Ostavljanje

Tada  odgovori Petar i reče mu:
Eto, mi smo ostavili sve i za tobom pošli,
šta će, dakle, sa nama biti? (Mt 19, 27)

Pitanju apostola Petra prethodi dijalog između Isusa Hrista i bogatog mladića. Ispostavlja se da je mladić svojim držanjem ispunjavao sva moralna i duhovna savršenstva. Dakle, pred nama nije neko ko tek tako naivno ulazi u dijalog sa Hristom, niti je neko ko nije toliko bitan a da Hristos ne govori sa njim. Imamo mladog čoveka koji sobom provejava gotovo celokupne norme i vrline onoga vremena, naročito na polju ispunjavanja zapovesti. Nije čak ni nadmen, niti kušački pristupa Hristu. Ali u jednome se polakomio: u odricanju od svog imanja.

Upadljivo je da i kod većih giganata se uvek protne bar jedan nedostatak koji obori svo dotadašnje i višegodišnje zdanje (Mojsije, Solomon, David…). Kada ga je Hristos postavio pred veći stub izazovne vrline, mladić je zanemeo. Nije čak ništa ni rekao. Neočekivano se smutio i ožalostio. Nije ovde reč samo o opterećenju imovinskim materijalnim statusom koji može (mada ne nužno) da limitira čovekove potencijale. Hristov poziv na veće odricanje pokazuje labilnost svih nas. Na uskogrudost i sigurnost u onome što je malo i ništavno, odnosno, prolazno i neblagodatno. Kao kada bi nas Hristos pozvao u veće odricanje zarad sjedinjenja sa Njim a mi se polakomili vezanošću bića za ljude, događaje, imovinu, itd. Zato nema tog hodanja po vodi, ni pomeranja brda sa naše strane – sa strane vere.

Na mestu Mt 8, 22 Hristos ide još brutalnije: „Pusti mrtve da sahranjuje mrtve a ti hajde za mnom!“. Dakle, Hristos želi da nas oslobodi vezanosti/pristrasnosti upravo za svaku formu prolaznosti. Na drugim mestima razoružava ograničenost naše slobode govoreći da ne možemo ni svoju vlas kose učiniti crnom ili belom. Dakle, mnogo toga nije u našoj slobodi. Priziva nas u prepuštenost Njemu. U formiranje identiteta po Njegovim eshatološkim kalupima koji se ne mogu smestiti nigde jer nisu nigde limitirani sobom. Ali upravo u toj tački mi pokazujemo, poput ovog bogatog mladića, ožalošćenost.

Zapravo, ako se malo bolje zagledamo jedni u druge, svi ti nivoi otuđenja i nedostatka manira imaju polaznu osnovu u jednom čvoru: ožalošćenosti i sebičnosti. Zato možemo reći da nema egocentrizma bez samosažaljenja, ni samosažaljenja bez egocentrizma (ovo treba sagledavati). To se dogodilo mladiću. To se događa nama. Zbog žaljenja nad sobom, usred zaljubljenosti u svoje nesređeno stanje, ne trudimo se da reformišemo sebe blagodatnim modusom. A čak i ako tako činimo, usuđujemo se samo do one tačke dokle osećamo sigurnost. Dalje ne smemo. A upravo u tom „dalje“ Hristos ne prestaje da priziva: u skok u nepoznato. U Carstvo koje ne prestaje da preliva nova otkrovenja.

Kada Hristos govori o povratku ostavljenog na biološkom, nacionalnom, imovinskom, imena Njegovog radi (Mt 19, 29), nije reč o ostavci svega da bi čovek dobio neku nebesku imovinu stostruko. Hristos ukazuje na dublji kontekst da je On nasledstvo koje ne prolazi i Večni Život. U suprotnom, imali bismo vidno primitivan i trgovački odnos sa Bogom. Možda se mladić ožalostio, jer nije imao ovu perspektivu. Mi već nemamo izgovora.

U svemu čime/kime smo vezani, testira se naša vera. Vera traži odrešenost, a ne vezanost. Primitivni umovi u veri traže ono šta ona sama ne poseduje. Pripisuju joj svojstva koje zapravo oni poseduju a ne vera. Svako prema svom naličju vidi stvari i ovde nije nužno neki antropomorfni klinč u prvom kadru. Zato prve asocijacije i pomisli otkrivaju posmatrača. Ako je nekom neverujućem vera povod za manipulaciju – sam sebe otkriva. Ako čak verujući koristi veru za manipulaciju – sebe a ne veru otkriva. Od takvog su tajne vere sakrivene.

Pitanje apostola Petra je sasvim na mestu. Očekivano za svakoga ko krene za Hristom. Petar ne ide trgovačkom logikom, ali ipak očekuje neki dobitak, premda je svestan da mu ni taj dobitak ničim nije zagarantovan osim verom samom. Ovde nije reč o totalnosti radikalnog odricanja od svih i svega (jer gde bi se onda i pred kim bi se onda naša vera svedočila), već je reč o mogućnostima da se ispita naša spremnost koliko smo zaista zaljubljeni u Hrista kao što je On zaljubljen u nas.

Za ovakav vid odricanja nije potreban prenaglašeni asketizam ili neki sumnjivi jurodivi barut. Dovoljno je ono apostolsko: „Radije bih Hristu, ali zbog vas ostajem!“ Tu se već vidi motiv. Namera. Odlučnost. Prepuštenost. Nema kolebanja. Nema ožalošćenosti. Nema izgovora. Nema vezanosti za prolazne sfere makar se ona manifestovala u najmilijima. Tu se zaista vidi da smrt mada fatalna ipak nema poslednju reč, jer nije prepreka za sjedinjenje sa Bogom. Postavlja se samo pitanje da li naša vezanost, time i smrtnost, počinje za života? Jer, ako u eshatonu produžavamo svoje vezanosti – za koga ćemo ih vezati ako su naša bića utemeljena na svemu onome što Bog nije? A što ne liči na Boga, nije li ime smrti ako je samo On Večni Život sa kojim se poistovećuje?

Možda je pre odgonetka da u tom povratku odricajućeg sa kamatom leži činjenica da zbog naše ukorenjenosti u Njegovo Carstvo počiva spasavanje propadljivog u nepropadljivo? Naravno, i zaljubljenost u takav vid besmrtnosti može biti egocentričnog karaktera (u kontekstu narcisoidne zaljubljenosti striktno u samo svoje spasenje i spasavanje), ali baš zato Hristov poziv ne prestaje da pulsira vekovima na isti način. On nas poput tog mladića poziva da i pored dostignutih vrlina krenemo na smeliji put vere i većeg odricanja.

Ako se za početak odreknemo svog egocentrizma povratićemo sebe u boljem zdanju. Ako se odreknemo najmilijih (mada, nije reč o stvarnom odricanju, već nivelisanju preobraženog odnosa), nećemo se odreći njihovih večnobića (čiji sud i promisao ipak pripada Bogu). Rašiti sopstvo od vezanosti za prolaznost je upravo uspostavljanje u sebi karaktera/naravi Carstva Nebeskog. Tek iz takvog ugla dobijamo ne samo nove sebe, nego i novi pogled na okruženje sa kojim dolazimo u kontakt. Pogled Carstva prosutog po nižim sferama bića koje Hristovim Duhom u nama može/možemo zadobiti/povratiti za neizmenjivost večnog postojanja.