Mark Šagal, Belo raspeće, 1938.
Onda je za njih došao dan Mojsijevim zakonom propisanog očišćenja. Doveli su dete u Jerusalim kako bi ga posvetili Bogu, u skladu sa zakonom Gospodnjim u kome se kaže: svako muško prvorođenče treba da bude posvećeno Bogu. Takođe su hteli da prinesu žrtvu onako kako to zakon Gospodnji propisuje: dve grlice ili dva golubića. U Jerusalimu je tada živeo čovek po imenu Simeon. On je bio pravedan i pobožan i čekao je spasenje Izrailja, a Sveti Duh počivao je na njemu. Od strane Duha Svetoga mu je otkriveno da neće videti smrti dok ne bude video mesiju Gospodnjeg. Sada je od strane Duha odveden u hram. A kada su roditelji uneli Isusa unutra kako bi ispunili ono što je po zakonu bilo uobičajeno, Simeon je uzeo dete u naručje i slavio Boga rečima: Sada otpuštaš Gospode u miru slugu svoga, kako si i kazao. Jer videše oči moje spasenje koje si pripremio pred svim narodima, svetlost koja obasjava neznabošce i slavu naroda tvoga Izrailja. Isusovi otac i majka začudiše se nad rečima koje su o njemu izrečene. A Simeon ih blagoslovi i reče Mariji: ovaj je određen zato da mnogi u Izrailju njime padnu ili budu uzdignuti, i on će biti znak protiv koga će se govoriti. Na taj način će se otkriti pomisli mnogih ljudi. Ali tebi samoj će mač kroz dušu probosti.
Sada proslavljamo sećanje na smrt Isusa, našeg Gospoda, kao njegov odlazak kući u Tajnu, i kao događaj, koji za nas u našoj istoriji znači obećanje, da su naš život i smrt zauvek zbrinuti u ljubavi Božijoj. Proslavljamo ovo sećanje na Hrista na dan kada vršimo spomen na ulazak u hram njegove majke, koja je svog sina od početka njegovog života stavila na bezuslovno raspolaganje Bogu. Današnji dan usmerava naš pogled na ličnost svete Djeve, onako kako ga slika perikopa kod Luke (2, 22–35) o sretenju u hramu. To je lik one koja veruje. Ova perikopa o Mariji govori dvojaku stvar: da ovaj konačni događaj istorije vere, koji je njen sin, predstavlja znak protivrečnosti, koji može dovesti do pada i do ustajanja, i da takav sled događaja neizbežno kao dvosekli mač prodire u centar njene egzistencije, njenog srca, a time i srca svakog verujućeg.
Dopustimo da nam i u takvom času bude ponovo rečeno: takva je vera. Ona je kao mač koji probada i deli. Sam Isus kaže u Mt 10, 34 da nije došao da donese mir, nego mač. Vera je podnošenje ovoga mača, odbijanje da se prebrzo misli na izmirenje, spremnost da se u dubini, nadajući se, živi sa konfliktom koji seže ka razjedinjenosti i nemogućnosti integrisanja našeg postojanja, sve do tačke, dakle, u kojoj čovek može samo još jedno, ili da očajava, ili da se bezuslovno poveri onom tajnovitom Jedinstvu i Pomirenju, koje zovemo Bogom. Vera je i mir, sloboda, poverenje, radost, i još mnogo toga. Ali ona je takođe i ovo: podnošenje mača usred naše egzistencije. Ovaj mač razdora tokom čitavog života pogađa svakoga. Želeli mi to ili ne. Vera u Reč koja nam se sama otkriva ne dopušta da previdimo ovaj nesavladivi konflikt, i poziva nas da ga prihvatimo, izdržimo i nosimo kroz život u nadi. Takvo noseće prihvatanje prisutno je, naravno, samo tamo gde uvek radimo na tome da ove nepomirljivosti pomirimo, mnoštvenosti integrišemo. U suprotnom bi čovek zapravo bio onaj koji ovaj mač u postojanju poriče ili potcenjuje.
Neverovanje bi dakle bilo kada bismo, u svojoj privatnoj egzistenciji, prerano želeli da na silu evdemonistički ili stoički postignemo pomirenu integraciju našeg života, umesto da strpljivo i sa poverenjem podnosimo ono promenljivo, nepredvidivo, protivrečno i neprevidivo našega života, a ne da uz pomoć nekog recepta koji smo sami smislili želimo da postanemo gospodari svoje sudbine.
Neverovanje bi bilo ako bismo mislili da bismo u dimenziji onog društvenog mogli živeti na osnovu neke gotove ideologije, ma kakva ona bila, koja bi nas učinila onima koji apsolutno vladaju planovima za sopstvenu budućnost, umesto da mukotrpno, ali u nadi, budemo hodočasnici koji uvek iznova traže put ka apsolutnoj budućnosti, kako bi je onda jednom blagodaću i nezasluženo primili.
Neverovanje bi bilo kada bismo u oblasti nauka mislili da posedujemo sistem u kome smo u stanju da sva naša neintegrisana delimična saznanja samovlasno dovedemo u harmoniju u kojoj ćemo uživati. Neverovanje bi bilo i to kada bismo u ovoj oblasti zamišljali, uz malo teološkog ili filosofskog govora, ili uz monomaniju neke pojedinačne nauke, koja bi da nad svime vlada (da Bog da da se oslobodimo te muke), da upravo napredak znanja u svim oblastima čoveka pojedinca sve više konfrontira sa onim što ne zna i nad čime nije ovladao, o čemu jednom nije ni znao da ništa ne zna, dok istinska teologija upravo predstavlja promišljanje o tome da postoji samo jedan koji pomiruje istine, integriše ih u svoju jednu Istinu, Bog, koji nam je obećao da će njegova Istina jednom biti naše blaženstvo.
Neverovanje bi bilo kada ne bismo moleći se i slaveći želeli da govorimo o onome što kroz naše naučne sisteme ne možemo da sebi potčinimo, kada bismo želeli da pričamo samo o onome što je jasno, tj. o onome što naša misao svojim silama potvrđuje, umesto da je njime savladana.
Vera je kada prihvatamo ubod mača u naše postojanje: mača pitanja na koje više ne pronalazimo odgovor, mača koji čitav život i njegovu bol u smrti okončava, mača toga da ljubav nikada u ovom životu ne razrešava sve protivrečnosti, mača toga da se svaki dostignuti cilj ponovo pretvara u neki početak, mača rastanka, razočarenja, starenja, gluposti koje sami pravimo: nedužno naivni i krivi istovremeno, mača gorčinâ koje dolazak smrti najavljuju poput proroka.
Sve ove sedmostruke sablje prodiru u naše postojanje. (A kada to smireno i u nadi prihvatamo – onda verujemo.) Jer tada je naše probodeno srce otvoreno za obećanje, koje je sami bezimeni Bog. Prema Otkrovenju Jovanovom (1, 16) dvosekli oštri mač izlazi iz usta Sina Čovečijeg, koji je i sam bio proboden, kao raspeti od strane čoveka. (Jn 19, 34, up. Otk 1, 7). Ako je on onaj probodeni, onda naša vera u njega ne može biti nigde drugo do u podnošenju mača koji probada našu egzistenciju. Kada kažemo vera onda iskazujemo upravo (ne samo) i nadu u kapitulaciju kao i kapitulaciju nade. Kome ovo zvuči kao elegantna dijalektička igra – taj ništa nije razumeo. Njega bi valjalo poslati tamo gde se u svom životu, u prošlosti ili budućnosti, susreo sa bezizlaznostima, od kojih se zanemi i upadne u očaj. Tu bi taj onda shvatio na šta se ovde misli. Tamo gde borba za zemaljsku pravdu ponovo rađa nepravdu, tamo gde ljubav biva izdana i mala deca umiru, nedužna, tamo gde uzvišeni duh biva ismejan, gde se ljudi jedni prema drugima odnose gore nego vukovi i tako dalje. Zar se ne sme i tako nešto kazati u ovom času? Pa nalazimo se u času u kome proslavljamo smrt Gospodnju, smrt! A ako neko o životu misli veselije, život prihvata radosnije, to mu doista nije zabranjeno, pod pretpostavkom da ovo dobro raspoloženje i radost prepoznaje kao blagodat, koja veri obećava da večno izmirenje ipak dolazi, te da stoga smrt Gospodnju propovedamo, dokle ne dođe.
Ako mrtvi žive, ako upokojeni nisu oni čiji se život istopio u ništavilo, već oni čija je istorija u Bogu pronašla svoje konačno važenje, onda imamo pravo i blaženu obavezu da uvek iznova ispovedamo veru u njihov život i njegovu punovažnost, svih onih koji nam u znaku vere prethode. A time i onih čiju dušu je probo mač bola, a koji su po reči tog istog Luke blaženi jer su verovali (Lk 1, 45). Kada ispovedamo zakon njihovog života, zakon vere, onda ih prizivamo. Onda im odajemo počast kao uzoru svih vernih.
Proslavljamo sećanje na Gospodnju smrt. Time ispovedamo da nećemo pokušati da izbegnemo mač naše egzistencije, gde i kako god nas pogodi, kao oni koji nemaju nade. Slavimo smrt Gospodnju u kultnom ispovedanju kako bismo ga mogli slaviti u gorčini života, u nama, oko nas i u našoj nauci, smrtonosno nesavršenoj. U to ime, propovedajmo smrt Gospodnju dokle ne dođe!
Izvor: Karl Rahner, „Das Schwert des Glaubens. Lukas 2, 22–35“, u: Albert Raffelt (prir.), Sämtliche Werke, Band 23: Glaube im Alltag. Schriften zur Spiritualität und zum christlichen Lebensvollzug, Herder, Freiburg, Basel, Wien, 2006, 439–442.
Prevod: Marko Vilotić
