Neki hrišćani percipiraju Boga kao savršeno ali nadasve kao apatično Biće u Kojem nema puno dinamičkih pokreta ili životnih sokova, jer je On ispred svih Svojih pokreta, pa sledstveno takvoj logici – ograničen Vlastitim Blaženstvom. Ako nije posredi tako isprojektovan Bog Koji „ne govori, ne vidi, ne čuje”, onda pred nama iskrsava Lik nekog suvoparnog Boga Koji izliva (emanira) Svoje blagodatne snopove kao tablete za smirenje. Zato nije čudno što pored takvih zagovornika postoje i drugi ljudi koji takav vid carevanja blaženstva zamišljaju nekako monotono i depresivno. Dakle, po umišljenom doživljaju takvih, otvara se pred nama neki Bog psihijatrije i sedativne teologije. Bog Koji se ne koncipira evharistijski i konkretno unutar Jedne Zajednice, već konzumeristički i apstraktno „za stresne situacije“ ili „po potrebi“, a svedočanstvo takvog hrišćanina umesto ekstatičkog iskustva postaje tabletomansko. Biti hrišćaninom ne znači „trganje klasja“ bića radi budističkog mira (koje nije ni mir već utrnuće ili paraliza za mir) u kojem se mi pokazujemo superiorniji spram običnih smrtnika.
Neki ljudi misle da vera u Boga podrazumeva automatski izgon zle volje, nekog greha, da jednom opredeljeni za narav Carstva više ne postoji borba i nemir. Da je odjednom sve „med i mleko”. Takva banalna sistematizacija mora da kreira neki međuprostor (rascep) u kojem će se nastaniti ne blagodat Duha Svetoga već neki vid narkotične teologije. Ispušta se glavni uvid koji se ne mora po famoznoj inerciji povlačiti kao argument iz života svetih već nadasve iz samoga Hrista: Nije li Hristos drhtao u Getsimanskom Vrtu imajući kao Bogočovek (dakle, i Bog i čovek!) borbu i agoniju u Sebi pred Svoje hapšenje? Ovu dvoprirodnost Hristovog ponašanja treba dodatno razjasniti, jer iza dvoprirodnosti Hristove ne stoje dve ličnosti već jedna a to je Bog Sin. Onaj Koji je stariji od Svog tela. Onaj Koji je stariji od lica sveta.
Dakle, Sin, Koji je neodvojiv od Trojičnog Saveta sa Ocem i Duhom, ne ističe Svoje božansko poreklo kao neki vid savršene nedodirljivosti ili odbrambenog organizma ili ravnodušnosti prema svetu. Zar je Bog limitiran Sopstvenom prirodom? Da li Mu ona određuje nivo ravnodušnosti čak i kada je blažen u Sebi Samom? Vratimo se na scenu molitvenog stradanja u Getsimanskom vrtu, odakle i mi kao hrišćani možemo da uvidimo da nije svaka molitva antiborbena ili punoblagodatna, već upravo stradalna ili da provokacija bude veća – bogoostavljena. Tako se, konačno, možemo osloboditi svojevrsnog magizma kada molitvi pristupamo. I otuda se otvara druga dimenzija dijalogičnosti u kojoj zauzimanje za drugog ili za sebe, nije samocentralnog nagiba ili garancija neke „uspešne terapije”.
Dakle, Bog Sin se moli Bogu Ocu. Tu Onoga koji je Jednosuštan sa Ocem i Duhom ne vidimo kao nekoga kome punoća blagodati daje anesteziju pred stradanjem koje predstoji. Samo iščekivanje stradanja je već – stradanje. Neće na krstu biti ostavljen Predvečni samo od Oca već i od Duha Svetoga. Sin se ponižava do krajnjih mogućnosti. U vrtu, makar i kratkotrajno, vidimo „afektivno“ ponašanje Hrista. On traži od Oca drugi način spasenja tvorevine. Bez Golgote. Koleba se. Pokazuje strah. Znoj mu krvari. Dakle, predvečni Bog Logos, Bog Sin (jer se Njegova dvoprirodnost ne može razlučno od jedne Ličnosti Sina posmatrati) pokazuje nemir. Pokazuje rvanje. Ono Ga ne limitira, ali Ga uznemirava. Ovde je strah od smrti veći od svega. Tu ni božansko poreklo ne pomaže. Smrt se čini većom i od Boga. Jer, treba da umre Onaj Koji kao Bog uopšte ne poznaje smrt. Premda neprirodno, za čoveka se donekle još i može tražiti neka „logika“ smrti počev od stvaranja iz ništavila do neke navodne „teologije krivice“ usled praroditeljskog pada, ali za Boga ovo je – skandal nad skandalima. Umire Jedan od Trojice. Ne i druga Dvojica. Traži da Ga čaša stradanja mimoiđe. Nije naivno. Nije On kukavica, jer je i pre stvaranja sveta znao šta Ga čeka budući da je On „Jagnje zaklano od postanja sveta“, nego treba pozicionirati sagledavanje da Onaj Koji je stariji od sveta a Sam nema uzrok postojanja – treba da umre. Da Onaj Koji je izvor života svega postojećeg – treba da nestane.
Većina dobronamernih ali naivnih hrišćanskih posmatrača (koji na nivou revnosti poput apostola Petra više glume advokata ili boljeznalca od samoga Hrista) bi sada branilo Hristov strah da se ne plaši Božija već ljudska priroda u Njemu, ali se zapostavlja Hristova dvoprirodnost budući da ako Jedna Ličnost stoji iza Boga i tela, onda se ne može tako secirati Sam Bog jer se plaši Njegova konkretna Ličnost. Ili će isti dodati kao vrhunac Hristove žrtve, da bi nekako maskirali taj strah, da se On molio za Svoje dželate, ali se opet prećutkuje još veći skandal od getsimanskog straha a to je raspeta samoća koja na Golgoti kriče: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ Ovde ćemo se malo zadržati.
Nesumnjivo je da se Hristos na mnogo mesta izražava citiranjem ili parafrazom starozavetnih misli. Imamo takve momente, dakle, i pre stradanja na krstu. Sličnim mislima se izražava i na krstu, čime pokazuje kako se Pisma na Njemu baziraju i na Njemu ispunjavaju. Ali, bez obzira na to, ipak, time se ne umanjuje smrt Boga Sina. Ne umire samo telo, umire Bog Sin kao Ličnost. Zato skandal ostaje na snazi. Paradoksalno, ulazimo u bogoostavljenost između Oca i Sina, odnosno, bogoostavljenost Sina od Oca. Kao da se Otac distancira od Sina, jer Otac ovde ne umire već Sin. Na neki način, ili makar hipotetički, kao da se kida ili „krnji“ Trojičnost Bića, jer Jedan od Trojice umire. Dakle, skandal se ne odigrava samo horizontalno na nivou istorije spasenja ljudi i cele tvorevine, već i vertikalno jer dolazi do „nestabilnosti“ (promene) unutar Same Trojice. A ništa manja promena se ne zbiva nakon Vaskrsenja, jer se Sin vraća Ocu sada u ljudskom obličju čime ipak dolazi do drugačijeg postojanja Same Trojice iako se ništa ne gubi od samog božanstva. Vratimo se distanciranosti Boga Oca. On se povlači jer ne umire Otac nego Sin. Na Sinu se izvršava smrt i spasenje. Zato se On naziva „žrtvom pomirenja“. Sin vapije za Ocem ne jer je bespomoćan (vidimo da u vrtu pred hapšenje kaže Petru da mu Otac može poslati anđele kao odbranu), nego jer Sin crpi Svoj identitet iz odnosa sa Ocem. Sin ne zna za Sebe bez Oca. Nijedno Hristovo čudo nije izvršeno bez konsultacije ili intervencije Boga Oca. Otac je uvek mistično prisutan. Sada Ga nema. Jer umire samo Jedan. Ne i druga Dvojica. Tu je Hristov identitet. Kada umire Bog Sin, za Njega nije samo smrt tragedija (budući da Mu je kao Bogu potpuno nesvojstvena i nepripadajuća), nego se Njegova agonija povećava zato što se kroz smrt odvaja od Oca na Kojem ima identitet kao Bog Sin. Otac „mora“ da se distancira i da Ga ostavi, jer Otac ne umire, ali to ne znači da je Otac ravnodušan. Po Pismu vidimo da se sva tvorevina uznemirila kada je Sin umro. Zar je Otac manji od tvorevine da Ga smrt Sina ne dotiče? Neće biti.
Koliko je sve ovo daleko od apatičnih predstava o statičnom Bogu Kojeg ništa ne dotiče i ništa ne menja zato što je savršen. Ako se osvrnemo na neka starozavetna mesta, videćemo da je Bog mnogo puta odstupao od Svojih zamisli ili raspoloženja radi ljubavi prema čoveku ili nekom proroku kojeg je prizvao na službu. A istorijsko lice Isusa Hrista je bilo sve samo ne apatično. I time što Bog pokazuje mogućnost da izmeni Svoje božansko obličje u meso i krv, ili, da večno nestradalni postane stradalni – otkriva se upravo karakter Božiji koji ne odgovara slici onih koji Ga drže za nepromenljivog unutar Svog blaženstva iza kojih se, po logici takvih, opasuje apofatičkim pancirom nedodirljivosti samo zato što je savršen kao Bog. Ako je blaženošću obdaren – ne znači da nemir ne poznaje. Ne kaže li Adamu nakon pada da sada poznaje šta je zlo kao i Oni Sami (Sveta Trojica)? A otkuda Bog poznaje zlo kada zlo još nije ušlo u svet? Ako je vaskrsao – ne znači da se i dalje za svet ne raspinje. Time što je postao Čovek – usisao je sa Sobom i sva naša ludila zbog čega ne prebiva u nekom sebičnom i pasivnom miru odvojen od sveta, nego nas trpi u dimenzijama ovoga sveta projavljujući se na mestu Crkve kao Onaj Koji sada sudi i spasava svet. Ušavši jednom u svet, Bog Sin se ne locira u radikalnoj eshatologiji koja čeka kraj istorije sveta, nego su dani eshatona otpočeli upravo od dana Božijeg ulaska u svet kada je postao Čovek. Po sv. Maksimu Ispovedniku, kenozis ili uniženje nije bilo na krstu prvi put već upravo u Tajni Ovaploćenja kada Onaj Koji pre Djeve Marije beše od Marije dobija telo (ne i Ličnost). Neki ovo mesto tumače kao „ispražnjavanje od Božije svemoći“. Dakle, ne samo na krstu, nego od početka ulaska Boga u istoriju kroz meso i krv „postajući nam u svemu nalik osim po grehu“.
U Bogu Trojičnome nema borbe, niti stradanja. Nema bola, ni smrti. Ne određuje trojični način postojanja palost ovoga sveta. Ali, to ne znači da je Bog ravnodušan ili imun za sve Svoje ljude. Mi smo, primera radi, makar i antropomorfno, Njegov nemir svaki put kada od Njega odstupamo. Možemo reći da Ga još uvek uznemirava smrt drugih kao što je, jevanđeljski gledano, zaplakao za povorkom koja je ispraćala umrlog mladića. Plakao je nad drugim iako ima vlast Vaskrsenja. Plakao je nad Sobom iako je znao da će Ga Otac podići iz mrtvih. I ovo drugo je najteže za sagledavanje, jer se ne može govoriti o prividu smrti Boga Logosa koji je kao Bog neodvojiv od Oca i Duha a opet vidimo da je Sin realno bio mrtav i da Ga Otac tek trećeg dana podiže iz mrtvih. Nameće se (meta)logično pitanje: Gde je bila Ličnost Sina do Vaskrsenja? Jer ako je Njegova Ličnost bila netruležna, šta je onda umrlo ako je od sada Bog Sin neodvojiv od Svoga tela? Stojimo pred paradoksom neizrecivosti jer Sin jeste bio smrću odvojen od Druge Dvojice, a opet neki govore da se Trojičnost time nije modifikovala budući da Sin ne prekida odnos čak ni kroz smrt. Zato se, po logici takvih, ne može govoriti o privremenom postojanju Svete Dvojice bez Svetog Trećeg. Malo je diskutabilno, jer smrt ipak jeste razorila odnos – makar i na „trenutak“. Otuda Hristovo: „Bože, Bože moj, zašto si me ostavio?“ (neki ovo mesto tumače isključivo u granicama Hristove molitvenosti citirajući reči proroka, a drugi, oni smeliji, kao da On u tom trenutku ne prepoznaje Boga kao Oca jer je tolika mera i drama njegove bogoostavljenosti.). Problem je što u Bogu nema vremena, onog što nazivamo „trenutkom“, ili rasponom od petka do nedelje, pa se ovaj argument poteže kroz pokušaj odbrane od smrti Logosa kroz pozivanja da je Hristos sišao u ad da propoveda mrtvima. Klimav teren. Jer budući Bogom i pre smrti, nije li imao pristup mrtvima i pre stradanja? Na kraju krajeva, ne svedoči Jevanđelje da je Hristos sišao u ad već se uzima kao predanje po rečima apostola kojeg kasnije citiraju drugi oci. Sa druge strane, ako je Sin neodvojiv od Oca, zašto Mariji Magdaleni ne dozvoljava da Ga dodirne govoreći joj da još nije otišao Ocu Svome? Ne nalikuje li ovaj odlazak kao određeni procep? Kada Hristos govori pokajanom razbojniku da će „danas“ biti sa Njim u Raju, to „danas“ je diskutabilno, jer Hristos vaskrsava tek u nedelju, a pošto je Hristos Prvenac iz mrtvih jer ustaje u novom telu, možemo li reći da je pokajani razbojnik uopšte do sada dobio novo telo ako je po učenju Crkve sveopšte vaskrsenje izmešteno na kraju svetske istorije? Možda to „danas“ za razbojnika još uvek kao obećanje traje, a za mrtve ne postoji osećanje protoka vremena? Molitva na kraju Proskomidije pokušava da reši ovaj paradoks ali kao da ostaje nešto nedorečeno: „U grobu telesno, u adu s dušom kao Bog, u raju s razbojnikom, i na prestolu bio si, Hriste, sa Ocem i Duhom, sve ispunjavajući, Neograničeni“.
Vratimo se stradanju i smrti Boga Sina u refleksiji savremene percepcije kada je u pitanju analiza doživljaja Duha. Dakle, ovde, na Hristovom primeru, ne vidimo blagodatno punomoćje kao sedativ koji poravnjava pred sobom sve nedostatke ili kao garanciju zaštićenog biopsihološkog imuniteta. Naprotiv, vidimo radikalno povlačenje ne samo Oca već i Duha Svetoga. Još manje kao oazu ovozemaljskih dobara i sreće. Smrt i dalje prodire očigledno toliko bestidno kada ni Samoga Boga nije poštedela. I možemo reći da se Bog još uvek srdi kao onda kada reče: „Rode neverni i pokvareni, dokle ću vas trpeti, dokle sa vama biti?…” Dakle, nakon Vaskrsenja, Bog se nije dramski povukao i rekao: „Nemam više ništa sa vama, sami se snađite!”, nego šalje Duha Svetoga, Utešitelja, u svet. Čime se pokazuje da Bog ne prestaje da dela i da nije pasivan posmatrač.
Kakva je današnja pozicija? Brkamo pojmove kao hrišćani. Uvek polazimo od detekcije naših raspoloženja i njih uzimamo za kriterijum validne ili nevalidne teologije ili bogoživljenja. Poučna priča o Jovu pokazuje da njegovi gubici nisu bili baš vedrog karaktera, ali ostaje dosledan Bogu zbog svog trpljenja u stradalnom veroispovedanju. Ni Hristos nije imao razlog stradanja, kao što neko mudro reče da „Bog nema razlog ni da nas voli“, ali ide svesno u njenu jazbinu gde po volji Oca ipak prihvata Vlastito nestajanje. Dakle, raspoloženje nije merilo oboženja. Jer ni Hristos nije gubio ništa od Svoje božanske prirode kada su Ga nervirali. I ovo je zanimljivo mesto, jer malo ko polazi od logike Boga Koji se nervira. Ne Boga Koji boluje od neuroze, nego Kojeg nervira tvrdoglavost čovečija da u grehu ostane ili da veru zapostavi. Dakle, Bog nije bensedin. Blagodat nije sedativ. Istina, plodovi Duha su mir i radost, ili apostolski rečeno: „vera, ljubav i nada“, ali nisu kriterijum oboženja. Nije li svedočanstvo mnogih svetih da se vrate svojim mukama, jer su govorili da su tada najveću bagodat imali. Ne kaže li Hristos Pavlu kada Mu se jadao: „Dosta ti je Moja blagodat!”, a sada, dakle, kao da mu hoće reći: „Treba i ti da pokažeš malo trpljenja u svojim stradanjima!“. Ako su vedra raspoloženja merilo oblagodaćenosti (a što ne znači ni da su ona mračna opravdana) onda upadamo u situaciju da od Boga stvaramo opijum budističkog karaktera. Neku radost tupoumnog inteziteta u kojoj smo isključivi za stvarnost bližnjeg.
Apofatički i unutar-trojično, Bog je lišen bilo kakvog oblika stradanja, bola, smrti, ali to ne znači da On (Oni, Tri Ličnosti, Tri Identiteta) nema vlast nad Sobom da radi lude ljubavi prema čoveku liši Sebe od mira, jer onda ne bi bio slobodan budući da bi Ga Vlastiti mir uslovljavao. Kako drugačije razumeti one „uzdahe Duha Svetoga“ za svet? Jer ako Bog Duh nije umro kao Sin, ne znači da kroz Sina nije ušao u istoriju. Što znači da Njegovi uzdasi za svet unutar-trojično još uvek traju iako On Sam ne zavisi od toga. Dakle, Bog je slobodan i od mira i od nemira, ali ima vlast da dozvoli Sebi „unošenje”, jer nije bezodnosan prema licu sveta. Ne kaže li Pismo da nas je On zavoleo Prvi? A ako se pak držimo, komparacije radi, samo Hristovih raspoloženja koja zatičemo u istoriji Jevanđelja, videćemo da je Bog itekako nemiran, ironičan, eksplozivan, ali ne konstantno, ne kao da Ga raspoloženja uslovljavaju ili bacaju tamo-amo, nego tako da On Sam njima upravlja, i da pokazuje Svoju fleksibilnost, diplomatiju, ljubav na drugim mestima. Nije, dakle, fiksiran „jednotemporalnim“ vidom odnošenja prema svima, nego budući Sam u Sebi isti – svakom prema njegovom liku i naravi. Bog Koji daje refleksiju. To je suština. I to je lepota veroživljenja jer ogledajući se u Njemu konačno nalazimo vlastiti odraz.
Suština je u tome da shvatimo da nemamo zagarantovan imunitet mira kalemeći se na blagodat Hristovog Carstva, niti da treba da fatalizujemo nekom dramaturgijom zato što se pokazujemo neotpornim na stradanja i greh. Ali, nadasve, treba da uvidimo da Bog nije hladnokrvni posmatrač koji se baškari u Svom blagodatnom bazenu dok svet strada, već toploučesnik i sastradavajući protagnost svakog ljudskog života iako Mu to stradanje nije potrebno, niti ga limitira, niti definiše kao Boga. Dakle, kada se dotičemo i Njegovih nestvorenih energija kroz koje sve biva, i tajna Crkve i tajna spasenja i tajna opstajanja ovog sveta, treba da uvidimo da primljena blagodat nije mehanički pretvarač zlovoljne valute u dobrovoljnu unutar pokvarene menjačnice čovečijeg postojanja. Ostati u odnosu i korelaciji sa Bogom kada sve otkazuje: mir, zdravlje, plata, prijatelji, kada sve ponestaje što se dobrim, životnim i smislenim zove – evo opet jovovske dileme! – ulazak je u poznanje senke smrti Hristove na Golgoti. I tu, na mestu skandala, usred pakla, usred bogoostavljenosti, javlja se pljačkanje razuma ovoga sveta i nagoveštaj nezalazne i nepropadljive svetlosti koja dolazi od varničenja Hristovog Vaskrsenja.
