Неки хришћани перципирају Бога као савршено али надасве као апатично Биће у Којем нема пуно динамичких покрета или животних сокова, јер је Он испред свих Својих покрета, па следствено таквој логици – ограничен Властитим Блаженством. Ако није посреди тако испројектован Бог Који „не говори, не види, не чује”, онда пред нама искрсава Лик неког сувопарног Бога Који излива (еманира) Своје благодатне снопове као таблете за смирење. Зато није чудно што поред таквих заговорника постоје и други људи који такав вид царевања блаженства замишљају некако монотоно и депресивно. Дакле, по умишљеном доживљају таквих, отвара се пред нама неки Бог психијатрије и седативне теологије. Бог Који се не конципира евхаристијски и конкретно унутар Једне Заједнице, већ конзумеристички и апстрактно „за стресне ситуације“ или „по потреби“, а сведочанство таквог хришћанина уместо екстатичког искуства постаје таблетоманско. Бити хришћанином не значи „тргање класја“ бића ради будистичког мира (које није ни мир већ утрнуће или парализа за мир) у којем се ми показујемо супериорнији спрам обичних смртника.
Неки људи мисле да вера у Бога подразумева аутоматски изгон зле воље, неког греха, да једном опредељени за нарав Царства више не постоји борба и немир. Да је одједном све „мед и млеко”. Таква банална систематизација мора да креира неки међупростор (расцеп) у којем ће се настанити не благодат Духа Светога већ неки вид наркотичне теологије. Испушта се главни увид који се не мора по фамозној инерцији повлачити као аргумент из живота светих већ надасве из самога Христа: Није ли Христос дрхтао у Гетсиманском Врту имајући као Богочовек (дакле, и Бог и човек!) борбу и агонију у Себи пред Своје хапшење? Ову двоприродност Христовог понашања треба додатно разјаснити, јер иза двоприродности Христове не стоје две личности већ једна а то је Бог Син. Онај Који је старији од Свог тела. Онај Који је старији од лица света.
Дакле, Син, Који је неодвојив од Тројичног Савета са Оцем и Духом, не истиче Своје божанско порекло као неки вид савршене недодирљивости или одбрамбеног организма или равнодушности према свету. Зар је Бог лимитиран Сопственом природом? Да ли Му она одређује ниво равнодушности чак и када је блажен у Себи Самом? Вратимо се на сцену молитвеног страдања у Гетсиманском врту, одакле и ми као хришћани можемо да увидимо да није свака молитва антиборбена или пуноблагодатна, већ управо страдална или да провокација буде већа – богоостављена. Тако се, коначно, можемо ослободити својеврсног магизма када молитви приступамо. И отуда се отвара друга димензија дијалогичности у којој заузимање за другог или за себе, није самоцентралног нагиба или гаранција неке „успешне терапије”.
Дакле, Бог Син се моли Богу Оцу. Ту Онога који је Једносуштан са Оцем и Духом не видимо као некога коме пуноћа благодати даје анестезију пред страдањем које предстоји. Само ишчекивање страдања је већ – страдање. Неће на крсту бити остављен Предвечни само од Оца већ и од Духа Светога. Син се понижава до крајњих могућности. У врту, макар и краткотрајно, видимо „афективно“ понашање Христа. Он тражи од Оца други начин спасења творевине. Без Голготе. Колеба се. Показује страх. Зној му крвари. Дакле, предвечни Бог Логос, Бог Син (јер се Његова двоприродност не може разлучно од једне Личности Сина посматрати) показује немир. Показује рвање. Оно Га не лимитира, али Га узнемирава. Овде је страх од смрти већи од свега. Ту ни божанско порекло не помаже. Смрт се чини већом и од Бога. Јер, треба да умре Онај Који као Бог уопште не познаје смрт. Премда неприродно, за човека се донекле још и може тражити нека „логика“ смрти почев од стварања из ништавила до неке наводне „теологије кривице“ услед прародитељског пада, али за Бога ово је – скандал над скандалима. Умире Један од Тројице. Не и друга Двојица. Тражи да Га чаша страдања мимоиђе. Није наивно. Није Он кукавица, јер је и пре стварања света знао шта Га чека будући да је Он „Јагње заклано од постања света“, него треба позиционирати сагледавање да Онај Који је старији од света а Сам нема узрок постојања – треба да умре. Да Онај Који је извор живота свега постојећег – треба да нестане.
Већина добронамерних али наивних хришћанских посматрача (који на нивоу ревности попут апостола Петра више глуме адвоката или бољезналца од самога Христа) би сада бранило Христов страх да се не плаши Божија већ људска природа у Њему, али се запоставља Христова двоприродност будући да ако Једна Личност стоји иза Бога и тела, онда се не може тако сецирати Сам Бог јер се плаши Његова конкретна Личност. Или ће исти додати као врхунац Христове жртве, да би некако маскирали тај страх, да се Он молио за Своје џелате, али се опет прећуткује још већи скандал од гетсиманског страха а то је распета самоћа која на Голготи криче: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ Овде ћемо се мало задржати.
Несумњиво је да се Христос на много места изражава цитирањем или парафразом старозаветних мисли. Имамо такве моменте, дакле, и пре страдања на крсту. Сличним мислима се изражава и на крсту, чиме показује како се Писма на Њему базирају и на Њему испуњавају. Али, без обзира на то, ипак, тиме се не умањује смрт Бога Сина. Не умире само тело, умире Бог Син као Личност. Зато скандал остаје на снази. Парадоксално, улазимо у богоостављеност између Оца и Сина, односно, богоостављеност Сина од Оца. Као да се Отац дистанцира од Сина, јер Отац овде не умире већ Син. На неки начин, или макар хипотетички, као да се кида или „крњи“ Тројичност Бића, јер Један од Тројице умире. Дакле, скандал се не одиграва само хоризонтално на нивоу историје спасења људи и целе творевине, већ и вертикално јер долази до „нестабилности“ (промене) унутар Саме Тројице. А ништа мања промена се не збива након Васкрсења, јер се Син враћа Оцу сада у људском обличју чиме ипак долази до другачијег постојања Саме Тројице иако се ништа не губи од самог божанства. Вратимо се дистанцираности Бога Оца. Он се повлачи јер не умире Отац него Син. На Сину се извршава смрт и спасење. Зато се Он назива „жртвом помирења“. Син вапије за Оцем не јер је беспомоћан (видимо да у врту пред хапшење каже Петру да му Отац може послати анђеле као одбрану), него јер Син црпи Свој идентитет из односа са Оцем. Син не зна за Себе без Оца. Ниједно Христово чудо није извршено без консултације или интервенције Бога Оца. Отац је увек мистично присутан. Сада Га нема. Јер умире само Један. Не и друга Двојица. Ту је Христов идентитет. Када умире Бог Син, за Њега није само смрт трагедија (будући да Му је као Богу потпуно несвојствена и неприпадајућа), него се Његова агонија повећава зато што се кроз смрт одваја од Оца на Којем има идентитет као Бог Син. Отац „мора“ да се дистанцира и да Га остави, јер Отац не умире, али то не значи да је Отац равнодушан. По Писму видимо да се сва творевина узнемирила када је Син умро. Зар је Отац мањи од творевине да Га смрт Сина не дотиче? Неће бити.
Колико је све ово далеко од апатичних представа о статичном Богу Којег ништа не дотиче и ништа не мења зато што је савршен. Ако се осврнемо на нека старозаветна места, видећемо да је Бог много пута одступао од Својих замисли или расположења ради љубави према човеку или неком пророку којег је призвао на службу. А историјско лице Исуса Христа је било све само не апатично. И тиме што Бог показује могућност да измени Своје божанско обличје у месо и крв, или, да вечно нестрадални постане страдални – открива се управо карактер Божији који не одговара слици оних који Га држе за непроменљивог унутар Свог блаженства иза којих се, по логици таквих, опасује апофатичким панциром недодирљивости само зато што је савршен као Бог. Ако је блаженошћу обдарен – не значи да немир не познаје. Не каже ли Адаму након пада да сада познаје шта је зло као и Они Сами (Света Тројица)? А откуда Бог познаје зло када зло још није ушло у свет? Ако је васкрсао – не значи да се и даље за свет не распиње. Тиме што је постао Човек – усисао је са Собом и сва наша лудила због чега не пребива у неком себичном и пасивном миру одвојен од света, него нас трпи у димензијама овога света пројављујући се на месту Цркве као Онај Који сада суди и спасава свет. Ушавши једном у свет, Бог Син се не лоцира у радикалној есхатологији која чека крај историје света, него су дани есхатона отпочели управо од дана Божијег уласка у свет када је постао Човек. По св. Максиму Исповеднику, кенозис или унижење није било на крсту први пут већ управо у Тајни Оваплоћења када Онај Који пре Дјеве Марије беше од Марије добија тело (не и Личност). Неки ово место тумаче као „испражњавање од Божије свемоћи“. Дакле, не само на крсту, него од почетка уласка Бога у историју кроз месо и крв „постајући нам у свему налик осим по греху“.
У Богу Тројичноме нема борбе, нити страдања. Нема бола, ни смрти. Не одређује тројични начин постојања палост овога света. Али, то не значи да је Бог равнодушан или имун за све Своје људе. Ми смо, примера ради, макар и антропоморфно, Његов немир сваки пут када од Њега одступамо. Можемо рећи да Га још увек узнемирава смрт других као што је, јеванђељски гледано, заплакао за поворком која је испраћала умрлог младића. Плакао је над другим иако има власт Васкрсења. Плакао је над Собом иако је знао да ће Га Отац подићи из мртвих. И ово друго је најтеже за сагледавање, јер се не може говорити о привиду смрти Бога Логоса који је као Бог неодвојив од Оца и Духа а опет видимо да је Син реално био мртав и да Га Отац тек трећег дана подиже из мртвих. Намеће се (мета)логично питање: Где је била Личност Сина до Васкрсења? Јер ако је Његова Личност била нетрулежна, шта је онда умрло ако је од сада Бог Син неодвојив од Свога тела? Стојимо пред парадоксом неизрецивости јер Син јесте био смрћу одвојен од Друге Двојице, а опет неки говоре да се Тројичност тиме није модификовала будући да Син не прекида однос чак ни кроз смрт. Зато се, по логици таквих, не може говорити о привременом постојању Свете Двојице без Светог Трећег. Мало је дискутабилно, јер смрт ипак јесте разорила однос – макар и на „тренутак“. Отуда Христово: „Боже, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (неки ово место тумаче искључиво у границама Христове молитвености цитирајући речи пророка, а други, они смелији, као да Он у том тренутку не препознаје Бога као Оца јер је толика мера и драма његове богоостављености.). Проблем је што у Богу нема времена, оног што називамо „тренутком“, или распоном од петка до недеље, па се овај аргумент потеже кроз покушај одбране од смрти Логоса кроз позивања да је Христос сишао у ад да проповеда мртвима. Климав терен. Јер будући Богом и пре смрти, није ли имао приступ мртвима и пре страдања? На крају крајева, не сведочи Јеванђеље да је Христос сишао у ад већ се узима као предање по речима апостола којег касније цитирају други оци. Са друге стране, ако је Син неодвојив од Оца, зашто Марији Магдалени не дозвољава да Га додирне говорећи јој да још није отишао Оцу Своме? Не наликује ли овај одлазак као одређени процеп? Када Христос говори покајаном разбојнику да ће „данас“ бити са Њим у Рају, то „данас“ је дискутабилно, јер Христос васкрсава тек у недељу, а пошто је Христос Првенац из мртвих јер устаје у новом телу, можемо ли рећи да је покајани разбојник уопште до сада добио ново тело ако је по учењу Цркве свеопште васкрсење измештено на крају светске историје? Можда то „данас“ за разбојника још увек као обећање траје, а за мртве не постоји осећање протока времена? Молитва на крају Проскомидије покушава да реши овај парадокс али као да остаје нешто недоречено: „У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени“.
Вратимо се страдању и смрти Бога Сина у рефлексији савремене перцепције када је у питању анализа доживљаја Духа. Дакле, овде, на Христовом примеру, не видимо благодатно пуномоћје као седатив који поравњава пред собом све недостатке или као гаранцију заштићеног биопсихолошког имунитета. Напротив, видимо радикално повлачење не само Оца већ и Духа Светога. Још мање као оазу овоземаљских добара и среће. Смрт и даље продире очигледно толико бестидно када ни Самога Бога није поштедела. И можемо рећи да се Бог још увек срди као онда када рече: „Роде неверни и покварени, докле ћу вас трпети, докле са вама бити?…” Дакле, након Васкрсења, Бог се није драмски повукао и рекао: „Немам више ништа са вама, сами се снађите!”, него шаље Духа Светога, Утешитеља, у свет. Чиме се показује да Бог не престаје да дела и да није пасиван посматрач.
Каква је данашња позиција? Бркамо појмове као хришћани. Увек полазимо од детекције наших расположења и њих узимамо за критеријум валидне или невалидне теологије или богоживљења. Поучна прича о Јову показује да његови губици нису били баш ведрог карактера, али остаје доследан Богу због свог трпљења у страдалном вероисповедању. Ни Христос није имао разлог страдања, као што неко мудро рече да „Бог нема разлог ни да нас воли“, али иде свесно у њену јазбину где по вољи Оца ипак прихвата Властито нестајање. Дакле, расположење није мерило обожења. Јер ни Христос није губио ништа од Своје божанске природе када су Га нервирали. И ово је занимљиво место, јер мало ко полази од логике Бога Који се нервира. Не Бога Који болује од неурозе, него Којег нервира тврдоглавост човечија да у греху остане или да веру запостави. Дакле, Бог није бенседин. Благодат није седатив. Истина, плодови Духа су мир и радост, или апостолски речено: „вера, љубав и нада“, али нису критеријум обожења. Није ли сведочанство многих светих да се врате својим мукама, јер су говорили да су тада највећу багодат имали. Не каже ли Христос Павлу када Му се јадао: „Доста ти је Моја благодат!”, а сада, дакле, као да му хоће рећи: „Треба и ти да покажеш мало трпљења у својим страдањима!“. Ако су ведра расположења мерило облагодаћености (а што не значи ни да су она мрачна оправдана) онда упадамо у ситуацију да од Бога стварамо опијум будистичког карактера. Неку радост тупоумног интезитета у којој смо искључиви за стварност ближњег.
Апофатички и унутар-тројично, Бог је лишен било каквог облика страдања, бола, смрти, али то не значи да Он (Они, Три Личности, Три Идентитета) нема власт над Собом да ради луде љубави према човеку лиши Себе од мира, јер онда не би био слободан будући да би Га Властити мир условљавао. Како другачије разумети оне „уздахе Духа Светога“ за свет? Јер ако Бог Дух није умро као Син, не значи да кроз Сина није ушао у историју. Што значи да Његови уздаси за свет унутар-тројично још увек трају иако Он Сам не зависи од тога. Дакле, Бог је слободан и од мира и од немира, али има власт да дозволи Себи „уношење”, јер није безодносан према лицу света. Не каже ли Писмо да нас је Он заволео Први? А ако се пак држимо, компарације ради, само Христових расположења која затичемо у историји Јеванђеља, видећемо да је Бог итекако немиран, ироничан, експлозиван, али не константно, не као да Га расположења условљавају или бацају тамо-амо, него тако да Он Сам њима управља, и да показује Своју флексибилност, дипломатију, љубав на другим местима. Није, дакле, фиксиран „једнотемпоралним“ видом одношења према свима, него будући Сам у Себи исти – сваком према његовом лику и нарави. Бог Који даје рефлексију. То је суштина. И то је лепота вероживљења јер огледајући се у Њему коначно налазимо властити одраз.
Суштина је у томе да схватимо да немамо загарантован имунитет мира калемећи се на благодат Христовог Царства, нити да треба да фатализујемо неком драматургијом зато што се показујемо неотпорним на страдања и грех. Али, надасве, треба да увидимо да Бог није хладнокрвни посматрач који се башкари у Свом благодатном базену док свет страда, већ топлоучесник и састрадавајући протагност сваког људског живота иако Му то страдање није потребно, нити га лимитира, нити дефинише као Бога. Дакле, када се дотичемо и Његових нестворених енергија кроз које све бива, и тајна Цркве и тајна спасења и тајна опстајања овог света, треба да увидимо да примљена благодат није механички претварач зловољне валуте у добровољну унутар покварене мењачнице човечијег постојања. Остати у односу и корелацији са Богом када све отказује: мир, здравље, плата, пријатељи, када све понестаје што се добрим, животним и смисленим зове – ево опет јововске дилеме! – улазак је у познање сенке смрти Христове на Голготи. И ту, на месту скандала, усред пакла, усред богоостављености, јавља се пљачкање разума овога света и наговештај незалазне и непропадљиве светлости која долази од варничења Христовог Васкрсења.
