Niotkuda!

Jedan kratki vic: Jednakost i pravda u klasnom društvu!

Šetajući bilo kada bilo kojim gradom, na primer, onim u kom živimo, videćemo da se on faktički sastoji od bezbrojnih, praktično, nastanjivih objekata koji mogu imati različite namene: trgovine, kafane, sportski centri, poslovne jedinice raznih zanimanja itd, uz infrastrukturu (saobraćajne, komunalne, tehničke tačke itd) koja ih kao mreža kroz grad povezuje… Ljudi se tako voze i šetaju od objekta do objekta prema svojim potrebama uključujući ekonomskom i drugom prinudom nametnute odnose, tj. sve ono što se naziva otuđenje, kakvo dopunjuje beg u slobodno vreme ispunjeno tržišnom ponudom predeterminisanih vidova zabave koja proizvodi ispraznu potražnju.

U šetnji, uz ljude, tu su, ponekad, i domaće životinje, uglavnom psi, ekstrahumana bića izuzeta iz nevidljivog pakla u kom većina njihove sabraće koja nemaju takvu sreću, provodi ili završava svoj kratki bolni život, bolje reći okončava patnju. Taj pakao koji može biti paradigma strukturalno nevidljive sfere kapitalističke „proizvodnje“ jeste klanica, gde se „daleko od (naših) očiju i daleko od srca“ odvija užasno spremanje prijatnih prizora (upakovanih u šarena pakovanja) za vesele oči posetilaca tržnica. Svi mi potrošači, kupujemo robe bez misli o hororu koji finansiramo.

Ali kada god kupujemo ili prodajemo bilo šta, mi, ne znajući šta činimo, finansiramo našu uvek nezavršenu propast, plaćamo užas sve dubljeg i temeljnijeg pretvaranja „odnosa između ljudi u odnose između predmeta“, tj. finansiramo naše potonuće u živo blato kapitala, naše konstantno, nikad završeno anti-preobraženje iz leptira u larve, iz subjekta u objekte, iz živih bića u stvari.

I tako, po dragim ulicama, iz čijeg asfalta isparavaju najlepše uspomene koje u hodu udišemo kao opojni dim nekakvog tajnog obreda što nas prenosi u neko (selektivnim afektivnim sećanjem) idealizovano mesto gde je sve lepo, svetlo i radosno, kao ostaci grube realnosti šetaju psi lutalice, pa i ljudi beskućnici. Poneko od nas će, bežeći od takve realnosti, katkad pomaziti psa, poneko će beskućniku udeliti neki sitniš, i produžiti dalje svojim bliskima u topli dom, kakvo-takvo, pribežište od otuđenja neophodno radi reprodukcije tog istog otuđenja. Svi mi dakle (aktivno/pasivno) radimo na otuđenju svih od svih i svega, počev od nas samih – od nas samih.

Pritom oni koji su na lestvici bića neku lestvu više, strahuju da ne padnu niže: srednja klasa, manjih preduzetnika ili državnih službenika, boji se da ne padne na nivo najamnih radnika – nekada nazivanih proleterima, ovi se pak boje da ne ostanu bez posla i sasvim bez prihoda, pa i jedni i drugi podržavaju odluke onih na vrhu, koji se upravo svojom nesmenjivošću čine „garantom stabilnosti“ (i ostalih na datom mestu), odnosno garantom politike koja je eminentno biznis ili biznisa koji je decentrirani centar politike. To jest, parlamentarne politike kakva proklamuje prava svih ali samo dok su u vlasti bogatih.

Sudovi su najpoštovaniji između tri grane buržujske predstavničke vlasti, jer de facto uvek štite jače a ne slabije, dok su njihove nepravične odluke, budući de jure „nepristrasne“: Svetinja! Čak i ako bi se neko od slabijih osmelio na kafkijansko putovanje kroz proces za ostvarenje nekog od prava na potrebe koje mu garantuje, od njegove zemlje ratifikovana, Povelja Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima – kao što je pravo na stanovanje, pesnica suda – policija, postaraće se brutalnom silom da obespravljeni u svakom slučaju to i ostane, i da se nepisano pravo bogatih na profit po svaku cenu ispoštuje.

Propisi su propisi, kaže tautološka formula birokratske neumoljivosti, bez obzira na sva pisanija i potpise. Najstravičniji prizor opasnosti zakonitog bezakonja kakvu nosi horizontalna „društvena pokretljivost“ u kapitalizmu, jeste „zamrznuta slika“ – imobilisanost društvenog kretanja, ne više na dnu lestvice, već izvan lestvice, sa koje ste ispali tako da se više ne možete ni teorijski kretati po njoj, čak ni na dole. Ako vam se čini da ipak i dalje padate prema fiziološkom nebiću, to nije društveni problem jer vi ste društveno mrtvi. Ovde se možemo podsetiti pavlovskog upozorenja hrišćanima da su oni već mrtvi (Kol 3, 3).

Izmaknute merdevine

Oni, čija su imena u važećem simboličkom poretku mrtva, neprepoznatljivi su onima koji imaju ime da su živi a mrtvi su (Otk 3, 1). Vidljivi su možda tek u jednom od svojih eksplicitnih utelovljenja u liku klošara i beskućnika. Za Marksa su takvi bili „Lazareni“, ni živa ni mrtva rezervna armija rada, potencijalno reakcionarni lumpenproletarijat.

Viktor Igo pak piše: „Beskućnici napadaju opšte pravo; ohlokratija (grčki ohlos = rulja, kratos = sila, moć) ustaje protiv demosa (naroda)… te riječi, koje bi htele da budu uvrede, kao beskućnici, ološ, ohlokratija, rulja, potvrđuju žalibože više greh onih koji vladaju; više greh povlaštenih nego greh isključenih. Što se nas tiče, mi nikad ne izgovaramo ove riječi bez bola i bez poštovanja, jer, kada filozofija proučava činjenice kojima te riječi odgovaraju, ona u njima često nalazi mnogo veličine kraj bede. Atina je bila ohlokratska; beskućnici su stvorili Holandiju; rulja je više puta spašavala Rim; a ološ je pratio Isusa Hrista.“ (Viktor Igo, Jadnici; prilagodio sam srpskoj varijanti hrvatski prevod Ljuba Viesnera)

Da, ološ, beskućnici, mnoštvo koje je pratilo Isusa Hrista „napadaju opšte pravo“ koje podjednako zabranjuje, kako duhovito reče Anatol Frans, i njima i bogatašima da spavaju pod mostom. Oni samim svojim bićem denunciraraju formalnu demokratiju kao laž koja ratifikuje ljudska prava, dok aparatima prinude gazi čoveka čak i radi sitnog dobitka izvršitelja, bankara ili investitora. Bez prava na prava, izbačeni iz građanstva od strane izvršitelja nepravde, izopštenici se možda više ne mogu uspinjati društvenom lestvicom, ali bi je mogli dohvatiti i pokidati, a u nekim dramatičnim okolnostima i strgnuti je sasvim, ostajući jedino uz lestvice koje dotiču nebo gde se anđeli Božiji penju i silaze, na strašnom mestu koje je kuća Božija (Jn 1, 51; 1 Moj 28, 12). Ne smemo se više pozivati na prava, jer naš apel nema ko da čuje (kako smo ovih dana videli u mučnom slučaju porodice pukovnika Lalovića)! Imanentna kritika pravne države je uzaludna dok kapital određuje tok događaja, može nas izbaviti (ako ne nas, onda još bolje nekog Drugog) jedino „Božansko nasilje“, nasilje jer se ne obazire na proklamovane pravne norme, božansko jer nije predeterminisano zakonima sveta.

U svakom slučaju tako nešto je sasvim nenormalno i može doći samo niotkuda.

Strankinjo, moli se za nas!

Sadašnja bizarna normalnost je nepodnošljiva. Psi lutalice i ulične mačke, domaće životinje (ili njihovi potomci) nad kojima je izvršena tiha evikcija, po našim ulicama radosno laju i mijauču, tužno zavijaju, igraju se i drhte, beže i reže, često ih tuku ali oni retko ujedaju, kao da znaju da im je pravo na to uskraćeno, slično pogrešnim „rasama“ u rasističkim društvima (rase su uvek pogrešne i moraju pod navodnike jer kako je objasnio Derida najpre je nastao rasizam pa onda rase). Ono što je skandalozno je da čak i ove životinje uličarke ipak uspevaju da se zavuku u neki budžak dragog grada, ali se sinovi čovečiji bez vlasničkih prava ne mogu smestiti nigde, u skladu sa jevanđeoskim rečima, „Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda; a Sin Čovječiji nema gde glavu zakloniti“ (Mt 8, 20; Lk 9, 58). Ako ste homosapiens u enormnom, sve više džentrifikovanom, prostoru ispunjenom bezbrojnim faktički stambenim objekatima sastavljenim od soba, hodnika, terasa, podruma itd. od kojih je dobar deo prazan, a niste vlasnik nijedne od tih udobnih rupa, možete samo da gledate u osvetljene prozore kao u zvezde i da maštate o toplom domu kao o nekom nebu (ukoliko vam nije oduzeta i mašta), jer bez vlasničkih prava ne možete čak ni sedeti ili ležati ispred njega.

Vasilije Blaženi koji je spavao u pripratama crkava ili Aleksije Čovek Božiji koji je nakon dugogodišnjeg boravka po pripratama na kraju kao stranac živeo na imanju roditelja, danas bi bili uhapšeni zbog ometanja „privatnog/vlasničkog“ prostora (ja sam više puta video kako policija hapsi prosjake ili klošare ispred crkava, kao i u samoj porti). U tom smislu je neka današnja „Ksenija (Petro)gradska“ nemoguća, jer ako ste osoba koja nije posednik danas nemate pravo na fizičku prisutnost i trebalo bi da se dezintegrišete kako vaš integritet ne bi ometao normalno funkcionisanje grada pod neonom privatnog (ili uređenog po istom obrascu „državnog“) vlasništva, osiguranog očima bezbrojnih kamera.

Sramna praksa „asistencije“ policije pri pretvaranju ljudi u beskućnike za račun privatnih izvršitelja apodiktički je dokaz da buržoaska država u poslednjoj instanci nije mnogo odmakla od toga da bude instrument klasne dominacije, oruđe u rukama vladajuće klase kakvo je uvek tu da drži dole ne-posedničke klase (Kako je to neprevaziđeno elaborirao Engels u Poreklu porodice, privatnog vlasništva i države, a što su uviđali svedoci uobličavanja moderne države od Adama Smita do Lenjina).

Evo sluškinje…

Pre nekog vremena, posle više godina, u crkvi sam sreo poznanicu – mladu popadiju, devojčicu s Vračara, nežnu dušu koja je s dvoje dece otišla da živi u siromašni provincijski gradić, prateći muža koji je tamo dobio parohiju. Pitao sam je kako im je tamo? Odgovorila mi je da se s mukom adaptirala i da je sad dobro. Ali da je narod tamo besan na vlast. Rekoh da je tako i ovde, a ona mi reče: ne, tamo su mnogo ljuti! – gradske vlasti su ih opljačkale. Začuđen takvim rečima jedne sasvim apolitične dušice, upitah: jel imaju deca neke nove drugare? A ona mi reče kako druga deca izbegavaju druženje s popovskom, jer ih smatraju bogatašima, dodajući: „kao da smo mi krivi što oni nemaju, i što njihovi šefovi njih ne poštuju, a naši nas poštuju“!

Pozdravili smo se, a ja sam se odmah setio delića iz Žižekove knjige o nasilju (ponekad i Žižek ima svoje dobre momente); kao i genijalne scene iz Linčovog „Fire Walk With Me“ koja problem ocrtava, još oštrije od Žižeka, prikazujući Lilenda, dugogodišnjeg silovatelja svoje ćerke Lore Palmer, pometenog vikom ubožjaka koji mu je kamionetom preprečio put dovikujući da „će se nit prekinuti“, sa sve Lilendovim obraćanjem ćerki koja vrišti na mestu suvozača na kraju scene: „Zašto neko nešto ne preduzme! Čovek se tako pojavi niotkuda, počne da vrišti kao ludak, i uznemirava moju ćerku!“

„Sovjetska vlast je 1922. organizovala proterivanje iz zemlje vodećih antikomunističkih intelektualaca… Rusiju su napustili na brodu poznatom kao „filozofski čamac“. Pre svog proterivanja Nikolaj Loski, jedan od prisiljenih na egzil, vodio je sa svojom porodicom udoban život visoke buržoazije, podržavan slugama i dadiljama. On jednostavno nije mogao da razume ko bi to želeo da uništi njegov način života. Šta su Loskijevi i njima slični loše uradili? Njegovi dečaci i njihovi prijatelji nasledivši najbolje od onoga što je Rusija imala da ponudi, pomogli su da se svet ispuni razgovorima o literaturi, muzici i umetnosti, i vodili su nežne živote. Šta tu nije u redu?

Dok je Loski bez sumnje bio iskrena i dobronamerna osoba koja se stvarno brine za siromašne trudeći se da civilizuje ruski život, njegov stav odaje zaprepašćujuću neosetljivost na sistemsko nasilje kakvo je bilo nužno da bi takav udoban život uopšte bio moguć. Po Žižekovom čitanju ovih dešavanja, ono što se dogodilo Loskijevima (i sličnim intelektualcima) je vraćanje njima samima natrag, od strane Realnog, u izvrnutom obliku, iste one poruke koju su oni poslali u tadašnju rusku realnost.

U stvarnoj verziji ovog događaja ulogu Sibile, kakva je pre tanatološka starozavetna Jedida što proriče propast (1Car 22, 14–20) nego platonovska Diotima učiteljica erosa, igra mlada služavka koja gazdinsku decu upozorava na kraj njihove buržujske epohe, čak i u kulturi. Evo celog dužeg citata iz Čemberlanovog dela „Lenjinov privatni rat“, iz kog se može naslutiti jeza vremena (καιρός) u kojem se sudbina preokreće:

„Loskijevi su zaista bili ruska visoka buržoazija, koja je vodila domaći i profesionalni život uporedo sa ekvivalentima u Berlinu i Parizu i predstavljali su nivo civilizacije s kojim je rastuća Ruska metropolitanska srednja klasa mogla je da se ponosi. Zadržali su francuski govoreću sluškinju Mazjasiju i guvernantu za svoju decu. Išli su na koncerte i operu, putovali su, znali jezike i bili u toku međunarodnih zbivanja. Onda odjednom, u ovaj gotovo prustovski svet, u vreme kada je Ljudmila Loski čekala njihovo četvrto dete, provalio je lenjinizam. Dan kada je rođen Andrej Loski, u maju 1917, porodica je mogla čuti zvuk konja bez jahača u galopu u susednoj ulici Ivanovskaja. Boljševici su napali i preuzeli kontrolu nad „buržoaskom“ štamparijom. Grupa kozaka u odbraniti štamparije bila je zbunjena kada su napadači uplašili konje i izazvali stampedo… Godinu dana kasnije, kada je desetogodišnja ćerka Loskih Marusia umrla od difterije… 1918. godine, Loski je počeo da se oseća sve ranjivijim… Loski je voleo kulturu koja mu je izmicala, i stalno se nadao da će je održati u životu. Ali onda se setio priče koju mu je ispričao njegov sin Boris, Borja, kako ih je devojka sluškinja koja je radila za porodicu grubo odgurnula i uzvratila: „Svi vaši Puškini-Ljaguškini! Sada će otići do đavola, videćete…“ (Lenin’s Private War: The Voyage of the Philosophy Steamer, Lesley Chamberlain).

Sličan znak trenutka promene kakav u prisutnim buržujima izaziva jesu, koji opet signalizira sluškinja, nalazi se u odlomku iz Sećanja Aleksisa de Tokvila (Alexis de Tocqueville, Recollections), koji citira Toni Negri u svom tekstu „Osmeh utvare“:

„Familija Tokvil je na okupu. No iznenada se u večernjoj tišini začuje vatra topova buržoazije protiv ustanka buntovnih radnika – daleki zvuci s desne obale Sene. Društvo za stolom se strese, smrače im se lica. No mladoj služavci koja poslužuje za stolom a tek je došla iz Fauburga Sen-Antoine otme se osmeh. Na mestu dobija otkaz. No zar istinska sablast komunizma nije upravo ona koja se skriva u tom osmehu? Osmeh koji budi stravu u caru, u papi…i gospodinu de Tokvilu? Nije li u tome radosna svetlost svojstvena sablasti oslobođenja?“ (Ghostly Demarcations. A Symposium on Jacques Derrida’s Specters of Marx)

U odnosu na konstantno sistemsko nasilje ugnjetača, nasilje ugnjetenih je kao osmeh upoređen sa topovskom paljbom.

Za one kojima je jelo zastalo u grlu topovska buka se pojavila niotkuda, baš kao što se Duh poput iznenadnog vetra pojavljuje niotkuda, i „ne znaš otkuda dolazi i kuda ide“, a takav je i svako ko je od tog Duha rođen (Jn 3, 8), pa i služavka koja se tokom topovske paljbe osmehuje umesto da, ozbiljna i zabrinuta, služi. Odbijajući da više bude Marta, osluškuje kao Marija i osmehuje se. Čemu? Otkrovenju šanse.

Svi na kante, svi na barikade!

Uostalom buku gomile i barikade Viktor Igo opisuje kao Sinajsko otkrovenje: „Duh revolucije pokrivao je svojim oblakom ovaj vrh, na kome je tutnjio glas naroda, sličan glasu Božjem. Neka čudna veličanstvenost izbijala je iz tih ruševina. Tu je bila gomila smeća, ali to je bio i Sinaj.“ (Viktor Igo, Jadnici)

Šta je čudno da je gomila smeća Sinaj, ako su apostoli, u ovom veku, „smetlište sveta, svima đubre do danas“ (1Kor 4, 13), onda je i Novi Jerusalim deponija, a ne Eldorado.

I sam svet dolazi niotkuda, niti je iz Boga (poput unutartrojičnih ličnosti), niti iz praznine ništavila, već je izobilje ni iz čega. Svako dejstvo Božije, utoliko ukoliko je u svetu, uvek je otuda, tj. niotkuda, jer „Bog izabra nepostojeće da poništi postojeće“, a da se ova Božanska revolucionarna intervencija rađa u sredini slabosti i ubogosti, tj. oskudice imperijalnog (ne-marskističkog) gradskog proleterijata jasno je iz celog konteksta:

„Jer gledajte, braćo, na vas pozvane: nema tu ni mnogo mudrih po tijelu, ni mnogo moćnih, ni mnogo plemenita roda. Nego što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jake; I što je neplemenito pred svetom i poniženo izabra Bog (ἐξελέξατο ὁ θεός), i ono što je nepostojeće, da uništi ono što jeste/ τὰ µὴ ὄντα, ἵνα τὰ ὄντα καταργήσῃ“ (1Kor 1, 25–28).

Da, da, na sve to, pa i na reči da „je ludost Božija mudrija od ljudi, i slabost je Božija jača od ljudi“, kao i na apostolsku autodeskripciju: „Mi ludi Hrista radi… mi slabi“ (1Kor 4, 10) itd, konformistički odgovor je uvek taj da naglasak mora biti na onome „Hrista radi“, i na višoj mudrosti i jačoj sili, dakle, ipak na svojevrsnoj moći (makar ona bila i u nemoći – 2Kor 12, 9) a ne na krsnom poniženju. Međutim, ništavilo koje je izabrao Bog „da poništi postojeće“ nije moguće usvojiti kao sopstveno identitetsko određenje, jer ako bismo u svojim očima mi bili ta sila koja s Bogom uništava postojeće, onda je sve to sarkastični eufemizam za poziciju moći. Zbog toga se stradajući Hristos nije tako pozicionirao i nije rekao: „Eto stradam, ali ti si Bože sa mnom“, nego: „Bože moj, Bože moj zašto si me ostavio?“, reči 22. psalma koje nije moguće pripisati moći. Spasenje, dakle, dolazi niotkuda.

A niotkuda, pošto tržište i država danas pokrivaju čitav totalitet društvene stvarnosti, u ovom istorijskom trenutku ne znači ništa drugo nego izvan tržišta i države. Ukoliko bi želele biti, „alternativno društvo“ nasuprot „poglavarstva, i vlasti i gospodara tame ovoga sveta“ (Ef 6, 12), to jest svetskih institucija „prevelikih da bi propale,“ Crkve ne bi smele više da imitiraju državu u svom unutrašnjem ustrojstvu a međuljudski odnosi bi morali opstati izvan tržišnih pritisaka, uređeni po apostolskom principu jednakosti (ἰσότης): „Vaš suvišak da bude za njihov nedostatak, da i njihov suvišak bude za vaš nedostatak: da bude jednakost“ (2Kor 8, 14). Uostalom već nas je Hristos upozorio, da se u oblikovanju zajednice ne ugledamo na hijerarhijsko ustrojstvo sveta: „Carevi naroda gospodare nad njima i vlastodršci njihovi nazivaju se dobrotvori, ali vi nemojte tako“ (Lk 22, 25; Mt, 20, 25; Mk 19, 42).

Subordinacijsko uređenje zajednice ovde je odbačeno na osnovu Hristove krsne kenoze koja ima izrazito socijalnu dimenziju: „Jer Sin Čovečiji nije došao da mu služe nego da služi, i da dade život svoj u otkup za mnoge“ (Mk 10, 45). Ova, krsna, društveno transformativna dimenzija je kao što je poznato u centru Pavlove evharistijske formule, najranije zapisane za koju znamo, gde se nakon što su navedene reči ustanovljenja kaže: „Kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe“ (1Kor 11, 26). Evharistijska objava smrti Gospodnje, uz upadljivo i zagonetno prećutkivanje vaskrsenja (koje bi moglo postati glavni označitelj nove hegemonije nekakve već etablirane harmonije), u eshatološkoj svetlosti parusije – „dok ne dođe“, cilja na eliminaciju diskursa (diskursa u lakanovskom značenju društvene veze zasnovane na jeziku) moći u zajednicama koje su stoga uređene kao egalitarne ćelije, prvine novog sveta.

Takvo ontološko zajedništvo svetotajiske i političke ljubavi (agape) ima socioekonomsko utemeljenje u mutualizmu dobara, nasuprot rimskom patronatu i to u internacionalnim dimenzijama (pa otuda i Pavlova sakupljanja novca širom imperije za crkve u Judeji). Ovde imamo obrazac istinske dualne vlasti, kakvu su, takoreći, u naše dane praktikovali Crni Panteri širom SAD, ili nešto ranije Narodna veća u Kataloniji, ili još ranije Sovjeti u Rusiji. Svako samoupravljanje je na istom ovom tragu ali samo ukoliko čuva svoj komunistički karakter dualne vlasti, i nije potčinjeno nikakvim aktuelnim, „levim“ ili „desnim“, vladama, jer istinski komunizam je baš kao i istinska Crkva eshatološki znak u istoriji: „Ono što isključuje i što se isključuje iz svake zajednice koja je već konstituisana“ (Moris Blanšo).