“There must be some way out of here,”
said the joker to the thief,
“There’s too much confusion, I can’ get no relief.
Businessmen, they drink my wine,
plowmen dig my earth,
none of them along the line know any of it is worth.”
(Bob Dilan, All along the watchtower)
Franc Klemens Brentano je bio filozof. Kao takav je i zapamćen. Rođen je godine 1838, umro je godine 1917. Papa Pije XIII je plod čiste fikcije. On je glavni lik Sorentinovog serijala Mladi papa. Upoznali smo ga nedavno. U pitanju je godina 2016. Stvar je još uvek (prilično) vruća. Ima ih čak i koji se nadaju nastavku.
Brentano je iza sebe ostavio dubok trag. Direktno ili posredno, mnogi su od njega učili. Na mnoge je uticao. To su poznate stvari, neću ulaziti u detalje. Pomenuću samo Edmunda Huserla, Sigmunda Frojda i Martina Hajdegera. Uprkos tome, retki danas čitaju Brentana. Uglavnom ga samo pominju. Naravno, sa poštovanjem.
Da li je Sorentino čitao Brentana? Ne znam. Verovatno nije.
O Piju XIII se priča. On pobuđuje kontraverze, golica maštu. Postavlja pitanja. Sva je prilika, o njemu se mnogo više priča nego o Brentanu. Nije za čuditi se. Brentanove tekstove nije lako čitati. Zahtevni su i hermetični. Umeju da budu zamorni. To je cena preciznosti i oštrine.
Sa svoje strane, Sorentino je dobro ispekao svoj zanat. Proizvod koji nam je ponudio je urađen po visokim standardima. Mnogo toga je uzeto u obzir. Mnogo toga je uvedeno u igru. Sva je prilika, nije sa žalilo ni vremena, ni truda. Daleko od toga da smo dobili nekakvu površnu papsku sapunicu. Naprotiv.
***
Van svake sumnje, lakše je izaći na kraj sa Sorentinovim serijalom nego sa Brentanovim knjigama. Priča je živa i zanimljiva, deluje ubedljivo. Dobro je uvremenjena. Drži pažnju. Ima stabilan ritam. Sve to biva praćeno obiljem prelepih slika vatikanskih enterijera i eksterijera. Kamera je izvrsna, isto važi i za njenu zvučnu potku. Originalna je i duhovita, sveža i provocirajuća. Smela. Scenaristički je (očigledno) stvar tretirana krajnje ozbiljno. Glumačka ekipa zavređuje sve pohvale. Priča je kompleksna, višeslojna i asocijativno je bogata. Pisana je sa namerom ne samo da zabavi.
Već sama špica to, na najbolji mogući način, ilustruje: prepoznatljivo mutirani gitarski rif (Dilan/Hendriks), metamorfoze vitlejemske zvezde, sled slika (i to kakvih) u koje (paradoksalno) sve više prodire ta ista vitlejemska zvezda, koja (vremenom) sve više liči na kometu, te, konačno, (tragikomični) udar ugljenisanog kamena koji (pavši sa neba) udara (ruši) figuru jednog od znamenitih (realnih) predaka fikcionog Pija XIII. Sve to predstavlja (zvučnu i slikovnu) pozadinu za papin hod i za njegov (triksterski) osmeh. Taj osmeh kao da je direktno izronio iz samih stihova Dilanove pesme čiji je rif (u Hendriksovoj obradi) tako nedvosmisleno naglašen u muzičkoj temi špice celog (sa izuzetkom pete epizode) serijala.
Teško je zamisliti idealan scenario. Ovaj to svakako nije. Izvesni padovi postoje i oni su indikativni. Po pravilu se to dešava u situacijama kada Sorentino odustaje od onog u čemu je najjači, od ironijskog i kritičkog, od subverzivnog. Kada nastoji da (naknadno) reparira ono što je prethodno urušio. Njegov papa je, naprosto, ubedljiviji kada sumnja, kada greši i kada očajava, nego kada (uprkos sebi) čini čuda i veruje. Kada se ponaša kao kvazi hrišćanski new age šaman. Groteskne nakaze koje izviru iz raznih vatikanskih kuloara su, najkraće rečeno, neuporedivo življe i ubedljivije prikazane od njima suprotstavljenih pozitivnih (kvazi-svetačkih) likova. Sorentino nedvosmisleno dobro demaskira dekadenciju i izopačenost, problem mu predstavlja svetost. Negativne strane njegovih likova su žive i ubedljive. Njihove (pretpostavljeno) pozitivne strane mu izmiču. Patetične su i izveštačene.
***
Brentano je po duhu bio filozof, po vokaciji teolog. Iskreni vernik. Između ostalog, bio je sveštenik Rimokatoličke crkve.
Posedovao je fascinantno (enciklopedijsko) obrazovanje. Pisao je čistim, istovremeno krajnje zahtevnim, jezikom. Suvereno se kretao u mnogim oblastima. Izvrsno je poznavao Aristotela (u šali je, priča se, sebe nazivao trećim Aristotelovim sinom) i sholastičku filozofiju (posebno tomizam), modernu logiku i epistemologiju, psihologiju i etiku.
Bio je harizmatičan predavač. Umeo je da zainteresuje, da isprovocira. Da, naočigled svojih slušalaca, važne stvari učini živim i mislivim. Imponovao je svojom akademskom neposrednošću. Neka od dirljivih svedočanstava o svemu tome su, između ostalog, sačuvana i u Frojdovoj ranoj prepisci (on je tada imao 17 godina) sa (njegovim školskim drugom) Eduardom Silberštajnom.
Frojd je redovno posećivao Brentanova predavanja. Jednom prilikom je sa njim čak nasamo razgovarao. Očigledno, Brentano je u Frojdu perpoznao darovitog klinca. Ljubazno ga je primio, posvetio mu je svoje vreme i svoju pažnju. Taj susret će Frojd pamtiti celog života.
Mnogo toga će njegova potonja psihoanalitička teorija dugovati Brentanu. Kada to kažem, prvenstveno mislim na značaj Brentanove disertacije o Aristotelovoj psihologiji za, recimo, razumevanje pojedinih ključnih mesta u tekstovima nastalim i periodu Tumačenju snova.
***
Godine 1873. Franc Brentano će istupiti iz crkve.
To će za njega biti teška i dalekosežna odluka. Kao takva, ona će značajno obeležiti sav njegov potonji život i karijeru.
Razlozi su poznati. Brentano je došao u otvoreni sukob sa tada preovladavajućom ideologijom vrha Rimokatoličke crkve. Bilo je to burno vreme. Vreme istorijskog previranja i burnih doktrinarnih rasprava. Vreme pontifikata (po mnogo čemu kontroverznog) pape Pija IX.
Pije IX je poznat po mnogo čemu: njegovo ime se, pre svega, povezuje sa Prvim vatikanskim koncilom, te sa (karakteristično rimokatoličkim) dovođenjem do krajnosti kulta Device Marije. Bio je dosledno konzervativan, pravi teokrata, uz to i antisemita, autokrata. Uporan čovek, tvrd i nesimpatičan, nepokolebljiv u svojim uverenjima. Umro je u dubokoj starosti. Mnogi su od njega zazirali. Po nekim svedočenjima, čak i sam Bizmark. I mrtav, provocirao je na otpor.
Tokom njegove sahrane izbili su nemiri. Okupljena masa je, uz negodovanje, pokušala kovčeg sa njegovim telom da baci u reku Tibar. To je sprečila (u poslednjem trenutku) intervencija vojske. Beatifikovan je tek 2000. godine posle dosta peripetija.
Ipak, uz sve navedeno, Pije IX je danas ponajviše zapamćen po dogmatu o papskoj nepogrešivosti. Konkretno, posredi je (nablaže rečeno, kontroverzni) dogmat Rimokatoličke crkve koji, nadovezujući se na dugu tradiciju rivaliteta između onovremenih hrišćanskih metropola, tvrdi da episkop Rima, tj. papa (na osnovu navodnog obećanja koje je Hristos dao Ap. Petru), u svom učenju o veri i u svom pastirskom radu oslobođen svake mogućnosti da pogreši. Garant tome je, ni manje ni više nego, sam Isus Hristos. On je taj koji, u skladu sa ovakvom interpretacijom, garantuje neporecivi ekskluzivitet (u odnosu na sve druge hrišćane ovog sveta, bili oni u kliru ili ne) potonjih naslednika episkopskog trona Ap. Petra.
Dogmatske, etičke, istorijske i političke konsekvence jednog ovakvog radikalizma i danas osećamo.
Između ostalog, Brentano je upravo zbog toga napustio crkvu. Teza o nepogrešivosti jednog čoveka, bio on i papa, apsolutno mu je (pre svega kao čoveku, a onda kao filozofu i teologu) bila neprihvatljiva.
***
Mladi papa je sačinjen od fikcije i od istorije, od onirički lelujavih prisećanja i opore realnosti.
Fikcioni Pije XIII je, po mnogo čemu, ironijski antipod (istorijskog) Pija IX. Međusobno, oni se jedan u drugom ogledaju.
Nije samo da se isto zovu. Da se razlikuju isključivo u rednim brojevima.
Pije IX je oličenje duha omnipotencije zapadnog hrišćanstva. On je (uz svu svoju nekritičnost i zaslepljenost) potpuno bio siguran u sebe i u crkvu kojoj je pripadao. Koju je predvodio. Pije XIII je njegova suprotnost. Njegova karikatura. On je Amerikanac. Kauboj na tronu Sv. Petra. Čudna prikaza u papskoj odori. Ipak, Pije XIII je, pre svega, papa koji nije siguran u svoju veru, u Boga kojega bi drugima morao da propoveda. Nije siguran ni u tradiciju. Još je manje siguran u crkvu. Ranjiv je, nemoćan, sentimentalan, i u svemu tome usamljen. Dezorjentisan.
Bolno je lišen korena. Svoje roditelje ne pamti (napustili su ga kada je imao devet godina, odgojen je u crkvenom sirotištu), Boga je izgubio.
Paradoksalno, taj isti Pije XIII je buntovnik, ekscentrik, antiheroj. Čak, čudak. Revolucionar. Potpuno je aistoričan. Nije demagog. Svaki asketizam mu je stran. Nezaineresovan je za obrednu praksu crkve. Isto važi i za politiku. Ponaša se (za jednog papu) nekonvencijalno. Puši, pije Koka-kolu. Arogantan je i ciničan, duhovit i netrpeljiv, sa ljudima je uglavnom netaktičan. Nosi crne naočare, skriva svoje lice od pogleda vernika. Lako stvara neprijatelje. Izbegava ustaljene rituale i običaje. Sa svima je u zavadi. I sa crkvom i sa vernicima. Politički je nekorektan.
Istovremeno, makar to i ne bilo do kraja ubedljivo, Sorentino ga prikazuje kao čudotvoraca. Kao (new age varijantu) božijeg čoveka. Sveca.
***
Vatikan je carstvo intriga, stanište anahronih frikova. Mesto banalnosti i praznine. Skupo održavana grobnica velikih ideja.
Niko tu više nema nikakvih iluzija. Sve je samo rutina i mnoštvo sa njom povezanih ekcesa. Pred našim očima niže se mnoštvo jakih slika; moralna izopačenost klira, razobručena seksualnost, alkohol, pohlepa, te opšta (žalosna) pervertiranost jedne (nekada) velike priče. Njeno bolno odumiranje.
Sve je – sistem. Crkva je sistem. Sistem verovanja i ophođenja sa sopstvenom prazninom, sa tuđim prazninama. Sa tradicijom. Pije IX je tvrdo verovao u (božanski zagarantovanu) izvesnost tog sistema. Kada je u pitanju Pije XIII, situacija je upravo suprotna. Dogodila se greška. Sistem je pogrešio. Sam iz sebe, uprkos sebi, izrodio je očiglednu anomaliju: papu koji je mlad. I koji je drugačiji. Njegova priroda je (setimo se špice) meteorska, njegov status je nejasan.
Tokom deset epizoda svog serijala Sorentino (svom silom svoje umešnosti) pokušava da (re)definiše taj njegov status. Nisam siguran da je u tome doista uspeo.
***
Od crkve je ostala samo prazna školjka. Svet je izgubio vertikalu. Crkva je izgubila Boga. Vera je ostala bez smisla. Veza sa Duhom je odavno izgubljena.
Niko tu više nikoga ne shvata ozbiljno. Sve je privid, simulacija sakralnosti, jalova rutina, patologija grupe.
Mnogo je toga bolesno slikovitog. Opscenog. Gotovo da ništa u sebi nije zadržalo harizmu ikoničnosti. Sam papa odavno nije ikona. Osim već pomenutog (kvazi šamanskog new age) opskurantizma, priča je apsolutno lišena svake mistike. Svake tajne. Simboli su prisutni, ali lišeni su svake sadržine. Prazni su i nemoćni. Tretirani su kao sekundarna sirovina, kao reciklirana građa (po potrebi) autorski upotrebljiva za oblikovanje estetizacija. Inflacija slika nadiruće groteske i desublimisane seksualnosti bitno koincidira sa posustajanjem (nikako samo vizuelne) ubedljivosti hrišćanske simbolike.
Uprkos prenaglašenoj potrazi za svetošću i za čudotvorstvom, zapanjujuće je malo čisto hristološke simbolike. To, verovatno, nije slučajno. Ponajviše se sve da svesti na holivudski naivnu (primitivno orakularnu) pnevmatologiju. Na nekakav (tobože prosvećeni) estetizovani opskurantizam.
San o spasenju bledi. Odavno ničeg mističkog tu nema, sve je puko ponavljanje. Prisila ponavljanja. I ništa više.
***
Setimo se Ničea. Njegovog Zaratustre. Jedan od aktera priče je – papa. Papa kojemu je umro Bog. Ovde je situacija suprotna. Problem nije u Bogu. Naprosto, On ovde nije tema. Tema je papa. U njemu je problem.
Na prvi pogled (moguće je) zvuči komično, ali tako je. Bog je ostao bez pape. Prethodno ga je napustila crkva. Sada je stvar doterana do krajnosti. Papa ne veruje u Boga.
Kako će vernici onda verovati u papu?
Doba Pija IX je odavno prošlo. Pije XIII je tragikomični simptom kolapsa ideološkog projekta njegovog imenjaka-prethodnika. Pija IX. Skriven iza crnih naočara, zatočenik vatikanske običajnosti, anahrono kostimiran, izolovan od sveta i života, on je ponajviše (unezvereni) rob svoje funkcije. Kao da sluti da je (on i svet kojem pripada) lišen budućnosti.
Mnogo se muči. Simbolički rečeno, on je mrtav. Mrtva je i crkva kojoj pokušava da se nametne.
Kao čovek on pokušava da bude živ. Da se nametne. Da se zaštiti. Da nešto učini. Svojski se trudi da oživi svoju crkvu. Da vrati narod u crkvu. Ali, svestan je, to je nemoguće učiniti na zvanično proklamovan način.
Sorentinov papa je revolucionar. Ili, još bolje, on je revolucionar u pokušaju. On želi revoluciju. Ne libi se radikalnim poteza.
On zagovara odustajanje crkve od kohabitacije sa svetom. Od njenog vekovima uhodavanog načina funkcionisanja. Crkva se mora vratiti sebi. Crkva se mora pročistiti iznutra. Svetu banalnosti nedostaje svetost. Sve je laž. Laž su ljudi (narod), laž je i crkva, sveštenstvo i monaštvo, vernici i nevernici.
Ostala je još samo prazna ljuštura. I mnoštvo potrošenih priča.
Crkvu je potrebno vratiti njenim korenima.
***
Oko mladog pape je mnogo zla i posrnuća, ljudske bede i nesreće. Svako zlo, iskušenje i posrnuće isključivo dolazi od ljudi.
Đavo je suvišan.
Paradoksalno, hrišćanstvo bez Boga nam se kraju otkriva kao hrišćanstvo bez đavola. Ostao je samo čovek.
Ljudi su uvek problem. Niko nije nije izuzet. Niko, pa ni sam papa. I on je, naprosto, čovek. Običan čovek. Lišen je svake primese moći papske harizme.
Za sebe kaže da je kukavica, što (po njegovom sopstvenom priznanju) važi i za sve druge sveštenike. Za crkvu uopšte. I ona je postala kukavička. Izgubila je vezu sa Bogom, otuđila se od sveta. Izgubila je moć ubedljivosti kakvu samo preobražena ljubav može da ima.
Postavši samodovoljna, istovremeno je postala suvišna. Autistična. Takva crkva nikom više ne treba; ni Bogu, ni ljudima.
Ako već nikom ne treba takva crkva, kome li će onda tek trebati papa?
***
Nametnuta obaveza celibata čini svoje.
Sveštenici (celibatni sveštenici Rimokatoličke crkve), veli Sorentinov papa, nikada ne odrastaju. Sistemski im je to onemogućeno. Razlog je jednostavan: niko od njih (legalnim putem) ne može postati otac. Očinstvo sveštenika je bitno izvan Zakona. Čak i ako se dogodi, to samo može biti kao ekces. Simbolički legitimitet tome nikako nije moguće pribaviti.
Sve unapred ostaje izgubljeno (psihoanaliza bi rekla izopšteno) u poretku imaginarnog. To čini (celibatne) sveštenike neizlečivo infantilnim i ponizno zavisnim. Kastriranim. I –duhovno neplodnim.
Homoseksualnost i pedofilija samo su krajnje posledice tog žalosnog stanja stvari.
***
Brentano živi u svetu. Pije XIII živi u crkvi. Njegova crkva je u ozbiljnom raskoraku sa svetom.
Brentano napušta klir. I ženi se. Dobija sina. Postaje udovac. Ponovo se ženi.
Sorentinov Pije XIII se ne ženi. Uprkos tome, celog života je fasciniran ženama. One na njega, svakako, reaguju.
Reaguje i on na njih. Ipak, nešto bitno tu nedostaje.
Indikativno je: Sorentinov papa koji je izgubio Boga, mnogo manje traži tog istog Boga nego svoje roditelje. Pre svih, svoju majku.
Brentano potiče iz ugledne porodice. Sorentinov papa je nahodče. Roditelji su ga ostavili. Odgajila ga je crkva. Muče ga reminiscencije. U svakoj ženi traži majku. Voli da citira Avgustina. Bojim se da to nije slučajno.
Avgustin je (osim što je bio jedan od najvećih teologa Zapada) imao majku, Sv. Moniku. Sorentinov papa ni ne pokušava da bude veliki teolog. Koliko je nesposoban za istinsku bliskost, toliko je nespreman za duboku spekulaciju. Za svetost.
***
Zli jezici bi rekli, pravi je Amerikanac. Preduzimljiv je, ali površan. Sentimentalan je, ali je odveć oštećen da bi mogao da voli. Da bude nečiji (duhovni ili biološki) otac.
Čudnovata, narativno ne baš do kraja ubedljiva, epizoda u kojoj (makar posredno, uz priziv čuda) mučena Ester (žena koja nije u stanju da ostane u drugom stanju) ipak, posredstvom Pijevih molitvi i njegovog dodira (uprkos nemoći njenog muža koji se zove Petar), ostaje trudna, upravo, ima to za cilj: da fikcionom papi (Piju XIII) omogući iskustvo očinstva.
Naravno, fikcionog očinstva.
Fikciono očinstvo spada u domen imaginarnog. Nikako – simboličkog.
Konkretni plod tog i takvog očinstva dobija ime. Nimalo slučajno, on se zove Pije, a papa ga u šali naziva Pijem XIV. Tek to nije slučajno.
Upravo blagodareći (fikcionom) postojanju Pija XIV definitivno postaje moguće refleksivno umrežavanje samog Pija XIII (a uz njega, naravno, i Pija XIV) sa celokupnom linijom njegovih (tj. njihovih) dijahronijskih imenjaka. I – predaka. Pomenuću samo Pija XII (uz njega bi svakako išla i kontroverzna Popesa, Paskalina Lehnert), Pija VI (jednog od najčuvenijih Napoleonovih zatvorenika), Pija IV (bliskog klanu Medičijevih), te svakao Pija I (po tradiciji, rođenog brata autora Jerminog pastira, jednog od najstarijih spomenika hrišćanske pismenosti).
Direktna konsekvenca svega toga je imaginarni eskapizam. Odnosno, vezivanje tradicije očinstva (oca svih zapadnih hrišćana) za fikciju. Ne više za istoriju. Za simbolički poredak.
Velika priča je u ozbiljnoj krizi. Ima li leka, to ne znamo.
U svakom slučaju, tu je placebo.
Njega oličava imaginarno roditeljstvo Pija XIII
***
Šta bi Brentano rekao o Dilanu? Ne znam. U svakom slučaju, čini mi se, Hendriks bi mu se dopao. Zašto?
Niko kao Hendriks (u modernoj muzici) nije tako suvereno kontrolisao, pre svega, zvuk (a onda i ton) svog instrumenta. Niko poput njega nije imao tako istančan osećaj za vreme. Za tok i za trajanje, za pulsiranje, nadiranje i uzmicanje. Najvećem zagovorniku teorije intencijalnosti, verujem, to nikako ne bi promaklo. Ne bi ostao ravnodušan.
Na kraju, setimo se još jednom uvodne špice. Vratimo se gitarskom njenom rifu. Od početka on nas prati. Prati nas, ali to čini (nemo) bez reči.
Papa hoda, triksterski nam se osmehuje. Vitlejemska zvezda ga prati. Menja se. Pozadinski rif je repetitivan. Deluje zaglavljeno. Stalno je na početku. Nikako da dođe do reči. Izuzetak je samo peta epizoda. Tu rif izostaje. Ona sa sobom donosu važnu sinkopu.
Dakle, poslušajmo reči. I one su važne.
Mnogo je zbunjenosti, veli poznati Dilanov stih. Mnogo je napetosti i pometnje. Potrebno je (nekako) zadobiti rasterećenje. Podvlačim, rasterećenje. Ne, razrešenje. Dilan kaže –relief. Ne – relies.
Ako je to relief nemoguće u istoriji, fikcija je nesumnjivo dobrodošla. Fikcija, kao virtualni privid očinstva (tamo gde ga faktički nikada ne može biti), čini mogućim (kakav-takav) iskorak ka budućnosti od koje je neizvesnija samo sadašnjost.
Fikcija nam može približiti iskustvo tog svima (a crkvi naročito) tako neophodnog (ponovo citiram Dilana) some way out of here. Fikcija je paradoksalno stanište zagonetnog i nedorečenog Pija XIV. Samo ona, u idealnom smislu, može amortizovati besmisao i neuverljivost isprazne patetike aktualnog završetka serijala. Preobrazivši se od potencijalno moćnog antiheroja u izolovanog čudaka, Pije XIII (konačno) otkriva svoje lice okupljenom narodu. U masi prepoznaje svoje (davnašnje, izgubljene) roditelje. Osmehuje se i to ne više kao trikster. Kolapsira.
I to je kraj. Intimno se nadam da nastavak ovog serijala nikada neće biti snimljen.
To bi bilo loše za priču.
Izvor: Moderna vremena: magazin za kulturu, društvena pitanja, pouku i zabavu, br. 1 (2018).
