Ajsi i Sot
Šta su „ljudska prava“?
Pridev „ljudska“ upućuje na nešto (u ovom slučaju „prava“) što je zajedničko svim ljudima. „Prava“ pripadaju svakom čoveku ponaosob, bezuslovno i bez izuzetka. Svako individualno postojanje, pod pretpostavkom da je ljudsko, nosilac je „prava“.
Reč „pravo“ znači zahtev-pravo jedne individue, koje je predviđeno od nekog opšte prihvaćenog (i za sve obaveznog) pravnog kodeksa. Pravni kodeks („društveni ugovor“) čini pravo individualnog zahteva-prava zakonskim, dakle nužnim za sve.
Zakonsko (pravnim kodeksom) obezbeđenje individualnih prava je osnovni znak raspoznavanja moderne. Teoretski se zasniva na filozofiji prosvetiteljstva (kraj 18. veka). Pojam prava poznat je na Zapadu od srednjeg veka, mada nije moguće ustanoviti kada je tačno počeo da se koristi. Međutim, u srednjem veku prava su se ticala konkretnih osoba i konkretnih socijalnih slojeva. Radikalna novina moderne je u tome što je prava učinila „ljudskim“, dakle zajedničkim svim ljudima bez razlike.
Zaštita individualnih prava postala je simbol moderne kulture Zapada. Zajedno sa primanjem prethodne tehnologije, prihvatanje zakonskih obaveza (međunarodnih ugovora) individualnih prava, u moderni se smatra argumentom inkulturacije jednog društva. Naravno, zemlje koje su potpisale ove međunarodne ugovore i unele ih u svoj pravni sistem ne izlaze uvek u susret obavezama koje su prihvatile na sebe. Ljudska prava se još manje poštuju na polju međunarodnih odnosa i strategije velikih sila.
To znači da poštovanje i zaštita prava čoveka ostaje etički problem, a etika uvek odmah otvara pitanje: ko i sa kojim autoritetom je određuje, ko obavezuje ljude da poštuju njene odredbe. Možda Bog i njegov zakon koji izražavaju verske institucije? Sa ove tačke gledišta Zapad je imao (u tzv. srednjem veku) jedno izuzetno negativno istorijsko iskustvo. Verska etika bila je povezana u glavama ljudi sa stanjima socijalne nepravde, neravnopravnosti, nasilne samovolje, strašnim kaznama, ideološkim terorom.
Ovo srednjovekovno iskustvo odvelo je modernu u borbeno odbacivanje svakog metafizičkog utemeljenja etike i prava. Odbacivanje metafizike doprinelo je apsolutnom prihvatanju fizike (prirode): da se pravila i pravne odredbe ne crpe iz pretpostavljenog „zakona Božijeg“, kojim žele samovoljno da upravljaju verske institucije, već iz logike zakona prirode koji su objektivni i podložni kontroli.
Čovek je po svojoj prirodi logičko biće, razum je fizičko svojstvo svakoga čoveka. Shodno tome, etička pravila možemo da crpimo iz logičkog određenja opšte koristi i upotrebljivosti. Pod pretpostavkom, naravno, da će se svaka osoba obavezati svojom individualnom voljom ovoj opštoj (prirodnoj) logici, da će prihvatiti posledice jednog „društvenog ugovora“.
Tako je nastao pojam „prirodnog prava“ u moderni, sa iznenađujućim razvojem ogranaka i struka, kao i pojam „prirodnog“ prava svake „prirodne“ individue, bez pravljenja socijalnih, klasnih, ekonomskih i drugih razlika. Religija je podvedena pod socijalnu organizaciju, postala je privatna stvar, razlikovanje „svetog“ od „sekularnog“ (crkve od države) danas se smatra uslovom i osnovnom karakteristikom društava zapadnog tipa.
Naravno, još od kraja 18. veka, usred klime entuzijastičke potvrde prirode i odbacivanja metafizike, markiz De Sad je upozorio da logika prirode nije uvek u službi vrline, naprotiv: zločin se nalazi u samoj životnoj strukturi čoveka. Užas nečoveštva, gaženje svakog pojma prava jedne osobe dogodili su se na najupečatljiviji način u toku 20. veka. Čak i danas, kada se već globalno vođstvo Zapada propagira kao trijumf zaštite ljudskih prava, prakse genocida, etničkog čišćenja, pokolja nevinih, mučilišta, policijske vladavine i cenzure, često i robovlasništva, na dnevnom su redu međunarodnog terena. Dovoljno je prisetiti se strašne tragedije Palestinaca, Kurda, Srba, Grka sa Severnog Kipra, da se shvati da Zapad odlučuje koji ljudi imaju ljudska prava, a kojima ih po definiciji treba oduzeti.
Postoji jedno goruće pitanje koje teoretičari individualnih prava ostavljaju otvorenim: kako i zašto antička Grčka, koja je ljudskoj istoriji darovala politiku („umetnost“ i „nauku“ [upravljanja državom, prim. prev.]), kao i vrhunsko dostignuće demokratije, kako i zašto uopšte nije poznavala čak ni pojam „individualno pravo“? Isto pitanje važi i za rimsko pravo koje je suštinski uticalo na svako kasniju kodifikaciju prava u Evropi i takođe mu je nepoznat pojam „individualno pravo“. Treba li, dakle, da se zaključi da se klasična antika, kojom se Evropa toliko hvali, nije interesovala za zaštitu života, časti i dostojanstva čoveka?
Pokušaću da pružim kratak odgovor u vezi sa onim što se tiče antičke Grčke, pošto je to uglavnom u vezi sa mojom temom.
Radikalna novina koju su Grci doneli ljudskoj istoriji jeste to da su su-život preobratili u dostignuće grada, nužnu (iz korisnih razloga) sabornost u „takmičenju za istinu“. Grad (πόλις) je onaj događaj odnosa unutar društva koji proizlazi kada je cilj i osnova sabornosti metafizička a ne korisna: oponašanje „postojećeg bića“, načina postojanja „po istini“, načina nepropadljivosti i besmrtnosti. Ovaj način je „suštinski (dakle univerzalni) razlog“, logičnost harmonije i poretka koji univerzum čini kosmosom (ukrasom).
Oponašanje socijalnih odnosa „po istini“ je umetnost i nauka politike, načina da se sabornost pretvara u grad. Isključeno je da je ovaj način individualni pokušaj ili individualni cilj, već je po definiciji on socijalni događaj, „zajedničko takmičenje“. Oni koji učestvuju u ovom takmičenju jesu građani: učesnici u najvećoj časti da svojim životom i svojim odnosima ostvare „istinu“: način postojećeg bića.
„Individualna prava“ u moderni štite individuu uglavnom od samovoljnosti vlasti. Ali u antičkoj Grčkoj vlast su svi građani zajedno („narod“) – „država“ (vlast) pripada narodu (demokratija). Svaki građanin učestvuje „u sudu i vlasti“: od trenutka kada je građanin, on je po definiciji sposoban za svaku političku dužnost (otuda se građani na dužnosti biraju putem izvlačenja [κληρώνανται], a ne putem izbora).
Pošto je funkcija „sveta“ (opslužuje istinu), ona poseduje „svetost“ i telo građanina. U antičkoj Grčkoj je nezamisliva bilo kakva telesna kazna ili zlostavljanje građanina (bičevanje, udaranje štapom, sečenje nosa i sl), nezamislivo da se oskrnavi telo građanina. Nezamislivo je i postojanje dželata: Sokrat koji radije ide u smrt nego da bude prognan, sam će uzeti i popiti otrov – nema dželata da izvrši smrtnu kaznu.
Razume se, dakle, da je obezbeđivanje „individualnih prava“ u potpunosti suvišno u starogrčkom svetu – logika koja nema veze sa grčkom politikom. Nečija čast da bude građanin pokriva neuporedivo više privilegija od onih koje konvencionalno (pravnim kodeksom) štite prava individue.
Primer antičke Grčke olakšava nam razumevanje stava Pravoslavne crkve (a ne ideološkog „pravoslavstva“ naših dana i institucija koje ga zastupaju) o pitanju „ljudskih prava“. Nije slučajno da su prve apostolske (osnovane od apostola Hristovih) hrišćanske zajednice pozajmile od starogrčkog političkog događaja reč „crkva“ (ἐκκλησία) da bi izrazile i projavile svoj identitet – karakteristična razlika od svake vrste „religije“.
Kao i u starogrčkoj „crkvi (= sazivu) naroda“ građani se ne okupljaju prvenstveno da bi većali, sudili, odlučivali, već prvenstveno da bi konstituisali, ostvarivali i projavljivali grad (način života „po istini“), isto tako i hrišćani: okupljali su se ne prvenstveno da bi se molili, bogoslužili, poučavali, već prvenstveno da bi konstituisali, ostvarivali i projavljivali na evharistijskoj večeri način postojanja „po istini“, nepropadljivosti i besmrtnosti: oponašanje ne više nepojmljive „logičnosti“ sveta, nego trojične zajednice ličnosti, zajednice koja čini stvarno postojanje i život, pošto „je ljubav“ (1. Jn 4, 6).
Svi koji učestvuju u crkvenom događaju, čak i razbojnici, carinici, bludnice, bludnici, nemaju potrebu da im se obezbede ljudska prava. To da je neko učesnik i zajedničar, član tela crkve znači da postoji samo da bi voleo i bio voljen – dakle, iznad svakog zahteva da se obezbedi pravima „koja su nužna za sve“.
Ovaj istorijski preobražaj starogrčkog političkog događaja u evharistijsko telo hrišćanske crkve ima dve osnovne posledice. Prva posledica: grčki politički prototip predstavljao je istorijsku plot u cilju ostvarenja i projave radikalne razlike između crkve i religije. Crkva je događaj i način zajedničarenja ličnosti, način ljubavi, dakle: slobode postojanja od prirode, slobode od prirodnih ograničenja vremena, prostora, propadljivosti i smrti. Nasuprot tome, religija je individualni događaj, podložan prirodnoj nužnosti čoveka da obožava i zadovolji nepoznato onostrano – ona je individualna težnja ka individualnoj veri, individualnoj vrlini, individualnom opravdanju, individualnom spasenju.
U prvom slučaju (crkve) individualni identitet se ostvaruje i projavljuje putem samoprevazilaženja i samodavanja. Tada govorimo o ličnosti, dakle, o postojanju aktivnom, kreativnoj drugosti, koja je plod odnosa u zajednici, ljubavi i slobodi od prirodnog „ja“. U drugom slučaju (prirodne religije i religioloških verzija hrišćanstva na Zapadu i Istoku) individua teži svome opravdanju i spasenju, koje se zadobija egocentričnom metafizikom putem vrlina, dobrih dela itd.
Nije, dakle, proizvoljno mišljenje da je u istoriji Evrope bio dominantan religijski individualizam jednog religijskog (od Karla Velikog pa nadalje) hrišćanstva koje je postalo matica apsolutizacije ljudskih prava u moderni. Težnja ka individualnom metafizičkom spasenju prepustila je svoje mesto, kada je bila odbačena tiranija metafizike, težnji ka sekularnoj (zakonskoj) zaštiti. Tada je nastao politički sistem tzv. zastupničke demokratije koji je u suprotnosti sa starogrčkom demokratijom (kao što je Pravoslavnoj crkvi suprotno religijsko individualno hrišćanstvo). Druga posledica preobražaja starogrčkog političkog događaja u evharistijsko telo hrišćanske crkve jeste očuvanje i projava razlike između metafizike i ideologije.
Razni oblici „teokratije“ nemaju nikakve veze sa starogrčkom politikom kao „takmičenjem za istinu“, niti sa crkvenim događajem izobražavanja trojične zajednice. „Teokratija“ je upotreba metafizike (kao najvišeg autoriteta) da bi se svima kao obaveza nametnula pravila ponašanja i interesi onih koji vladaju (karakterističan primer je „sveti rat“ – džihad – u islamskoj tradiciji ili fraza „In God we trust“ na svakoj novčanici dolara u SAD). Međutim, svaka upotreba metafizike za sekularne ciljeve pretvara metafiziku u ideologiju, u iluzorni psihologizam.
U slučaju starogrčke demokratije i Pravoslavne crkve događaj zajedničarenja nije moguće potčiniti ideološkim tendencijama i interesima, pošto je njegovo dinamično ostvarenje samo sebi cilj. Odnosi zajednice života su u oba slučaja jedini cilj sabornosti, pošto oni konstituišu način „postojećeg bića“ (čak i kada se ovaj način odnosi na dva različita prototipa).
Metafizika se potčinjava ideologiji (sa rezultatom kao što su „teokratija“, „milost Boga cara“, papocezarizam, cezaropapizam, fundamentalizam) kada se isprazni od svog ontološkog sadržaja (dakle, od pitanja postojanja, uzroka i cilja postojećeg). Bez ontologije metafizika opslužuje individualnu psihologiju (daje prednost individualnim osećanjima, čulnim „izvesnostima“, „ubeđenjima“ koja hrane ego). Psihološke, pak, „izvesnosti“ i „ubeđenja“ ideologije pozajmljuju metafizici.
Poznati autor Semjuel Hantington u svojoj popularnoj knjizi Sukob civilizacija (knjiga sa skandaloznim istorijskim netačnostima i upadljivim hermeneutičkim proizvoljnostima) pripisuje savremenim društvima, čije se kultura nekada formirala pravoslavnim crkvenim predanjem, nemoć da sprovedu principe zaštite ljudskih prava. Rezultat ove nemoći je, smatra on, teškoća u prilagođavanju savremenim zahtevima zapadnih ideologija „pluralizma“, tj. „tolerancije različitosti“.
Sigurno je da pravoslavno crkveno predanje ne poznaje pojam zajednice (društva) kao societas, dakle, kao „partnerstva individua u zajedničkom interesu“. Takođe mu je nepoznata sabornost kao numerički skup nezainteresovanih individua, nepoznato mu je ljudsko sapostojanje kao prosti suživot na osnovu logičkih konvencija, nepoznat mu je model zajednice nezajedničarećih individua. Videli smo ranije ukratko koje shvatanje socijalnog i političkog događaja deli pravoslavno crkveno predanje i kakvo neograničeno vrednovanje ljudske ličnosti spada u to shvatanje.
Međutim, u pravoslavnoj bibliografiji može se sresti jednoglasno razumevanje i poštovanje principa zaštite ljudskih prava koje je uvela zapadna moderna. Veliko (zajednica ličnosti, ukazivanje na ličnu jedinstvenost, drugost i slobodu putem zajedničarenja) ne oduzima, niti suzbija manje (zakonsku i institucionalnu jednoobraznu zaštitu svake individue od samovoljnosti vlasti i moći). Mi pravoslavni priznajemo da opšta istorijska iskustva, kao ono zapadnog srednjovekovlja, pokazuju da je zaštita prava individue ogromna stvar i dragoceno dostignuće.
Predstavljalo bi, međutim, amputiranje istorijskog sećanja i kritičkog mišljenja, ako istovremeno ne bismo priznali da je, na osnovu istorijskih iskustava, kao starogrčkog grada ili vizantijske (i postvizantijske) zajednice, zaštita ljudskih prava pro-političko dostignuće. Nesumnjivo je dostignuće, ali društava koja još nisu dospela (možda ni razumela) polazni i prvenstveni smisao politike: politike kao opšteg takmičenja života „po istini“, politike koja se formira na bazi ontologije (a ne korisnih interesa).
Pojam „individualnog prava“ nije samo produkt filozofije prosvetiteljstva i znak raspoznavanja kulture moderne. U današnjoj istorijskoj stvarnosti individualno pravo se pokazuje kao prvenstveni građevinski materijal za izgradnju moderne „paradigme“, našeg načina života danas. Sa stanovišta politike i ekonomije „socijalne borbe“ i individualnih egzistencijalnih problema (kao što je eutanazija), pojam „individualno pravo“ podrazumeva se kao kriterijum svakog delovanja, svakog planiranja, svake opšte potvrde.
Paralelno, bogata savremena međunarodna bibliografija navodi i analizira očiglednu krizu moderne kulturalne „paradigme“. Postoji veliki broj navođenja „istorijskog kraja“ mnogih osnovnih elementa moderne: kraj ideologija, kraj parlamentarizma, kraj logike itd. Ne radi se ovde o teorijskom praznoslovlju. Svaki građanin tzv. razvijenih društava ima neposredno, svakodnevno iskustvo brze dekadencije i izopačenja osnovnih ideja moderne.
Politička trgovina, potčinjavanje politike zakonima reklame, ispiranje mozgova mase su u suštini poništili „zastupnički“ parlamentarni sistem. Političari ne zastupaju građane i njihove interese već novčani kapital predizborne propagande i interese finansijera. Sažimanje ekonomskih i političkih interesa ima za rezultat na međunarodnom prostoru zastrašujuću socijalnu korupciju, koja se širi od nemoralnih sredstava informisanja u cilju „gledanosti“ i „priznatosti“. Trgovina oružjem neprestano omogućava krvave ratne sukobe, a trgovina narkoticima uništava cvet mladosti. Vera u logiku „društvenog ugovora“ odavno je prestala i čini se da vlada samo logika sukobljavanja interesa.
Simptomi tih razmera nikada nisu proizvod samo etičkog posrnuća, već su jasni pokazatelji kraja jedne kulturalne „paradigme“. „Paradigma“ moderne zasnovana je na individualnim „pravima čoveka“. Možda će jedna ka zajednici usmerena verzija zaštite egzistencijalne istine i autentičnosti čoveka doprineti prodoru nove kulturalne „paradigme“.
Izvor: „Ανθρώπινα δικαιώματα και η Ορθόδοξη Εκκλησία“, in: Εμμανουήλ Κλάψης (ed.), Ορθόδοξες εκκλησίες σε έναν πλουραλιστικό κόσμο. Ένας οικουμενικός διάλογος, Αθήνα: Εκδόσεις Καστανιώτη, 2006, 160-168.
Prevod: Predrag Dragutinović.
