Ниоткуда!

Један кратки виц: Једнакост и правда у класном друштву!

Шетајући било када било којим градом, на пример, оним у ком живимо, видећемо да се он фактички састоји од безбројних, практично, настањивих објеката који могу имати различите намене: трговине, кафане, спортски центри, пословне јединице разних занимања итд, уз инфраструктуру (саобраћајне, комуналне, техничке тачке итд) која их као мрежа кроз град повезује… Људи се тако возе и шетају од објекта до објекта према својим потребама укључујући економском и другом принудом наметнуте односе, тј. све оно што се назива отуђење, какво допуњује бег у слободно време испуњено тржишном понудом предетерминисаних видова забаве која производи испразну потражњу.

У шетњи, уз људе, ту су, понекад, и домаће животиње, углавном пси, екстрахумана бића изузета из невидљивог пакла у ком већина њихове сабраће која немају такву срећу, проводи или завршава свој кратки болни живот, боље рећи окончава патњу. Тај пакао који може бити парадигма структурално невидљиве сфере капиталистичке „производње“ јесте кланица, где се „далеко од (наших) очију и далеко од срца“ одвија ужасно спремање пријатних призора (упакованих у шарена паковања) за веселе очи посетилаца тржница. Сви ми потрошачи, купујемо робе без мисли о хорору који финансирамо.

Али када год купујемо или продајемо било шта, ми, не знајући шта чинимо, финансирамо нашу увек незавршену пропаст, плаћамо ужас све дубљег и темељнијег претварања „односа између људи у односе између предмета“, тj. финансирамо наше потонуће у живо блато капитала, наше константно, никад завршено анти-преображење из лептира у ларве, из субјекта у објекте, из живих бића у ствари.

И тако, по драгим улицама, из чијег асфалта испаравају најлепше успомене које у ходу удишемо као опојни дим некаквог тајног обреда што нас преноси у неко (селективним афективним сећањем) идеализовано место где је све лепо, светло и радосно, као остаци грубе реалности шетају пси луталице, па и људи бескућници. Понеко од нас ће, бежећи од такве реалности, каткад помазити пса, понеко ће бескућнику уделити неки ситниш, и продужити даље својим блискима у топли дом, каквo-такво, прибежиште од отуђења неопходно ради репродукције тог истог отуђења. Сви ми дакле (активно/пасивно) радимо на отуђењу свих од свих и свега, почев од нас самих – од нас самих.

Притом они који су на лествици бића неку леству више, страхују да не падну ниже: средња класа, мањих предузетника или државних службеника, боји се да не падне на ниво најамних радника – некада називаних пролетерима, ови се пак боје да не остану без посла и сасвим без прихода, па и једни и други подржавају одлуке оних на врху, који се управо својом несмењивошћу чине „гарантом стабилности“ (и осталих на датом месту), односно гарантом политике која је еминентно бизнис или бизниса који је децентрирани центар политике. То јест, парламентарне политике каква прокламује права свих али само док су у власти богатих.

Судови су најпоштованији између три гране буржујске представничке власти, јер de facto увек штите јаче а не слабије, док су њихове неправичне одлуке, будући de jure „непристрасне“: Светиња! Чак и ако би се неко од слабијих осмелио на кафкијанско путовање кроз процес за остварење неког од права на потребе које му гарантује, од његове земље ратификована, Повеља Уједињених нација о људским правима – као што је право на становање, песница суда – полиција, постараће се бруталном силом да обесправљени у сваком случају то и остане, и да се неписано право богатих на профит по сваку цену испоштује.

Прописи су прописи, каже таутолошка формула бирократске неумољивости, без обзира на сва писанија и потписе. Најстравичнији призор опасности законитог безакоња какву носи хоризонтална „друштвена покретљивост“ у капитализму, јесте „замрзнута слика“ – имобилисаност друштвеног кретања, не више на дну лествице, већ изван лествице, са које сте испали тако да се више не можете ни теоријски кретати по њој, чак ни на доле. Ако вам се чини да ипак и даље падате према физиолошком небићу, то није друштвени проблем јер ви сте друштвено мртви. Овде се можемо подсетити павловског упозорења хришћанима да су они већ мртви (Кол 3, 3).

Измакнуте мердевине

Они, чија су имена у важећем симболичком поретку мртва, непрепознатљиви су онима који имају име да су живи а мртви су (Отк 3, 1). Видљиви су можда тек у једном од својих експлицитних утеловљења у лику клошара и бескућника. За Маркса су такви били „Лазарени“, ни жива ни мртва резервна армија рада, потенцијално реакционарни лумпенпролетаријат.

Виктор Иго пак пише: „Бескућници нападају опште право; охлократија (грчки охлос = руља, кратос = сила, моћ) устаје против демоса (народа)… те ријечи, које би хтеле да буду увреде, као бескућници, олош, охлократија, руља, потврђују жалибоже више грех оних који владају; више грех повлаштених него грех искључених. Што се нас тиче, ми никад не изговарамо ове ријечи без бола и без поштовања, јер, када филозофија проучава чињенице којима те ријечи одговарају, она у њима често налази много величине крај беде. Атина је била охлократска; бескућници су створили Холандију; руља је више пута спашавала Рим; а олош је пратио Исуса Христа.“ (Виктор Иго, Јадници; прилагодио сам српској варијанти хрватски превод Љуба Виеснера)

Да, олош, бескућници, мноштво које је пратило Исуса Христа „нападају опште право“ које подједнако забрањује, како духовито рече Анатол Франс, и њима и богаташима да спавају под мостом. Они самим својим бићем денунцирарају формалну демократију као лаж која ратификује људска права, док апаратима принуде гази човека чак и ради ситног добитка извршитеља, банкара или инвеститора. Без права на права, избачени из грађанства од стране извршитеља неправде, изопштеници се можда више не могу успињати друштвеном лествицом, али би је могли дохватити и покидати, а у неким драматичним околностима и стргнути је сасвим, остајући једино уз лествице које дотичу небо где се анђели Божији пењу и силазе, на страшном месту које је кућа Божија (Јн 1, 51; 1 Мој 28, 12). Не смемо се више позивати на права, јер наш апел нема ко да чује (како смо ових дана видели у мучном случају породице пуковника Лаловића)! Иманентна критика правне државе је узалудна док капитал одређује ток догађаја, може нас избавити (ако не нас, онда још боље неког Другог) једино „Божанско насиље“, насиље јер се не обазире на прокламоване правне норме, божанско јер није предетерминисано законима света.

У сваком случају тако нешто је сасвим ненормално и може доћи само ниоткуда.

Странкињо, моли се за нас!

Садашња бизарна нормалност је неподношљива. Пси луталице и уличне мачке, домаће животиње (или њихови потомци) над којима је извршена тиха евикција, по нашим улицама радосно лају и мијаучу, тужно завијају, играју се и дрхте, беже и реже, често их туку али они ретко уједају, као да знају да им је право на то ускраћено, слично погрешним „расама“ у расистичким друштвима (расе су увек погрешне и морају под наводнике јер како је објаснио Дерида најпре је настао расизам па онда расе). Оно што је скандалозно је да чак и ове животиње уличарке ипак успевају да се завуку у неки буџак драгог града, али се синови човечији без власничких права не могу сместити нигде, у складу са јеванђеоским речима, „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда; а Син Човјечији нема где главу заклонити“ (Мт 8, 20; Лк 9, 58). Ако сте хомосапиенс у енормном, све више џентрификованом, простору испуњеном безбројним фактички стамбеним објекатима састављеним од соба, ходника, тераса, подрума итд. од којих је добар део празан, а нисте власник ниједне од тих удобних рупа, можете само да гледате у осветљене прозоре као у звезде и да маштате о топлом дому као о неком небу (уколико вам није одузета и машта), јер без власничких права не можете чак ни седети или лежати испред њега.

Василије Блажени који је спавао у припратама цркава или Алексије Човек Божији који је након дугогодишњег боравка по припратама на крају као странац живео на имању родитеља, данас би били ухапшени због ометања „приватног/власничког“ простора (ја сам више пута видео како полиција хапси просјаке или клошаре испред цркава, као и у самој порти). У том смислу је нека данашња „Ксенија (Петро)градска“ немогућа, јер ако сте особа која није поседник данас немате право на физичку присутност и требало би да се дезинтегришете како ваш интегритет не би ометао нормално функционисање града под неоном приватног (или уређеног по истом обрасцу „државног“) власништва, осигураног очима безбројних камера.

Срамна пракса „асистенције“ полиције при претварању људи у бескућнике за рачун приватних извршитеља аподиктички је доказ да буржоаска држава у последњој инстанци није много одмакла од тога да буде инструмент класне доминације, оруђе у рукама владајуће класе какво је увек ту да држи доле не-поседничке класе (Како је то непревазиђено елаборирао Енгелс у Пореклу породице, приватног власништва и државе, а што су увиђали сведоци уобличавања модерне државе од Адама Смита до Лењина).

Ево слушкиње…

Пре неког времена, после више година, у цркви сам срео познаницу – младу попадију, девојчицу с Врачара, нежну душу која је с двоје деце отишла да живи у сиромашни провинцијски градић, пратећи мужа који је тамо добио парохију. Питао сам је како им је тамо? Одговорила ми је да се с муком адаптирала и да је сад добро. Али да је народ тамо бесан на власт. Рекох да је тако и овде, а она ми рече: не, тамо су много љути! – градске власти су их опљачкале. Зачуђен таквим речима једне сасвим аполитичне душице, упитах: јел имају деца неке нове другаре? А она ми рече како друга деца избегавају дружење с поповском, јер их сматрају богаташима, додајући: „као да смо ми криви што они немају, и што њихови шефови њих не поштују, а наши нас поштују“!

Поздравили смо се, а ја сам се одмах сетио делића из Жижекове књиге о насиљу (понекад и Жижек има своје добре моменте); као и генијалне сцене из Линчовог „Fire Walk With Me“ која проблем оцртава, још оштрије од Жижека, приказујући Лиленда, дугогодишњег силоватеља своје ћерке Лоре Палмер, пометеног виком убожјака који му је камионетом препречио пут довикујући да „ће се нит прекинути“, са све Лилендовим обраћањем ћерки која вришти на месту сувозача на крају сцене: „Зашто неко нешто не предузме! Човек се тако појави ниоткуда, почне да вришти као лудак, и узнемирава моју ћерку!“

„Совјетска власт је 1922. организовала протеривање из земље водећих антикомунистичких интелектуалаца… Русију су напустили на броду познатом као „филозофски чамац“. Пре свог протеривања Николај Лоски, један од присиљених на егзил, водио је са својом породицом удобан живот високе буржоазије, подржаван слугама и дадиљама. Он једноставно није могао да разуме ко би то желео да уништи његов начин живота. Шта су Лоскијеви и њима слични лоше урадили? Његови дечаци и њихови пријатељи наследивши најбоље од онога што је Русија имала да понуди, помогли су да се свет испуни разговорима о литератури, музици и уметности, и водили су нежне животе. Шта ту није у реду?

Док је Лоски без сумње био искрена и добронамерна особа која се стварно брине за сиромашне трудећи се да цивилизује руски живот, његов став одаје запрепашћујућу неосетљивост на системско насиље какво је било нужно да би такав удобан живот уопште био могућ. По Жижековом читању ових дешавања, оно што се догодило Лоскијевима (и сличним интелектуалцима) је враћање њима самима натраг, од стране Реалног, у изврнутом облику, исте оне поруке коју су они послали у тадашњу руску реалност.

У стварној верзији овог догађаја улогу Сибиле, каква је пре танатолошка старозаветна Једида што прориче пропаст (1Цар 22, 14–20) него платоновска Диотима учитељица ероса, игра млада служавка која газдинску децу упозорава на крај њихове буржујске епохе, чак и у култури. Ево целог дужег цитата из Чемберлановог дела „Лењинов приватни рат“, из ког се може наслутити језа времена (καιρός) у којем се судбина преокреће:

„Лоскијеви су заиста били руска висока буржоазија, која је водила домаћи и професионални живот упоредо са еквивалентима у Берлину и Паризу и представљали су ниво цивилизације с којим је растућа Руска метрополитанска средња класа могла је да се поноси. Задржали су француски говорећу слушкињу Мазјасију и гувернанту за своју децу. Ишли су на концерте и оперу, путовали су, знали језике и били у току међународних збивања. Онда одједном, у овај готово прустовски свет, у време када је Људмила Лоски чекала њихово четврто дете, провалио је лењинизам. Дан када је рођен Андреј Лоски, у мају 1917, породица је могла чути звук коња без јахача у галопу у суседној улици Ивановскаја. Бољшевици су напали и преузели контролу над „буржоаском“ штампаријом. Група козака у одбранити штампарије била је збуњена када су нападачи уплашили коње и изазвали стампедо… Годину дана касније, када је десетогодишња ћерка Лоских Марусиа умрла од дифтерије… 1918. године, Лоски је почео да се осећа све рањивијим… Лоски је волео културу која му је измицала, и стално се надао да ће је одржати у животу. Али онда се сетио приче коју му је испричао његов син Борис, Борја, како их је девојка слушкиња која је радила за породицу грубо одгурнула и узвратила: „Сви ваши Пушкини-Љагушкини! Сада ће отићи до ђавола, видећете…“ (Lenin’s Private War: The Voyage of the Philosophy Steamer, Lesley Chamberlain).

Сличан знак тренутка промене какав у присутним буржујима изазива јесу, који опет сигнализира слушкиња, налази се у одломку из Сећања Алексиса де Токвила (Alexis de Tocqueville, Recollections), који цитира Тони Негри у свом тексту „Осмех утваре“:

„Фамилија Токвил је на окупу. Но изненада се у вечерњој тишини зачује ватра топова буржоазије против устанка бунтовних радника – далеки звуци с десне обале Сене. Друштво за столом се стресе, смраче им се лица. Но младој служавци која послужује за столом а тек је дошла из Фаубурга Сен-Антоине отме се осмех. На месту добија отказ. Но зар истинска сабласт комунизма није управо она која се скрива у том осмеху? Осмех који буди страву у цару, у папи…и господину де Токвилу? Није ли у томе радосна светлост својствена сабласти ослобођења?“ (Ghostly Demarcations. A Symposium on Jacques Derrida’s Specters of Marx)

У односу на константно системско насиље угњетача, насиље угњетених је као осмех упоређен са топовском паљбом.

За оне којима је јело застало у грлу топовска бука се појавила ниоткуда, баш као што се Дух попут изненадног ветра појављује ниоткуда, и „не знаш откуда долази и куда иде“, а такав је и свако ко је од тог Духа рођен (Јн 3, 8), па и служавка која се током топовске паљбе осмехује уместо да, озбиљна и забринута, служи. Одбијајући да више буде Марта, ослушкује као Марија и осмехује се. Чему? Откровењу шансе.

Сви на канте, сви на барикаде!

Уосталом буку гомиле и барикаде Виктор Иго описује као Синајско откровење: „Дух револуције покривао је својим облаком овај врх, на коме је тутњио глас народа, сличан гласу Божјем. Нека чудна величанственост избијала је из тих рушевина. Ту је била гомила смећа, али то је био и Синај.“ (Виктор Иго, Јадници)

Шта је чудно да је гомила смећа Синај, ако су апостоли, у овом веку, „сметлиште света, свима ђубре до данас“ (1Кор 4, 13), онда је и Нови Јерусалим депонија, а не Елдорадо.

И сам свет долази ниоткуда, нити је из Бога (попут унутартројичних личности), нити из празнине ништавила, већ је изобиље ни из чега. Свако дејство Божије, утолико уколико је у свету, увек је отуда, тј. ниоткуда, јер „Бог изабра непостојеће да поништи постојеће“, а да се ова Божанска револуционарна интервенција рађа у средини слабости и убогости, тј. оскудице империјалног (не-марскистичког) градског пролетеријата јасно је из целог контекста:

„Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода. Него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке; И што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог (ἐξελέξατο ὁ θεός), и оно што је непостојеће, да уништи оно што јесте/ τὰ µὴ ὄντα, ἵνα τὰ ὄντα καταργήσῃ“ (1Кор 1, 25–28).

Да, да, на све то, па и на речи да „је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи“, као и на апостолску аутодескрипцију: „Ми луди Христа ради… ми слаби“ (1Кор 4, 10) итд, конформистички одговор је увек тај да нагласак мора бити на ономе „Христа ради“, и на вишој мудрости и јачој сили, дакле, ипак на својеврсној моћи (макар она била и у немоћи – 2Кор 12, 9) а не на крсном понижењу. Међутим, ништавило које је изабрао Бог „да поништи постојеће“ није могуће усвојити као сопственo идентитетскo одређење, јер ако бисмо у својим очима ми били та сила која с Богом уништава постојеће, онда је све то саркастични еуфемизам за позицију моћи. Због тога се страдајући Христос није тако позиционирао и није рекао: „Ето страдам, али ти си Боже са мном“, него: „Боже мој, Боже мој зашто си ме оставио?“, речи 22. псалма које није могуће приписати моћи. Спасење, дакле, долази ниоткуда.

А ниоткуда, пошто тржиште и држава данас покривају читав тоталитет друштвене стварности, у овом историјском тренутку не значи ништа друго него изван тржишта и државе. Уколико би желеле бити, „алтернативно друштво“ насупрот „поглаварства, и власти и господара таме овога света“ (Еф 6, 12), то јест светских институција „превеликих да би пропале,“ Цркве не би смеле више да имитирају државу у свом унутрашњем устројству а међуљудски односи би морали опстати изван тржишних притисака, уређени по апостолском принципу једнакости (ἰσότης): „Ваш сувишак да буде за њихов недостатак, да и њихов сувишак буде за ваш недостатак: да буде једнакост“ (2Кор 8, 14). Уосталом већ нас је Христос упозорио, да се у обликовању заједнице не угледамо на хијерархијско устројство света: „Цареви народа господаре над њима и властодршци њихови називају се добротвори, али ви немојте тако“ (Лк 22, 25; Мт, 20, 25; Мк 19, 42).

Субординацијско уређење заједнице овде је одбачено на основу Христове крсне кенозе која има изразито социјалну димензију: „Јер Син Човечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе“ (Мк 10, 45). Ова, крсна, друштвено трансформативна димензија је као што је познато у центру Павлове евхаристијске формуле, најраније записане за коју знамо, где се након што су наведене речи установљења каже: „Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1Кор 11, 26). Евхаристијска објава смрти Господње, уз упадљиво и загонетно прећуткивање васкрсења (које би могло постати главни означитељ нове хегемоније некакве већ етаблиране хармоније), у есхатолошкој светлости парусије – „док не дође“, циља на елиминацију дискурса (дискурса у лакановском значењу друштвене везе засноване на језику) моћи у заједницама које су стога уређене као егалитарне ћелије, првине новог света.

Такво онтолошко заједништво светотајиске и политичке љубави (агапе) има социоекономско утемељење у мутуализму добара, насупрот римском патронату и то у интернационалним димензијама (па отуда и Павлова сакупљања новца широм империје за цркве у Јудеји). Овде имамо образац истинске дуалне власти, какву су, такорећи, у наше дане практиковали Црни Пантери широм САД, или нешто раније Народна већа у Каталонији, или још раније Совјети у Русији. Свако самоуправљање је на истом овом трагу али само уколико чува свој комунистички карактер дуалне власти, и није потчињено никаквим актуелним, „левим“ или „десним“, владама, јер истински комунизам је баш као и истинска Црква есхатолошки знак у историји: „Оно што искључује и што се искључује из сваке заједнице која је већ конституисана“ (Морис Бланшо).