Nebeska posla, ljudska posla – Skit Svetog Ilije

Dani naginju i vekovi teku. Na obroncima cvetnih brda, nedaleko od slavnog Vatopeda, tik iznad hridi Pantokratora, nadvisuje se Skit Sv. Ilije. Smenjuju se monasi i njihove askeze, radosti i tuge. Razni pravoslavni narodi prolaze, ostavljaju tragove u vremenu, odlaze ili ostavljaju kosti složene na gomili u manastirskoj kosturnici. Skit ostaje kao slava Gospodu. On privlači božanskom snagom koja uvek nosi i promene, njegovo je svedočenje koliko o Božjoj premoći, toliko i o skrivenoj ljudskoj nemoći. Borbi da se Gospodu služi, borbi za vlast ili za sopstvena uverenja, uvek je bilo i zato su se u skitu smenjivali kako upravitelji tako i samo manastirsko stanovništvo. Danas je ovaj skit, grandiozan u svojoj lepoti, opet u potrazi za žiteljima kako bi nastavio u punoj snazi svoju misiju.

Kada se spušta niz drum podno Kareje, prema manastiru Stavronikita, nakon nekog kilometra s leve strane, dalek u brdima, zavučen među krošnjama, ugleda se manastirski kompleks čiji vrhovi iznenađenom putniku izgledaju kao nebeski Jerusalim u ruskom stilu. I samo tih stotinjak koraka lepa predstava u visini ostaje u vidokrugu da bi onda na neki čudan način nestala s vidika sve dok putnik ne skrene prema Stavronikiti, ispešači još dobar deo puta te je opet ugleda. Tada će već čitav ovaj skit da dobije svoje prepoznatljivo obličje. Kada se naiđe na polja Provate i bregovit kraj pored morske obale ukaže se i manastir Pantokrator. Izgrađen na velikoj hridi, Pantokratorom dominira visoka odbrambena kula. Podno stenja nalazi se mali zaliv u kome je molovima okružena marina i jedna pusta plaža. O malu marinu dobar deo godine naleću talasi i surovo sivilo vlada krajolikom. U letnje dane cela oblast osunča se svetlošću i zasija.

Iznad Pantokratora, nekoliko kilometara u brdu, na jednom širem platou, leži sa zaštićenom zaleđinom velelepni skit Svetog proroka Ilije. Cela ova regija naziva se Kapsala. Ostaje još samo da se pređe prašnjavi put i uspne strmom atoskom uzbrdicom da bi se do njega stiglo.

Šume koje se nalaze između Pantokratora i skita nisu gorele barem poslednjih pedeset godina, što je retkost za Svetu Goru, ta zato predstavljaju pravi biser endemskih vrsta koje su se nesmetano obnavljale. Sa visokih brda slivaju se potoci te oformljuju jedan širi koji se uliva u more. Na pojedinim mestima visoke krošnje teško propuštaju sunčeve zrake i cela je šuma zarasla u puzavice. Osušene lijane i džunglasto ovetljenje deluju egzotično čak i za specifičnu svetogorsku prirodu.

To je „ruski“ skit. Pošto je u pitanju skit, dakle monaška naseobina koja pripada jednom od dvadeset atonskih manastira i to Pantokratoru, on nema nezavisnost a nije više ni ruski. U njemu ćete celivati ruske ikone i mošti njihovih svetitelja. Manastir Pantokrator je pre dvadesetak godina preuzeo upravu nad ovim skitom i naselio ga grčkim monasima. Skit je sada potpuno u grčkim rukama ali njegova istorija ostaje vrlo ruska.

Na putu prema zdanju prolazi se pored jedne bele kupaste zgrade nalik vetrenjači s Mikonosa. Kao i drugi manastiri i ovaj ima bedeme. Oni se nalaze samo sa strane koja gleda ka brdu, tu je i kapija, dok je prema moru manastir izdignut na zidinama i visokim podnožnim zgradama na kojima je široka terasa sa koje se vidi jedna od brojnih atonskih meditativnih panorama. Kako je lep pogled sa te terase! Širina Provate, zelena brda koja talasaju do samih talasa i odatle silaze u plavo more. Sama crkva jedna je od najvećih na Svetoj Gori i oko nje su postavljene bezbrojne saksije s raznobojnim cvećem, danak grčkoj mediteranskoj estetici.

Sada ova naseobina broji malo monaha koji ne uspevaju sve da postignu. Većinom su starci, pa na nekoliko mladića pada veliki posao. Zato ne mogu da primaju ni putnike namernike na noćenje.

Zanimljivi su načini kako su svetogorski monasi prikupljali sredstva da izgrade sve ove velelepne građevine. Novac i druga blaga obezbeđivali su im carevi i aristokratija. Iza poduhvata stajale su imperije ali i političke oblasti koje će između ostalog i gradnjom na svetom tlu da postanu prepoznatljive kao moćne države. A na kraju ovoga niza nalaze se prosti monasi koji su prikupljali priloge i inspirisali pojedince, bavili se rukodeljem. Naročito u 18. i 19. veku, pored brojanica i ostalih crkvenih predmeta, oni su izradili i hiljade kašika za svakodnevnu upotrebu stanovnika makedonske oblasti.

U izgradnji ovog skita učestvovao je i ruski car uz blagoslov svetitelja Pajsija Veličkovskog, 1747. godine. Svetitelj je lutajući po ruskim i rumunskim zemljama pronašao svoje utočište na Svetoj Gori. Od rane mladosti predajući se umno-srdačnoj molitvi, postigao je takvu veštinu i iskustvo da su ga prozvali „mladi starac“. Napuštajući višegodišnji usamljenički život, po nagovoru svoga starca Vasilija, rumunskog pustinjaka, Pajsije okuplja brojne učenike, koji su ga veoma voleli. Provodi sedamnaest godina na Svetoj Gori i napušta je, pa odlazi dalje u Moldaviju. Za slovenske narode bitno je i vreme kada on prevodi Dobrotoljublje na crkvenoslovenski jezik i pred kraj života ga objavljuje u Rusiji.

Skit svetog Ilije je često bio predmet spora Grka i Rusa. Ovo je druga crkva po veličini na Svetoj Gori i pred kraj 19. veka predstavljala je simbol sigurnosti, a verovatno i sjaja ruske imperije. U 19. veku u njemu je stvorena takva raskoš koja je katkad prelazila i u gomilanja novca. Bankarske transakcije između skita i ruskih banaka iz Odese donosile su dobre kamate. Blagostanje se odražavalo i na lepotu crkve u kojoj je sve u zlatu. Veliki ikonostas sastavljen je iz tri dela. Sa svake strane pored velikih ikona Bogorodice i Svetog Ilije nalaze se bogate škrinje sa po nekoliko desetina čestica moštiju svetih.

I danas je u crkvi sve uređeno i pod konac. Grčki monasi s ljubavlju neguju manastir. Topli crveni pod od drveta blista čistoćom, a beli zidovi ispunjeni su ikonama u ruskom stilu. Velika ikona Svetog Serafima Sarovskog okačena je na bočnom zidu. Jedan otac nam je opisao kratku istoriju crkve i proveo nas po njoj. Za razliku od drugih manastira u ovom skitu su nam dopustili da napravimo lepe snimke i uhvatimo je u svoj svetlosti.

Poslužio nas je jedan od otaca na tremu ispred crkve. Dok smo se častili likerom i ratlukom upoznali smo jednog zemljaka, poreklom iz Bosne. On već dvadeset godina živi i ispomaže u jednom grčkom svetogorskom manastiru. Nije napuštao poluostrvo. Ko zna šta je njega dovelo iz ratnog područja ovde u osamu i službu? U dvorištu su brojne verne mačke trčkarale oko dragog poslužitelja ne bi li i one dobile nešto pred podnevnu siestu.

Kako smo rekli, skit je sagrađen 1757. godine ali s obzirom na to da se nalazi u zaleđu velikog manastira, još u srednjem veku na ovome mestu nalazile su se kelije otšelnika. Njegova sadašnja ili bolje reći donedavna istorija počinje kada se u napuštenu keliju doselio Sveti Pajsije Veličkovski sa svojih 35 učenika, pretvorivši je u kinovijsku naseobinu. Nakon par godina, 1763. svetitelj je s učenicima otišao u Simonopetru da bi se kasnije nastanili u Vlaškoj. Temelji koji su postavljeni u Skitu počivali su na isihastičkoj molitvi, izučavanju spisa i prevođenju s grčkog jezika.

Pored moldavskih monaha skit su vremenom naseljavali maloruski Zaporošci, Rusi, crnomorski Kozaci, donosivši uvek bogate darove iz svoje postojbine: okovana Jevanđelja, srebrne i zlatne sasude, izvezene plaštanice i dr.

U jednom periodu manastir preuzimaju Grci, pretvaraju ga u idioritmijski i on kao takav opstojava sve do Grčke revolucije (1821) kada biva opustošen.

Nanovo skit 1835. godine naseljava jedan Rus, monah Anikita sa petnaest svojih učenika. Ovaj monah ubrzo odlazi za Atinu, ali ne prestaje da se stara o njemu. I pored nepogoda, kao što je pojava kuge ili nesloga među bratstvom, skit se izgrađuje i postaje nadaleko poznat. Izgrađuju se velelepne zgrade. Od toga perioda nastaju i sporenja s manastirom Pantokratorom. Ruski panslavizam smeta Grcima te počinju da ometaju njegovo proširivanje skita. U razmirice bivaju uključeni čak i svetovni sudovi a kavženje stiže i do Vaseljenske patrijaršije. Uključuju se i ruske diplomatske službe pa u manastiru lagano otpočinje period procvata koji će sezati do u početke dvadesetog veka. Izgrađuje se nova crkva, koju sponzoriše Aleksandra Petrovna, supruga velikog knjaza Nikolaja Nikolajeviča, sina ruskog cara Nikolaja I, i mlađeg brata cara Aleksandra II Katolikon, posvećen proroku Iliji, sv. Aleksandri i apostolu Andreju, izgrađen je 1903. novcem ruskog cara i države.

Kao što su Srbi na Svetoj Gori proveli ceo 19. vek u trvenju s Bugarima, tako su i Rusi imali svoje sukobe s Grcima. Cvetanje ruskog monaštva na Svetoj Gori i izuzetno mnoštvo monaha bili su trn u oku Grcima. Rusi su sumnjičeni, često s razlogom, da su monaška predvodnica budućih teritorijalnih ekspanzija svoje imperije. S druge strane, Rusi su zamerali Grcima što i pored najvećeg uticaja, najbrojnijeg monaštva i velikih duhovnih i materijalnih ulaganja oni ipak imaju samo jedan glas u Sveštenoj opštini. Pošto su imali samo manastir Svetog Pantelejmona, brojni su bili njihovi pokušaji da neke od pripadajućih skitova pretvore u manastir ili čak da kupe neki od ostalih devetnaest manastira. Ni jedan nije uspeo. Sve je to uznemiravalo Grke jer su Svetu Goru oduvek smatrali svojim duhovnim prostorom. Treba imati u vidu da je tokom 18. i dobrim delom 19. veka sever današnje Grčke, kao teritorija Turskog carstva koje je u opadanju, naseljen kako grčkim tako i slovenskim, turskim i jevrejskim stanovništvom. Zato su mnogi narodi smatrali da ovome prostoru tek predstoji pripajanje nekoj od država u oformljavanju.

U predvečerje Prvog svetskog rata glavna crkva trebalo je da bude oslikana. Pola bratstva je otišlo na front i nije se odatle vratilo. Onda je stigla ruska revolucija 1917. i zbrisala svaki dalji napredak ruskog monaštva na svetogorskom tlu. Sve je počelo da se urušava, a monaštvo da jenjava.

Kada je polovinom 20. veka počelo približavanje između Katoličke i Pravoslavne crkve, preko ekumenske patrijaršije, na Svetoj Gori je došlo do velikog negodovanja. Većina manastira na takve akcije Vaseljenske patrijaršije nije gledalo s odobravanjem, neki od manastira su zauzeli tvrđe stavove. Tako je i ovaj skit 1957. godine prestao u svojim molitvama da pominje patrijarha. Formalni povod za ovu odluku bio je pokušaj ekumenske patrijaršije da Atos pređe na gregorijanski kalendar. Neprijatni obrt nalik šahovskoj rokadi, dogodio se 1991. godine kada je policija upala na posed, pokupila ono malo ruskih monaha koji su u njemu živeli i deportovala ih sa Svete Gore, a u skit su useljeni grčki monasi. Skit se vratio u posed manastira Pantokratora čak i pored nezadovoljstva samog njegovog igumana zbog načina na koji su Grčka država i Vaseljenska patrijaršija rešavale ovaj spor.

Danas ovde živi dvanaest monaha od kojih je polovina vrlo stara i nije u mogućnosti da efikasno vodi tako veliko i velelepno domaćinstvo. Na trojici mladih počiva najveći rad. Skit stoji na uzvišici, visoko iznad mora i gleda u daljinu kuda se nalazi i velika Rusija. I skit je, kao i Rusija, preturio preko glave silne promene i tako ispisao sopstvenu bogatu istoriju, trpeo udarce sudbine. Kada posetilac stane na široku manastirsku terasu i posmatra more, plavetnim pejsažom ne plove više parobrodi koji iz daleke Odese donose darove, nema više ni brodova punih hodočasnika. Samo povremeno neki grčki trajekt raseca vodenu površinu po svojoj uobičajenoj putanji ili morem plovi brodica nekog zalutalog turiste iz belog sveta.