Veoma me je zainteresovala otvorena polemika o. Slobodana Lukića i g-dina Vladimira Latinovića i odmah na početku da istaknem kako u ovoj stvari ne držim neutralnu poziciju – poput o. Slobodana verujem da Pričešće ne može biti izvor i prenosilac zaraze. Na završetku svog odgovora g-din Latinović kaže sledeće: „Toliko od mene. Redakcija, naravno, može da nastavi da objavljuje ovakve odgovore. Ja na njih ubuduće neću odgovarati i neću se dalje ‘ćerati’ sve dok ne vidim odgovor koji je teološki promišljen, potkrepljen argumentima iz Svetoga Pisma i drugih relevantnih izvora i, pre svega, logički utemeljen. I ukoliko me neko suoči sa boljim argumentima i izvorima od ovih mojih, rado ću priznati da sam pogrešio.“ Neću propustiti da spomenem kako je to prilično nekorektno prema sagovorniku u polemici – možda je nipodaštavanje stvar naučnog pristupa (u šta duboko sumnjam), ali svakako u njemu nema ni onog najosnovnijeg hrišćanskog pristupa prema drugome.
G-din Vladimir ovim završetkom diskredituje sve ono što smatra naučno neutemeljenim pristupom ovom problemu (očigledno je, čitajući oba njegova teksta, da je za sebe uveren da su njegovi stavovi po ovom pitanju dobrano utemeljeni) i to (ta, ako mogu tako da kažem, drskost i uverenost u čvrstinu svoje pozicije) me je podstaklo da izbliza pogledam njegove tekstove (ova dva jer mi drugi nisu poznati usled činjenice da autor ne objavljuje na našem jaziku) i da vidim da li je u njima „sušta teološka promišljenost, potkrepljenost arumentima iz Svetog Pisma i drugih izvora i da li je pre svega logički utemeljen“. Čitaocima preporučujem da najpre pročitaju i prvi i drugi tekst ovog autor, kao i tekst o. Slobodana Lukića, jer verujem da će im u tom slučaju biti zanimljivije da pročitaju redove koji slede, a i na licu mesta će moći da se uvere da li su moje ocene i zapažanja potkrepljeni u stvarnosti ili ne. Dakle, pošto nisam vrstan poznavalac zaostavštine predanja po ovom pitanju, a da bih zadovoljio zahtev g-dina Vladimira za naučnošću i logičkom utemeljenošću (tj. da ovo moje bavljenje ovom temom ne bi bilo od strane njega diskreditovano) isključivo ću se baviti njegovim tekstovima po ovom pitanju (jer oni, prema njemu, predstavljaju primer kako se „ozbiljno“ treba baviti teškim pitanjima).
Prvi tekst pod naslovom „Od hrane do leka – efekti Pričešća na telesno zdravlje“ počinje jasnim isticanjem cilja: „Na molbu prijatelja i pod teretom savesti, želeo bih da napišem nešto u vezi sa shvatanjem pričešća, tj. njegovog dejstva na one koje ga primaju (…) Hteo bih stoga da napišem nekoliko redova i pokušam da objasnim kako je došlo do toga da mi Pričešće smatramo, osim duhovnog, i telesnim lekom, a evo sad i maltene vakcinom protiv korona virusa“. U tom kraćem uvodu, premda nije eksplicitno rečeno, jasno je da autor najavljuje da će ukazati kako je Pričešće nešto što može prenositi zarazu i nešto što u vremenima epidemija predstavlja potencijalnu opasnost. I odmah evo tu na samom početku jedne malene ljudske slabosti za koju ga ne krivim, ali koja nam pokazuje da ovaj tekst ipak nije pisala samo „hladna racionalnost“ već osoba koja u svoj rad unosi emocije i računa sa tim kakav će efekat ostaviti na čitaoca. Nedvojbeno je da je to za Pričešće kao „maltene vakcinu protiv korona virusa“ rečeno radi pojačavanja efekta i radi toga da bi se svoja pozicija predstavila kao otrežnjenje i kao nešto je poželjan racionalan pristup. Ja sam osoba koja, kao što gore rekoh, veruje da evharistijsko sjedinjenje sa Hristom ne može biti potencijalno uzrok širenja zaraze, i mnoge takve ljude znam, ali niko od nas ne gaji takvu veru prema kojoj pričešćivanje predstavlja zaštitu od korona virusa ili bilo kakvog drugog virusa. Naravno, moguće je da će neko ko se Pričesti i biti izlečen od ove bolesti, ali isto tako mnogi se neće izlečiti – mi verujemo da se posle pričešćivanja zaraženog onaj posle njega neće zaraziti. Dakle, ova usputna opaska nema utemeljenje u stvarnosti, ali opraštamo mu je, a čak mi je i drago što postoji jer pokazuje ljudsko lice autora (jer ipak nije sve stroga naučna doslednost koju autor koga ispitujemo očigledno veoma ističe).
No, da se vratimo našem poslu – posle ovakvog otvorenog uvoda očekivano bi bilo da će autor sprovesti istorijsko istraživanje koje će nam pokazati neosnovanost uverenosti u to da se pričešćivanjem ne može prenositi zaraza ili će nam makar baciti senku sumnje na to uverenje, međutim, usledilo je nešto sasvim suprotno. Autor je u okviru veoma skučenog prostora, u stvari, pružio materijal koji pokazuje nedvosmislenu uverenost mnogih (citira samo one koje proslavljamo kao Svetitelje) u to da je Pričešće, ne samo nešto što ne može služiti kao vektor širenja oboljenja, već je čak štaviše medikament koji ima izuzetno lekovito sredstvo. Jedino što je pokazao je da Hristos nikada nije koristio Pričešće kao sredstvo isceljivanja (što je kako reče o Slobodan veoma neobičan (ja bih rekao pomalo i čudan) iskaz jer je do Pričešća apostola došlo tek na Tajnoj [ili kako g-din Vladimir preferira „poslednjoj“] Večeri) (ova tvrdnja svakako nije suprodstavljena naučnom pristupu ali je i sasvim nerelevantna jer je Hristos jako malo govorio o Pričešću i jer je Pričešće došlo bezmalo na samom kraju Njegovog boravka među nama kada inače više nema zabeleženih isceljenja. Uostalom Hristos nije spomenuo ni mnoge druge stvari u koje verujemo i koje su deo naše crkvene stvarnosti; npr. službu Episkopa pa ne možemo reći da oni ne postoje ili da je njihovo postojanje zasnovano na iluzornom doživljaju Crkve) i da apostoli isto tako nisu govorili o toj temi (ipak pokazuje da se u Novom Zavetu spominje makar jedan čudesan slučaj (Pavlovo vaskrsenje mrtvog mladića koji je ispao kroz prozor) koji se desio u kontekstu Evharistije). G-din Latinović, čvrsto dosledan svom metodu naravno da spominje (doduše samo „ovlaš“) Hristovu besedu iz 6. glave Jevanđelja po Jovanu. Međutim, ipak je propustio da otvoreno citira značajne Hristove reči za ovu temu: „Ovo je hleb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre“ (Jn 6, 50) i druge: „Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete telo Sina Čovečijega i ne pijete krvi Njegove, nemate života u sebi“ (Jn 6, 53). Prva rečenica je Hristovo obećanje, a druga je upozorenje – možda se tu nalaze izvori vere mnogih od nas da jedući i pijući evharistijsku hranu ne možemo biti zaraženi. Naučno dosledno je reći nešto i na ovu temu.
Gospodin Vladimir zatim prelazi na sami početak 2. veka i na tom mestu, u jednoj prilično smeloj tvrdnji, naziva „neopreznim“ izraz Svetog Ignjatija Bogonosca da je Pričešće „lek besmrtnosti“ i „protivotrov za smrt“ i u tom medicinskolikom izrazu pronalazi prvi dokumentovani začetak onoga što će dovesti do današnjeg stanja u kome ogromna većina pravoslavnih hrišćana „neodgovorno“ i „opasno“ veruje da se preko Pričešća ne može širiti zaraza jednog relativno opasnog virusa. Potom nastavlja navodeći nekoliko karakterističnih i neobičnih primera velikana crkvene istorije iz kojih se vidi da su oni doslovno verovali u medikamentnost Svetog Pričešća. Ovde ne moramo navoditi ta mesta, ali verujem da bi taj materijal pre koristio onima koji bi želeli da pokažu kako Pričešće ne može biti prenosnih zaraznih oboljenja. Jer ako su u četvrtom i petom veku jedni od najvećih bogoslova svog vremena verovali kako Pričešće leči ne samo od duhovnih nego i telesnih bolesti (i pri tome su pružali primere stvarnih izlečenja), a sam autor nagoveštava da se o tome može još mnogo pričati i u pogledu narednih vekova (ukoliko nisam pogrešio, čitajući ovaj tekst stiče se utisak da je takva vera u priličnoj meri postala opšte mesto) onda je jasno da ove crtice istorijskog istraživanja idu „na ruku“ onima koji smatraju da je blasfemično tvrditi da evharistijski hleb i vino mogu biti inficirani virusima i bakterijama.
U svakom slučaju, autor ovaj odeljak zaključuje sledećim rečima: „Ipak, smatram da je već i ovo dovoljno da se jasno vidi da je učenje o dejstvu pričešća na telesno zdravlje nešto što je Crkva usvojila tek relativno kasno (krajem IV veka). Ovo učenje se do danas na žalost uvuklo u sve pore našeg shvatanja Evharistije i njene uloge, o čemu možda može pisati neko drugi“. Iskreno da vam kažem, jasno mi je zašto je za 4. vek upotrebljen izraz „relativno kasno“ (da bi se pokazalo kako je to za apostolsko doba teška novotarija), ali mi (oprostite na nenaučnosti izraza) to ipak deluje pomalo smešno. Šta onda da kažemo za hristološke sporove koji su žestoko vođeni i vekovima posle tog doba, ili za eklisiološke teme koje su na sistematsku obradu čekale tek do 19. i posebno do 20. veka? Bilo kako bilo zaključak ovog odeljka u sebi krije jednu mnogo značajniju slabost. Naime, g-din Vladimir kaže: „na žalost ovo učenje se uvuklo u sve pore našeg shvatanja Evharistije“. Sve do ovog momenta u tekstu on ni na jednom mestu nije pokazao da je makar ta postavka (da je Pričešće lekovito) ili ona postavka sa kojom se zapravo obračunava (da Pričešće ne može biti izvor zaraze) nije vera Crkve niti je pokazao (ako je to izvitoperenje) koji su razlozi doveli do te izvitoperenosti. On je za sada samo pokazao da su mnogi (a među njima čak i oni koji su najistaknutiji iz tog perioda) čvrsto verovali u lekovitost Pričešća (nemogućnost prenošenja zaraze se svakako podrazumeva). Rekao bih, a pogledajte to i vi, da ovde postoji jedan prilično veliki logički nedosledan skok. Skočio je sa istorijskog istraživanja na ovaj stav – „na žalost“ – bez prethodne temeljne pripreme tog skoka (kako reče o. Slobodanu – „a posebno logički utemeljen“) (pre izgleda kao da je sve spremio za skok u dokazivanje da Pričešće ne može biti zarazno). Zatim kaže kako se to (ta vera u medikamentnost Pričešća, jer se uopšte nije bavio primerima vere da se preko Pričešća ne možemo zaraziti) „uvuklo“ i oblikovalo „sve pore našeg shvatanja Evharistije“. U prenesenom značenju ova postavka može imati istine, ali nam autor ne pruža naznaku kako da je doživimo. Jer, ponavljam, premda verujemo da se preko Pričešća zaista mogu desiti isceljenja, isto tako tvrdimo da, ako sam zaražen gripom, to ne znači da ću posle Pričešća ozdraviti. Ako njegova postavka nema preneseno značenje (koje potrebuje tumačenje) onda u sebi krije očiglednu laž (ili se autor razračunava sa nepostojećom situacijom, a onda je to besmisleni akt).
Na samom kraju g-din Vladimir postavlja set pitanja (potpuno nepovezanih sa svim što je prethodno napisao i pokazivao – samo nastavlja da ide putem pokidane logičke konzistentnosti) koja zaista potrebuju jedan argumentovan odgovor od strane nas koji imamo drugačiji stav od njegovog. Pitanja su itekako relevantna za ovu temu, međutim, što se tiče samog teksta, izgledaju kao da „su pala sa neba“. Pokušaću, premda se ovaj tekst prvenstveno bavi kritičkim čitanjem zapažanja g-dina Vladimira, da ipak pružim odgovor na poslednje, po meni i najvažnije pitanje. Odgovor neće biti izražen u naučnom maniru, ali veliko je pitanje da li je to jedini izraz koji je primeren i validan, posebno kada je u pitanju vera. „Ako pričešće zadržava sve odlike hrane, zašto ne bi imalo i tu odliku da prenosi viruse i bakterije“? Ukoliko verujemo (to je ipak samo stvar vere, a ne i naučne verifikacije) da jedući evharistijske darove zapravo postajemo sjedinjeni sa Samim Gospodom Hristom, a to itekako nije nešto što je očigledno, onda šta je tu „neracionalno“ verovati u to da je taj susret sa našim Spasiteljem za nas bezopasan u smislu zaraze. Štaviše, baš zato što se sa Njim koga volimo i koji voli nas, sjedinjujemo, imamo poverenja da nećemo biti zaraženi. U osnovi našeg doživljaja se nalazi poverenje u blagost Božiju. Zar bi On dopustio da se preko Njega zarazimo? Dakle, odgovor glasi – premda Pričešće zadržava sve odlike hrane ono ipak nije samo obična hrana; to je evharistijska hrana preko koje se sjedinjujemo sa Gospodom i preko koje zadobijamo život. Čudesnije je što nailaskom Svetog Duha sve evharistijsko biva preobraženo u Telo Gospodnje, a kad je već tako onda je jasno da tu ne može biti nikakve zaraze. Zato!
I na samom kraju sledi jedna neprimerena doza drskosti koja se nastavila i u odgovoru na tekst o. Slobodana. Uputio je otvoreni poziv ili da podvrgnemo Pričešće laboratorijskom ispitivanju ili da odemo da pričešćujemo bolesne od korona virusa da bismo videli da li naša vera stoji ili ne. Prvi deo poziva (ovo je zaista naučan pristup) je, tako mi se čini, nešto što je veoma tužno. Zar takav poziv da potekne od jednoga doktora bogoslovlja? Da li mu je (ovo je nenaučno ali moram pitati) kada je krenuo da se susreće sa divnim svetom bogoslovstvovanja palo na pamet da će nekada ovakav poziv izaći iz njegovog pera? Hajde, onda da nekim instrumentima izmerimo i izanaliziramo kako, i kada i u kojoj količini Duh Sveti silazi na Sabranje? Šta bi mu na ovo rekao „neoprezni“ Sveti Ignjatije? Drugi deo poziva je nešto što ipak nije stvar naučnog manira, već u sebi krije nepotrebnu i neiznuđenu drskost? Evo, ja sam đakon punih pet godina, u proseku dva puta sedmično služimo Liturgiju, i za sve ovo vreme, imao sam samo jednu jedinu prehladu koja je trajala dan i po vremena, a posle mnogih ljudi sam se pričestio. 95% klirika bi, kada bi država dopustila i kada bi bolestan od korone to tražio, otišlo da ga pričesti! I pri tome nisam neko ko može svojom verom planine pomerati…
Drugi test g-dina Vladimira je ono što me je zapravo podstaklo da pišem ovo o čemu pisah. Bio sam šokiran reakcijom na jedan pristojan tekst o. Slobodana. A pri tome g-din Vladimir je taj koji govori o pravoslavnom fundamentalizmu, o mračnjaštvu, o masama neobrazovanih itd.
Za kraj, preporučio bih i njemu i svima nama da, umesto što ćemo pokazivati humanost i brigu prema ljudima, time što ćemo napadati veru da se preko Pričešća ne možemo zaraziti, da tu humanost i brigu pokažemo preko molitve Bogu da ova pošast prođe i da se one koji pate i boluju izleče. To je pristup pun ljubavi!