Преводи и преписи

О једном немогућем сусрету или Франц Брентано и Пије XIII

“There must be some way out of here,”
said the joker to the thief,
“There’s too much confusion, I can’ get no relief.
Businessmen, they drink my wine,
plowmen dig my earth,
none of them along the line know any of it is worth.”
(Bob Dilan, All along the watchtower)

Франц Клеменс Брентано је био филозоф. Као такав је и запамћен. Рођен је године 1838, умро је године 1917. Папа Пије XIII је плод чисте фикције. Он је главни лик Сорентиновог серијала Млади папа. Упознали смо га недавно. У питању је година 2016. Ствар је још увек (прилично) врућа. Има их чак и који се надају наставку.

Брентано је иза себе оставио дубок траг. Директно или посредно, многи су од њега учили. На многе је утицао. То су познате ствари, нећу улазити у детаље. Поменућу само Едмунда Хусерла, Сигмунда Фројда и Мартина Хајдегера. Упркос томе, ретки данас читају Брентана. Углавном га само помињу. Наравно, са поштовањем.

Да ли је Сорентино читао Брентана? Не знам. Вероватно није.

О Пију XIII се прича. Он побуђује контраверзе, голица машту. Поставља питања. Сва је прилика, о њему се много више прича него о Брентану. Није за чудити се. Брентанове текстове није лако читати. Захтевни су и херметични. Умеју да буду заморни. То је цена прецизности и оштрине.

Са своје стране, Сорентино је добро испекао свој занат. Производ који нам је понудио је урађен по високим стандардима. Много тога је узето у обзир. Много тога је уведено у игру. Сва је прилика, није са жалило ни времена, ни труда. Далеко од тога да смо добили некакву површну папску сапуницу. Напротив.

***

Ван сваке сумње, лакше је изаћи на крај са Сорентиновим серијалом него са Брентановим књигама. Прича је жива и занимљива, делује убедљиво. Добро је увремењена. Држи пажњу. Има стабилан ритам. Све то бива праћено обиљем прелепих слика ватиканских ентеријера и екстеријера. Камера је изврсна, исто важи и за њену звучну потку. Оригинална је и духовита, свежа и провоцирајућа. Смела. Сценаристички је (очигледно) ствар третирана крајње озбиљно. Глумачка екипа завређује све похвале. Прича је комплексна, вишеслојна и асоцијативно је богата. Писана је са намером не само да забави.

Већ сама шпица то, на најбољи могући начин, илуструје: препознатљиво мутирани гитарски риф (Дилан/Хендрикс), метаморфозе витлејемске звезде, след слика (и то каквих) у које (парадоксално) све више продире та иста витлејемска звезда, која (временом) све више личи на комету, те, коначно, (трагикомични) удар угљенисаног камена који (павши са неба) удара (руши) фигуру једног од знаменитих (реалних) предака фикционог Пија XIII. Све то представља (звучну и сликовну) позадину за папин ход и за његов (трикстерски) осмех. Тај осмех као да је директно изронио из самих стихова Диланове песме чији је риф (у Хендриксовој обради) тако недвосмислено наглашен у музичкој теми шпице целог (са изузетком пете епизоде) серијала.

Тешко је замислити идеалан сценарио. Овај то свакако није. Извесни падови постоје и они су индикативни. По правилу се то дешава у ситуацијама када Сорентино одустаје од оног у чему је најјачи, од иронијског и критичког, од субверзивног. Када настоји да (накнадно) репарира оно што је претходно урушио. Његов папа је, напросто, убедљивији када сумња, када греши и када очајава, него када (упркос себи) чини чуда и верује. Када се понаша као квази хришћански new age шаман. Гротескне наказе које извиру из разних ватиканских кулоара су, најкраће речено, неупоредиво живље и убедљивије приказане од њима супротстављених позитивних (квази-светачких) ликова. Сорентино недвосмислено добро демаскира декаденцију и изопаченост, проблем му представља светост. Негативне стране његових ликова су живе и убедљиве. Њихове (претпостављено) позитивне стране му измичу. Патетичне су и извештачене.

***

Брентано је по духу био филозоф, по вокацији теолог. Искрени верник. Између осталог, био је свештеник Римокатоличке цркве.

Поседовао је фасцинантно (енциклопедијско) образовање. Писао је чистим, истовремено крајње захтевним, језиком. Суверено се кретао у многим областима. Изврсно је познавао Аристотела (у шали је, прича се, себе називао трећим Аристотеловим сином) и схоластичку филозофију (посебно томизам), модерну логику и епистемологију, психологију и етику.

Био је харизматичан предавач. Умео је да заинтересује, да испровоцира. Да, наочиглед својих слушалаца, важне ствари учини живим и мисливим. Импоновао је својом академском непосредношћу. Нека од дирљивих сведочанстава о свему томе су, између осталог, сачувана и у Фројдовој раној преписци (он је тада имао 17 година) са (његовим школским другом) Едуардом Силберштајном.

Фројд је редовно посећивао Брентанова предавања. Једном приликом је са њим чак насамо разговарао. Очигледно, Брентано је у Фројду перпознао даровитог клинца. Љубазно га је примио, посветио му је своје време и своју пажњу. Тај сусрет ће Фројд памтити целог живота.

Много тога ће његова потоња психоаналитичка теорија дуговати Брентану. Када то кажем, првенствено мислим на значај Брентанове дисертације о Аристотеловој психологији за, рецимо, разумевање појединих кључних места у текстовима насталим и периоду Тумачењу снова.

***

Године 1873. Франц Брентано ће иступити из цркве.

То ће за њега бити тешка и далекосежна одлука. Као таква, она ће значајно обележити сав његов потоњи живот и каријеру.

Разлози су познати. Брентано је дошао у отворени сукоб са тада преовладавајућом идеологијом врха Римокатоличке цркве. Било је то бурно време. Време историјског превирања и бурних доктринарних расправа. Време понтификата (по много чему контроверзног) папе Пија IX.

Пије IX је познат по много чему: његово име се, пре свега, повезује са Првим ватиканским концилом, те са (карактеристично римокатоличким) довођењем до крајности култа Девице Марије. Био је доследно конзервативан, прави теократа, уз то и антисемита, аутократа. Упоран човек, тврд и несимпатичан, непоколебљив у својим уверењима. Умро је у дубокој старости. Многи су од њега зазирали. По неким сведочењима, чак и сам Бизмарк. И мртав, провоцирао је на отпор.

Током његове сахране избили су немири. Окупљена маса је, уз негодовање, покушала ковчег са његовим телом да баци у реку Тибар. То је спречила (у последњем тренутку) интервенција војске. Беатификован је тек 2000. године после доста перипетија.

Ипак, уз све наведено, Пије IX је данас понајвише запамћен по догмату о папској непогрешивости. Конкретно, посреди је (наблаже речено, контроверзни) догмат Римокатоличке цркве који, надовезујући се на дугу традицију ривалитета између оновремених хришћанских метропола, тврди да епископ Рима, тј. папа (на основу наводног обећања које је Христос дао Ап. Петру), у свом учењу о вери и у свом пастирском раду ослобођен сваке могућности да погреши. Гарант томе је, ни мање ни више него, сам Исус Христос. Он је тај који, у складу са оваквом интерпретацијом, гарантује непорециви ексклузивитет (у односу на све друге хришћане овог света, били они у клиру или не) потоњих наследника епископског трона Ап. Петра.

Догматске, етичке, историјске и политичке консеквенце једног оваквог радикализма и данас осећамо.

Између осталог, Брентано је управо због тога напустио цркву. Теза о непогрешивости једног човека, био он и папа, апсолутно му је (пре свега као човеку, а онда као филозофу и теологу) била неприхватљива.

***

Млади папа је сачињен од фикције и од историје, од онирички лелујавих присећања и опоре реалности.

Фикциони Пије XIII је, по много чему, иронијски антипод (историјског) Пија IX. Међусобно, они се један у другом огледају.

Није само да се исто зову. Да се разликују искључиво у редним бројевима.

Пије IX је оличење духа омнипотенције западног хришћанства. Он је (уз сву своју некритичност и заслепљеност) потпуно био сигуран у себе и у цркву којој је припадао. Коју је предводио. Пије XIII је његова супротност. Његова карикатура. Он је Американац. Каубој на трону Св. Петра. Чудна приказа у папској одори. Ипак, Пије XIII је, пре свега, папа који није сигуран у своју веру, у Бога којега би другима морао да проповеда. Није сигуран ни у традицију. Још је мање сигуран у цркву. Рањив је, немоћан, сентименталан, и у свему томе усамљен. Дезорјентисан.

Болно је лишен корена. Своје родитеље не памти (напустили су га када је имао девет година, одгојен је у црквеном сиротишту), Бога је изгубио.

Парадоксално, тај исти Пије XIII је бунтовник, ексцентрик, антихерој. Чак, чудак. Револуционар. Потпуно је аисторичан. Није демагог. Сваки аскетизам му је стран. Незаинересован је за обредну праксу цркве. Исто важи и за политику. Понаша се (за једног папу) неконвенцијално. Пуши, пије Кока-колу. Арогантан је и циничан, духовит и нетрпељив, са људима је углавном нетактичан. Носи црне наочаре, скрива своје лице од погледа верника. Лако ствара непријатеље. Избегава устаљене ритуале и обичаје. Са свима је у завади. И са црквом и са верницима. Политички је некоректан.

Истовремено, макар то и не било до краја убедљиво, Сорентино га приказује као чудотвораца. Као (new age варијанту) божијег човека. Свеца.

***

Ватикан је царство интрига, станиште анахроних фрикова. Место баналности и празнине. Скупо одржавана гробница великих идеја.

Нико ту више нема никаквих илузија. Све је само рутина и мноштво са њом повезаних екцеса. Пред нашим очима ниже се мноштво јаких слика; морална изопаченост клира, разобручена сексуалност, алкохол, похлепа, те општа (жалосна) первертираност једне (некада) велике приче. Њено болно одумирање.

Све је – систем. Црква је систем. Систем веровања и опхођења са сопственом празнином, са туђим празнинама. Са традицијом. Пије IX је тврдо веровао у (божански загарантовану) извесност тог система. Када је у питању Пије XIII, ситуација је управо супротна. Догодила се грешка. Систем је погрешио. Сам из себе, упркос себи, изродио је очигледну аномалију: папу који је млад. И који је другачији. Његова природа је (сетимо се шпице) метеорска, његов статус је нејасан.

Током десет епизода свог серијала Сорентино (свом силом своје умешности) покушава да (ре)дефинише тај његов статус. Нисам сигуран да је у томе доиста успео.

***

Од цркве је остала само празна шкољка. Свет је изгубио вертикалу. Црква је изгубила Бога. Вера је остала без смисла. Веза са Духом је одавно изгубљена.

Нико ту више никога не схвата озбиљно. Све је привид, симулација сакралности, јалова рутина, патологија групе.

Много је тога болесно сликовитог. Опсценог. Готово да ништа у себи није задржало харизму иконичности. Сам папа одавно није икона. Осим већ поменутог (квази шаманског new age) опскурантизма, прича је апсолутно лишена сваке мистике. Сваке тајне. Симболи су присутни, али лишени су сваке садржине. Празни су и немоћни. Третирани су као секундарна сировина, као рециклирана грађа (по потреби) ауторски употребљива за обликовање естетизација. Инфлација слика надируће гротеске и десублимисане сексуалности битно коинцидира са посустајањем (никако само визуелне) убедљивости хришћанске симболике.

Упркос пренаглашеној потрази за светошћу и за чудотворством, запањујуће је мало чисто христолошке симболике. То, вероватно, није случајно. Понајвише се све да свести на холивудски наивну (примитивно оракуларну) пневматологију. На некакав (тобоже просвећени) естетизовани опскурантизам.

Сан о спасењу бледи. Одавно ничег мистичког ту нема, све је пуко понављање. Присила понављања. И ништа више.

***

Сетимо се Ничеа. Његовог Заратустре. Један од актера приче је – папа. Папа којему је умро Бог. Овде је ситуација супротна. Проблем није у Богу. Напросто, Он овде није тема. Тема је папа. У њему је проблем.

На први поглед (могуће је) звучи комично, али тако је. Бог је остао без папе. Претходно га је напустила црква. Сада је ствар дотерана до крајности. Папа не верује у Бога.

Како ће верници онда веровати у папу?

Доба Пија IX је одавно прошло. Пије XIII је трагикомични симптом колапса идеолошког пројекта његовог имењака-претходника. Пија IX. Скривен иза црних наочара, заточеник ватиканске обичајности, анахроно костимиран, изолован од света и живота, он је понајвише (унезверени) роб своје функције. Као да слути да је (он и свет којем припада) лишен будућности.

Много се мучи. Симболички речено, он је мртав. Мртва је и црква којој покушава да се наметне.

Као човек он покушава да буде жив. Да се наметне. Да се заштити. Да нешто учини. Својски се труди да оживи своју цркву. Да врати народ у цркву. Али, свестан је, то је немогуће учинити на званично прокламован начин.

Сорентинов папа је револуционар. Или, још боље, он је револуционар у покушају. Он жели револуцију. Не либи се радикалним потеза.

Он заговара одустајање цркве од кохабитације са светом. Од њеног вековима уходаваног начина функционисања. Црква се мора вратити себи. Црква се мора прочистити изнутра. Свету баналности недостаје светост. Све је лаж. Лаж су људи (народ), лаж је и црква, свештенство и монаштво, верници и неверници.

Остала је још само празна љуштура. И мноштво потрошених прича.

Цркву је потребно вратити њеним коренима.

***

Око младог папе је много зла и посрнућа, људске беде и несреће. Свако зло, искушење и посрнуће искључиво долази од људи.

Ђаво је сувишан.

Парадоксално, хришћанство без Бога нам се крају открива као хришћанство без ђавола. Остао је само човек.

Људи су увек проблем. Нико није није изузет. Нико, па ни сам папа. И он је, напросто, човек. Обичан човек. Лишен је сваке примесе моћи папске харизме.

За себе каже да је кукавица, што (по његовом сопственом признању) важи и за све друге свештенике. За цркву уопште. И она је постала кукавичка. Изгубила је везу са Богом, отуђила се од света. Изгубила је моћ убедљивости какву само преображена љубав може да има.

Поставши самодовољна, истовремено је постала сувишна. Аутистична. Таква црква ником више не треба; ни Богу, ни људима.

Ако већ ником не треба таква црква, коме ли ће онда тек требати папа?

***

Наметнута обавеза целибата чини своје.

Свештеници (целибатни свештеници Римокатоличке цркве), вели Сорентинов папа, никада не одрастају. Системски им је то онемогућено. Разлог је једноставан: нико од њих (легалним путем) не може постати отац. Очинство свештеника је битно изван Закона. Чак и ако се догоди, то само може бити као екцес. Симболички легитимитет томе никако није могуће прибавити.

Све унапред остаје изгубљено (психоанализа би рекла изопштено) у поретку имагинарног. То чини (целибатне) свештенике неизлечиво инфантилним и понизно зависним. Кастрираним. И –духовно неплодним.

Хомосексуалност и педофилија само су крајње последице тог жалосног стања ствари.

***

Брентано живи у свету. Пије XIII живи у цркви. Његова црква је у озбиљном раскораку са светом.

Брентано напушта клир. И жени се. Добија сина. Постаје удовац. Поново се жени.

Сорентинов Пије XIII се не жени. Упркос томе, целог живота је фасциниран женама. Оне на њега, свакако, реагују.

Реагује и он на њих. Ипак, нешто битно ту недостаје.

Индикативно је: Сорентинов папа који је изгубио Бога, много мање тражи тог истог Бога него своје родитеље. Пре свих, своју мајку.

Брентано потиче из угледне породице. Сорентинов папа је находче. Родитељи су га оставили. Одгајила га је црква. Муче га реминисценције. У свакој жени тражи мајку. Воли да цитира Августина. Бојим се да то није случајно.

Августин је (осим што је био један од највећих теолога Запада) имао мајку, Св. Монику. Сорентинов папа ни не покушава да буде велики теолог. Колико је неспособан за истинску блискост, толико је неспреман за дубоку спекулацију. За светост.

***

Зли језици би рекли, прави је Американац. Предузимљив је, али површан. Сентименталан је, али је одвећ оштећен да би могао да воли. Да буде нечији (духовни или биолошки) отац.

Чудновата, наративно не баш до краја убедљива, епизода у којој (макар посредно, уз призив чуда) мучена Естер (жена која није у стању да остане у другом стању) ипак, посредством Пијевих молитви и његовог додира (упркос немоћи њеног мужа који се зове Петар), остаје трудна, управо, има то за циљ: да фикционом папи (Пију XIII) омогући искуство очинства.

Наравно, фикционог очинства.

Фикционо очинство спада у домен имагинарног. Никако – симболичког.

Конкретни плод тог и таквог очинства добија име. Нимало случајно, он се зове Пије, а папа га у шали назива Пијем XIV. Тек то није случајно.

Управо благодарећи (фикционом) постојању Пија XIV дефинитивно постаје могуће рефлексивно умрежавање самог Пија XIII (а уз њега, наравно, и Пија XIV) са целокупном линијом његових (тј. њихових) дијахронијских имењака. И – предака. Поменућу само Пија XII (уз њега би свакако ишла и контроверзна Popesa, Paskalina Lehnert), Пија VI (једног од најчувенијих Наполеонових затвореника), Пија IV (блиског клану Медичијевих), те свакао Пија I (по традицији, рођеног брата аутора Јерминог пастира, једног од најстаријих споменика хришћанске писмености).

Директна консеквенца свега тога је имагинарни ескапизам. Односно, везивање традиције очинства (оца свих западних хришћана) за фикцију. Не више за историју. За симболички поредак.

Велика прича је у озбиљној кризи. Има ли лека, то не знамо.

У сваком случају, ту је placebo.

Њега оличава имагинарно родитељство Пија XIII

***

Шта би Брентано рекао о Дилану? Не знам. У сваком случају, чини ми се, Хендрикс би му се допао. Зашто?

Нико као Хендрикс (у модерној музици) није тако суверено контролисао, пре свега, звук (а онда и тон) свог инструмента. Нико попут њега није имао тако истанчан осећај за време. За ток и за трајање, за пулсирање, надирање и узмицање. Највећем заговорнику теорије интенцијалности, верујем, то никако не би промакло. Не би остао равнодушан.

На крају, сетимо се још једном уводне шпице. Вратимо се гитарском њеном рифу. Од почетка он нас прати. Прати нас, али то чини (немо) без речи.

Папа хода, трикстерски нам се осмехује. Витлејемска звезда га прати. Мења се. Позадински риф је репетитиван. Делује заглављено. Стално је на почетку. Никако да дође до речи. Изузетак је само пета епизода. Ту риф изостаје. Она са собом доносу важну синкопу.

Дакле, послушајмо речи. И оне су важне.

Много је збуњености, вели познати Диланов стих. Много је напетости и пометње. Потребно је (некако) задобити растерећење. Подвлачим, растерећење. Не, разрешење. Дилан каже –relief. Не – relies.

Ако је то relief немогуће у историји, фикција је несумњиво добродошла. Фикција, као виртуални привид очинства (тамо где га фактички никада не може бити), чини могућим (какав-такав) искорак ка будућности од које је неизвеснија само садашњост.

Фикција нам може приближити искуство тог свима (а цркви нарочито) тако неопходног (поново цитирам Дилана) some way out of here. Фикција је парадоксално станиште загонетног и недореченог Пија XIV. Само она, у идеалном смислу, може амортизовати бесмисао и неуверљивост испразне патетике актуалног завршетка серијала. Преобразивши се од потенцијално моћног антихероја у изолованог чудака, Пије XIII (коначно) открива своје лице окупљеном народу. У маси препознаје своје (давнашње, изгубљене) родитеље. Осмехује се и то не више као трикстер. Колапсира.

И то је крај. Интимно се надам да наставак овог серијала никада неће бити снимљен.

То би било лоше за причу.

 

Извор: Модерна времена: магазин за културу, друштвена питања, поуку и забаву, бр. 1 (2018).

error: Content is protected !!