Врата пакла закључана су изнутра. (Clive S. Lewis)
Христос је Духом Светим био одведвен у пустињу али Му у пустињи, након одређеног времена, друштво прави ђаво (Лк 4, 1-13). То не значи да је Дух од Њега одступио само зато што Га је тамо одвео. Духоостављеност је феномен који погађа оне који покушавају да живе Христа, наравно не без дуализама и борбе, оне који траже Христа у срцима својим. Христос је са Духом Једносуштан исто као и са Оцем. Имају другачији однос од односа са створеним бићима. „Ви сте од нижих, ја сам од виших; ви сте од овог света, ја нисам од овог света.“ (Јн 8, 23) Питање је само: да ли је то тестирање Богочовека уопште било потребно?
Христос је четрдесет дана провео у пустињи. Бројеви нису битни. Нумерологија није потребна. Не знамо шта је радио за то време. Као што је и време Његовог детињства сакривено. Молитва сигурно није каснила. Након тих изразито строгих аскетских дана појављује му се ђаво. Пред нама је неко ко перфектно познаје Писма старозаветне историје, законе, пророке, псалме, итд. Имамо генијалног теолога персонификованог у лицу сатане. Теолога који не испуњава вољу Божију. Али се усуђује да са Христом уђе у дијалог, слично дијалогу ђавола и Бога током страдања праведног Јова.
Дијалог тече великом брзином и подељен је у три етапе. У поређењу са вулгарношћу разноликог света људи, овде не видимо да се ђаво понаша бласфемично у отвореној дрскости. Напротив, иде ноншалантном и префриганом/прикривеном дрскошћу, пази на манире, и у одсуству псовки, приступа Христу. Нема, дакле, оне стереотипне хорор-продукције. Обичан, готово безазлен, разговор два бића у пустињи која нису од овога света.
Негативац први приступа. „Ако си Син Божији, реци овоме камену да постане хлеб“ (Лк 4, 3). Негативац зна да је Христос Син Божији него Га наводи на акт провоцирањем његовог божанског ауторитета. Користи прво да дође до другог. Чудно је са каквом смелошћу он говори док остали демони знају ко је Христос али показују страх (Лк 4, 34; 4, 41). Негативац Га покреће брзо. Малтене на нивоу телепортације. Приказује Му виђења/визије „сва царства света за трен ока“ (Лк 4, 5) и још осиљеније продужава: „Теби ћу дати сву власт ову… јер је мени предана…“ (Лк 4, 6).
Овде лаж долази до крајности. Дрскост до врхунца јер захтева поклоњење Божије. Гордост која је изгубила сваки обзир за стид (Лк 4, 7). Тражи поклоњење стварајући предуслов на основу онога чиме располаже. Али ту се и показује сва баналност јер и то са чиме наводно располаже није његово, јер нема чиме да услови будући да је све Бог створио. Међутим, ту охолост не престаје. Улази се у последњу крајност: наводи Христа на самоубиство поставивши Га ни мање ни више него на крило храма (Лк 4, 9).
Храм није случајно изабран. Тиме је провокација већа. Овде цитира и рециклира старозаветне записе само да би Христа усмерио на другу страну. (То је оно чувено Шекспирово „да и ђаво користи Библију за своје намере“). Христос остаје доследан. Негативац га оставља на миру за неко време, што значи да ће наставити да га узнемирава али не више отворено већ кроз друге људе (Лк, 4, 13). Дакле, након четрдесет дана глади Христос задржава трезвеност. Одолева. И опонира на сва три навођења.
Христова реакција се може поделити у три етапе у складу са сваким од ова три искушења:
„Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи Божијој.“ (Лк 4, 4)
„Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи.“ (Лк 4, 8)
„Не кушај Господа Бога свога.“ (Лк 4, 12)
Христос свакако може да учини чудо тако да камен може да постане хлеб. Није ли касније умножавао хлебове на пет хиљада људи? Али овде не поступа тако. Поставља императив речи Божије. Изједначава је са животом. Не фигуративним животом, него потпуним биохемијским и наравно д/Духовним животом. Он није немоћан али не жели да Га сила дефинише, или чудо да му конституише, односно потврди, идентитет. Има власт над чудом али га не примењује ради демонстрације силе, или, кушачким наговором другог као што је рецимо Ирод, када Исус беше послат њему од Пилата, очекивао ватромет чудотворних сензација. Зато ни данас нема таквих чудеса и хлебова који бесплатно падају са неба.
Сатана нуди Христу оно што није његово као да је његово. Ни мање ни више него свет. Цена понуде је служење сатани а не Богу. Христос је експлицитан, искључив. Он зна да је управо Он творац свега што је настало. Ипак, Он то не помиње. Не тражи Своје право. Међутим, није толико акценат на лажи другог колико на замени вредности да онај који није Бог жели служење њему као Богу уместо Бога. Овде се грозота и морбидност охолости састају у врхунцу своје бестидности, само што је тај предлог пласиран готово на безазленој понуди попут неке играчке од стране детета. Овде улазимо у хладнокрвност профила кушача.
Христос је могао да скочи, да изврши самоубиство. Али чему? Нико Њему не може да говори када ће и какво ће чудо да учини (интервенцију, дело, промисао). И да је скочио – остао би жив. Говоримо о Богочовеку, не о ономе ко се узда у анђеле (Лк 4, 10). Нису успели да Га баце са литице ни они верски фанатици из синагоге који су хтели да Га баце са врха једне горе (Лк 4, 29). Он види даље од кушања. Види намеру кушача. Овде је нагласак на томе да се не искушава Бог у доменима Његове толеранције и свемогућства. На том испиту, рекло би се, данас многи падају. Ова ситуација је веома слична контекстуалности навођења на хулу.
У сва три момента/испита, негативац алудира/провоцира да Христа дефинише/одреди Божије свемогућство – моћ. Личност и слобода Бога ту није у фокусу. Сатану то не занима. Али, управо ту Христос одбија да Га моћ коју поседује одређује као Бога иако на то има власт и право. Намерно бира пут немоћи. Као да се дистанцира од Свог свемогућства да би показао да је слободан и од Своје силе. Супротно сатани и свим данашњим кушачима/очекивачима сензационализма моћи/чуда, или, оних који се поистовећују са влашћу и моћју коју поседују.
Зато су светитељи са страхом бежали чак и од великих дарова Божијих да се не би полакомили на моћ, изједначили са њом као да је њихова, попут сатане. Нису хтели да их моћ дефинише ни пред собом ни пред другима. Шта год да је наш дар (пневма) или таленат (стваралаштво) иста опасност својатања и поистовећивања остаје. И још горе, проституисање сопственог бића у прилог демонској самовољи а да за то, чак и ако осећамо болне последице, не знамо. Јер се на сва три нивоа може исто пасти: а) Занемаривање речи Божије ради хлеба земаљског; б) Занемаривање Бога ради служења само себи; в) Занемаривање сопствене одговорности ради окривљавања Бога.
