Vrata pakla zaključana su iznutra. (Clive S. Lewis)
Hristos je Duhom Svetim bio odvedven u pustinju ali Mu u pustinji, nakon određenog vremena, društvo pravi đavo (Lk 4, 1-13). To ne znači da je Duh od Njega odstupio samo zato što Ga je tamo odveo. Duhoostavljenost je fenomen koji pogađa one koji pokušavaju da žive Hrista, naravno ne bez dualizama i borbe, one koji traže Hrista u srcima svojim. Hristos je sa Duhom Jednosuštan isto kao i sa Ocem. Imaju drugačiji odnos od odnosa sa stvorenim bićima. „Vi ste od nižih, ja sam od viših; vi ste od ovog sveta, ja nisam od ovog sveta.“ (Jn 8, 23) Pitanje je samo: da li je to testiranje Bogočoveka uopšte bilo potrebno?
Hristos je četrdeset dana proveo u pustinji. Brojevi nisu bitni. Numerologija nije potrebna. Ne znamo šta je radio za to vreme. Kao što je i vreme Njegovog detinjstva sakriveno. Molitva sigurno nije kasnila. Nakon tih izrazito strogih asketskih dana pojavljuje mu se đavo. Pred nama je neko ko perfektno poznaje Pisma starozavetne istorije, zakone, proroke, psalme, itd. Imamo genijalnog teologa personifikovanog u licu satane. Teologa koji ne ispunjava volju Božiju. Ali se usuđuje da sa Hristom uđe u dijalog, slično dijalogu đavola i Boga tokom stradanja pravednog Jova.
Dijalog teče velikom brzinom i podeljen je u tri etape. U poređenju sa vulgarnošću raznolikog sveta ljudi, ovde ne vidimo da se đavo ponaša blasfemično u otvorenoj drskosti. Naprotiv, ide nonšalantnom i prefriganom/prikrivenom drskošću, pazi na manire, i u odsustvu psovki, pristupa Hristu. Nema, dakle, one stereotipne horor-produkcije. Običan, gotovo bezazlen, razgovor dva bića u pustinji koja nisu od ovoga sveta.
Negativac prvi pristupa. „Ako si Sin Božiji, reci ovome kamenu da postane hleb“ (Lk 4, 3). Negativac zna da je Hristos Sin Božiji nego Ga navodi na akt provociranjem njegovog božanskog autoriteta. Koristi prvo da dođe do drugog. Čudno je sa kakvom smelošću on govori dok ostali demoni znaju ko je Hristos ali pokazuju strah (Lk 4, 34; 4, 41). Negativac Ga pokreće brzo. Maltene na nivou teleportacije. Prikazuje Mu viđenja/vizije „sva carstva sveta za tren oka“ (Lk 4, 5) i još osiljenije produžava: „Tebi ću dati svu vlast ovu… jer je meni predana…“ (Lk 4, 6).
Ovde laž dolazi do krajnosti. Drskost do vrhunca jer zahteva poklonjenje Božije. Gordost koja je izgubila svaki obzir za stid (Lk 4, 7). Traži poklonjenje stvarajući preduslov na osnovu onoga čime raspolaže. Ali tu se i pokazuje sva banalnost jer i to sa čime navodno raspolaže nije njegovo, jer nema čime da uslovi budući da je sve Bog stvorio. Međutim, tu oholost ne prestaje. Ulazi se u poslednju krajnost: navodi Hrista na samoubistvo postavivši Ga ni manje ni više nego na krilo hrama (Lk 4, 9).
Hram nije slučajno izabran. Time je provokacija veća. Ovde citira i reciklira starozavetne zapise samo da bi Hrista usmerio na drugu stranu. (To je ono čuveno Šekspirovo „da i đavo koristi Bibliju za svoje namere“). Hristos ostaje dosledan. Negativac ga ostavlja na miru za neko vreme, što znači da će nastaviti da ga uznemirava ali ne više otvoreno već kroz druge ljude (Lk, 4, 13). Dakle, nakon četrdeset dana gladi Hristos zadržava trezvenost. Odoleva. I oponira na sva tri navođenja.
Hristova reakcija se može podeliti u tri etape u skladu sa svakim od ova tri iskušenja:
„Ne živi čovek samo o hlebu, nego o svakoj reči Božijoj.“ (Lk 4, 4)
„Gospodu Bogu svome klanjaj se i njemu jedinome služi.“ (Lk 4, 8)
„Ne kušaj Gospoda Boga svoga.“ (Lk 4, 12)
Hristos svakako može da učini čudo tako da kamen može da postane hleb. Nije li kasnije umnožavao hlebove na pet hiljada ljudi? Ali ovde ne postupa tako. Postavlja imperativ reči Božije. Izjednačava je sa životom. Ne figurativnim životom, nego potpunim biohemijskim i naravno d/Duhovnim životom. On nije nemoćan ali ne želi da Ga sila definiše, ili čudo da mu konstituiše, odnosno potvrdi, identitet. Ima vlast nad čudom ali ga ne primenjuje radi demonstracije sile, ili, kušačkim nagovorom drugog kao što je recimo Irod, kada Isus beše poslat njemu od Pilata, očekivao vatromet čudotvornih senzacija. Zato ni danas nema takvih čudesa i hlebova koji besplatno padaju sa neba.
Satana nudi Hristu ono što nije njegovo kao da je njegovo. Ni manje ni više nego svet. Cena ponude je služenje satani a ne Bogu. Hristos je eksplicitan, isključiv. On zna da je upravo On tvorac svega što je nastalo. Ipak, On to ne pominje. Ne traži Svoje pravo. Međutim, nije toliko akcenat na laži drugog koliko na zameni vrednosti da onaj koji nije Bog želi služenje njemu kao Bogu umesto Boga. Ovde se grozota i morbidnost oholosti sastaju u vrhuncu svoje bestidnosti, samo što je taj predlog plasiran gotovo na bezazlenoj ponudi poput neke igračke od strane deteta. Ovde ulazimo u hladnokrvnost profila kušača.
Hristos je mogao da skoči, da izvrši samoubistvo. Ali čemu? Niko Njemu ne može da govori kada će i kakvo će čudo da učini (intervenciju, delo, promisao). I da je skočio – ostao bi živ. Govorimo o Bogočoveku, ne o onome ko se uzda u anđele (Lk 4, 10). Nisu uspeli da Ga bace sa litice ni oni verski fanatici iz sinagoge koji su hteli da Ga bace sa vrha jedne gore (Lk 4, 29). On vidi dalje od kušanja. Vidi nameru kušača. Ovde je naglasak na tome da se ne iskušava Bog u domenima Njegove tolerancije i svemogućstva. Na tom ispitu, reklo bi se, danas mnogi padaju. Ova situacija je veoma slična kontekstualnosti navođenja na hulu.
U sva tri momenta/ispita, negativac aludira/provocira da Hrista definiše/odredi Božije svemogućstvo – moć. Ličnost i sloboda Boga tu nije u fokusu. Satanu to ne zanima. Ali, upravo tu Hristos odbija da Ga moć koju poseduje određuje kao Boga iako na to ima vlast i pravo. Namerno bira put nemoći. Kao da se distancira od Svog svemogućstva da bi pokazao da je slobodan i od Svoje sile. Suprotno satani i svim današnjim kušačima/očekivačima senzacionalizma moći/čuda, ili, onih koji se poistovećuju sa vlašću i moćju koju poseduju.
Zato su svetitelji sa strahom bežali čak i od velikih darova Božijih da se ne bi polakomili na moć, izjednačili sa njom kao da je njihova, poput satane. Nisu hteli da ih moć definiše ni pred sobom ni pred drugima. Šta god da je naš dar (pnevma) ili talenat (stvaralaštvo) ista opasnost svojatanja i poistovećivanja ostaje. I još gore, prostituisanje sopstvenog bića u prilog demonskoj samovolji a da za to, čak i ako osećamo bolne posledice, ne znamo. Jer se na sva tri nivoa može isto pasti: a) Zanemarivanje reči Božije radi hleba zemaljskog; b) Zanemarivanje Boga radi služenja samo sebi; v) Zanemarivanje sopstvene odgovornosti radi okrivljavanja Boga.
