vidik, oči.
S druge strane, povinujući se sili asocijacija, ali kontrolisano, širokim obrazovanjem, Joskimović tačke i koordinate na svom monumentalnom vremensko-prostornom dijagramu upisuje upošljavanjem interdiskurzivnih relacija, pa njegovi tropi i figuralne mikro kompozicije, osim iz domena umetnosti, potiču iz arheologije, klimatologije i teologije. Time je postignuta osobena stilsko-jezička integralnost.
Pored fluidnih odnosa na semantičkom planu i rasporeda stilskih sredstava unutar pesama, eliptičnosti koja katkad završi u zaumnosti, Joksimovićevi lapidarni, gotovo lakonski iskazi neretko imaju obris, deo sentenci ili gnoma. Značenje i zvučanje svake od njih čitalac mora da domisli zastajući u čitanju i u tišini. Neretko se čini da su Spasojeve pesme, na formalnom planu, asocijativni zbir različitih sentenci, čiju pozadinu je opet lako naći u tradiciciji već pohranjenoj u pesnikovom jeziku i iskustvu.
Simbolički baštineći istorijske i mitske narative, propuštene kroz mrežu nauke, time i sećanja čovečanstva, i inovirajući ih modernim pesničkim sredstvima, to jest prilagođavajući njihov sadržaj vlastitom jezičkom doživljaju, ali i duhovno-duševnom iskustvu, Spasoje Joksimović u svom pesništvu sa lepim uspehom pokušava da iznađe smisaona uporišta koja stabilizuju životne procese uprkos njihovoj neumitnoj i ubrzanoj promeni i propadljivosti: „Ne znam je li mirenje / gledanje u oči / novom izlazu, / novom značenju // Prošetaš i do neolita, / nađeš ognjišta / i greješ svoje predstave / ivicama oblutaka // Sa nešto džepnih sitnica / uzetih iz starih / pogleda na svet“ („Neolit“). Ta uporišta koja Joksimović u svojim pesmama generiše imaju sakralni potencijal i nahode se kao nova estetska potpora neizvesnoj putanji savremenog srpskog pesništva.
