Аутографи

Остављање

Роман Бончук, Ап. Петар, 2017.

Тада  одговори Петар и рече му:
Ето, ми смо оставили све и за тобом пошли,
шта ће, дакле, са нама бити? (Мт 19, 27)

Питању апостола Петра претходи дијалог између Исуса Христа и богатог младића. Испоставља се да је младић својим држањем испуњавао сва морална и духовна савршенства. Дакле, пред нама није неко ко тек тако наивно улази у дијалог са Христом, нити је неко ко није толико битан а да Христос не говори са њим. Имамо младог човека који собом провејава готово целокупне норме и врлине онога времена, нарочито на пољу испуњавања заповести. Није чак ни надмен, нити кушачки приступа Христу. Али у једноме се полакомио: у одрицању од свог имања.

Упадљиво је да и код већих гиганата се увек протне бар један недостатак који обори сво дотадашње и вишегодишње здање (Мојсије, Соломон, Давид…). Када га је Христос поставио пред већи стуб изазовне врлине, младић је занемео. Није чак ништа ни рекао. Неочекивано се смутио и ожалостио. Није овде реч само о оптерећењу имовинским материјалним статусом који може (мада не нужно) да лимитира човекове потенцијале. Христов позив на веће одрицање показује лабилност свих нас. На ускогрудост и сигурност у ономе што је мало и ништавно, односно, пролазно и неблагодатно. Као када би нас Христос позвао у веће одрицање зарад сједињења са Њим а ми се полакомили везаношћу бића за људе, догађаје, имовину, итд. Зато нема тог ходања по води, ни померања брда са наше стране – са стране вере.

На месту Мт 8, 22 Христос иде још бруталније: „Пусти мртве да сахрањује мртве а ти хајде за мном!“. Дакле, Христос жели да нас ослободи везаности/пристрасности управо за сваку форму пролазности. На другим местима разоружава ограниченост наше слободе говорећи да не можемо ни своју влас косе учинити црном или белом. Дакле, много тога није у нашој слободи. Призива нас у препуштеност Њему. У формирање идентитета по Његовим есхатолошким калупима који се не могу сместити нигде јер нису нигде лимитирани собом. Али управо у тој тачки ми показујемо, попут овог богатог младића, ожалошћеност.

Заправо, ако се мало боље загледамо једни у друге, сви ти нивои отуђења и недостатка манира имају полазну основу у једном чвору: ожалошћености и себичности. Зато можемо рећи да нема егоцентризма без самосажаљења, ни самосажаљења без егоцентризма (ово треба сагледавати). То се догодило младићу. То се догађа нама. Због жаљења над собом, усред заљубљености у своје несређено стање, не трудимо се да реформишемо себе благодатним модусом. А чак и ако тако чинимо, усуђујемо се само до оне тачке докле осећамо сигурност. Даље не смемо. А управо у том „даље“ Христос не престаје да призива: у скок у непознато. У Царство које не престаје да прелива нова откровења.

Када Христос говори о повратку остављеног на биолошком, националном, имовинском, имена Његовог ради (Мт 19, 29), није реч о оставци свега да би човек добио неку небеску имовину стоструко. Христос указује на дубљи контекст да је Он наследство које не пролази и Вечни Живот. У супротном, имали бисмо видно примитиван и трговачки однос са Богом. Можда се младић ожалостио, јер није имао ову перспективу. Ми већ немамо изговора.

У свему чиме/киме смо везани, тестира се наша вера. Вера тражи одрешеност, а не везаност. Примитивни умови у вери траже оно шта она сама не поседује. Приписују јој својства које заправо они поседују а не вера. Свако према свом наличју види ствари и овде није нужно неки антропоморфни клинч у првом кадру. Зато прве асоцијације и помисли откривају посматрача. Ако је неком неверујућем вера повод за манипулацију – сам себе открива. Ако чак верујући користи веру за манипулацију – себе а не веру открива. Од таквог су тајне вере сакривене.

Питање апостола Петра је сасвим на месту. Очекивано за свакога ко крене за Христом. Петар не иде трговачком логиком, али ипак очекује неки добитак, премда је свестан да му ни тај добитак ничим није загарантован осим вером самом. Овде није реч о тоталности радикалног одрицања од свих и свега (јер где би се онда и пред ким би се онда наша вера сведочила), већ је реч о могућностима да се испита наша спремност колико смо заиста заљубљени у Христа као што је Он заљубљен у нас.

За овакав вид одрицања није потребан пренаглашени аскетизам или неки сумњиви јуродиви барут. Довољно је оно апостолско: „Радије бих Христу, али због вас остајем!“ Ту се већ види мотив. Намера. Одлучност. Препуштеност. Нема колебања. Нема ожалошћености. Нема изговора. Нема везаности за пролазне сфере макар се она манифестовала у најмилијима. Ту се заиста види да смрт мада фатална ипак нема последњу реч, јер није препрека за сједињење са Богом. Поставља се само питање да ли наша везаност, тиме и смртност, почиње за живота? Јер, ако у есхатону продужавамо своје везаности – за кога ћемо их везати ако су наша бића утемељена на свему ономе што Бог није? А што не личи на Бога, није ли име смрти ако је само Он Вечни Живот са којим се поистовећује?

Можда је пре одгонетка да у том повратку одрицајућег са каматом лежи чињеница да због наше укорењености у Његово Царство почива спасавање пропадљивог у непропадљиво? Наравно, и заљубљеност у такав вид бесмртности може бити егоцентричног карактера (у контексту нарцисоидне заљубљености стриктно у само своје спасење и спасавање), али баш зато Христов позив не престаје да пулсира вековима на исти начин. Он нас попут тог младића позива да и поред достигнутих врлина кренемо на смелији пут вере и већег одрицања.

Ако се за почетак одрекнемо свог егоцентризма повратићемо себе у бољем здању. Ако се одрекнемо најмилијих (мада, није реч о стварном одрицању, већ нивелисању преображеног односа), нећемо се одрећи њихових вечнобића (чији суд и промисао ипак припада Богу). Рашити сопство од везаности за пролазност је управо успостављање у себи карактера/нарави Царства Небеског. Тек из таквог угла добијамо не само нове себе, него и нови поглед на окружење са којим долазимо у контакт. Поглед Царства просутог по нижим сферама бића које Христовим Духом у нама може/можемо задобити/повратити за неизмењивост вечног постојања.

error: Content is protected !!