Ајси и Сот
Шта су „људска права“?
Придев „људска“ упућује на нешто (у овом случају „права“) што је заједничко свим људима. „Права“ припадају сваком човеку понаособ, безусловно и без изузетка. Свако индивидуално постојање, под претпоставком да је људско, носилац је „права“.
Реч „право“ значи захтев-право једне индивидуе, које је предвиђено од неког опште прихваћеног (и за све обавезног) правног кодекса. Правни кодекс („друштвени уговор“) чини право индивидуалног захтева-права законским, дакле нужним за све.
Законско (правним кодексом) обезбеђење индивидуалних права је основни знак распознавања модерне. Теоретски се заснива на филозофији просветитељства (крај 18. века). Појам права познат је на Западу од средњег века, мада није могуће установити када је тачно почео да се користи. Међутим, у средњем веку права су се тицала конкретних особа и конкретних социјалних слојева. Радикална новина модерне је у томе што је права учинила „људским“, дакле заједничким свим људима без разлике.
Заштита индивидуалних права постала је симбол модерне културе Запада. Заједно са примањем претходне технологије, прихватање законских обавеза (међународних уговора) индивидуалних права, у модерни се сматра аргументом инкултурације једног друштва. Наравно, земље које су потписале ове међународне уговоре и унеле их у свој правни систем не излазе увек у сусрет обавезама које су прихватиле на себе. Људска права се још мање поштују на пољу међународних односа и стратегије великих сила.
То значи да поштовање и заштита права човека остаје етички проблем, а етика увек одмах отвара питање: ко и са којим ауторитетом је одређује, ко обавезује људе да поштују њене одредбе. Можда Бог и његов закон који изражавају верске институције? Са ове тачке гледишта Запад је имао (у тзв. средњем веку) једно изузетно негативно историјско искуство. Верска етика била је повезана у главама људи са стањима социјалне неправде, неравноправности, насилне самовоље, страшним казнама, идеолошким терором.
Ово средњовековно искуство одвело је модерну у борбено одбацивање сваког метафизичког утемељења етике и права. Одбацивање метафизике допринело је апсолутном прихватању физике (природе): да се правила и правне одредбе не црпе из претпостављеног „закона Божијег“, којим желе самовољно да управљају верске институције, већ из логике закона природе који су објективни и подложни контроли.
Човек је по својој природи логичко биће, разум је физичко својство свакога човека. Сходно томе, етичка правила можемо да црпимо из логичког одређења опште користи и употребљивости. Под претпоставком, наравно, да ће се свака особа обавезати својом индивидуалном вољом овој општој (природној) логици, да ће прихватити последице једног „друштвеног уговора“.
Тако је настао појам „природног права“ у модерни, са изненађујућим развојем огранака и струка, као и појам „природног“ права сваке „природне“ индивидуе, без прављења социјалних, класних, економских и других разлика. Религија је подведена под социјалну организацију, постала је приватна ствар, разликовање „светог“ од „секуларног“ (цркве од државе) данас се сматра условом и основном карактеристиком друштава западног типа.
Наравно, још од краја 18. века, усред климе ентузијастичке потврде природе и одбацивања метафизике, маркиз Де Сад је упозорио да логика природе није увек у служби врлине, напротив: злочин се налази у самој животној структури човека. Ужас нечовештва, гажење сваког појма права једне особе догодили су се на најупечатљивији начин у току 20. века. Чак и данас, када се већ глобално вођство Запада пропагира као тријумф заштите људских права, праксе геноцида, етничког чишћења, покоља невиних, мучилишта, полицијске владавине и цензуре, често и робовласништва, на дневном су реду међународног терена. Довољно је присетити се страшне трагедије Палестинаца, Курда, Срба, Грка са Северног Кипра, да се схвати да Запад одлучује који људи имају људска права, а којима их по дефиницији треба одузети.
Постоји једно горуће питање које теоретичари индивидуалних права остављају отвореним: како и зашто античка Грчка, која је људској историји даровала политику („уметност“ и „науку“ [управљања државом, прим. прев.]), као и врхунско достигнуће демократије, како и зашто уопште није познавала чак ни појам „индивидуално право“? Исто питање важи и за римско право које је суштински утицало на свако каснију кодификацију права у Европи и такође му је непознат појам „индивидуално право“. Треба ли, дакле, да се закључи да се класична антика, којом се Европа толико хвали, није интересовала за заштиту живота, части и достојанства човека?
Покушаћу да пружим кратак одговор у вези са оним што се тиче античке Грчке, пошто је то углавном у вези са мојом темом.
Радикална новина коју су Грци донели људској историји јесте то да су су-живот преобратили у достигнуће града, нужну (из корисних разлога) саборност у „такмичењу за истину“. Град (πόλις) је онај догађај односа унутар друштва који произлази када је циљ и основа саборности метафизичка а не корисна: опонашање „постојећег бића“, начина постојања „по истини“, начина непропадљивости и бесмртности. Овај начин је „суштински (дакле универзални) разлог“, логичност хармоније и поретка који универзум чини космосом (украсом).
Опонашање социјалних односа „по истини“ је уметност и наука политике, начина да се саборност претвара у град. Искључено је да је овај начин индивидуални покушај или индивидуални циљ, већ је по дефиницији он социјални догађај, „заједничко такмичење“. Они који учествују у овом такмичењу јесу грађани: учесници у највећој части да својим животом и својим односима остваре „истину“: начин постојећег бића.
„Индивидуална права“ у модерни штите индивидуу углавном од самовољности власти. Али у античкој Грчкој власт су сви грађани заједно („народ“) – „држава“ (власт) припада народу (демократија). Сваки грађанин учествује „у суду и власти“: од тренутка када је грађанин, он је по дефиницији способан за сваку политичку дужност (отуда се грађани на дужности бирају путем извлачења [κληρώνανται], а не путем избора).
Пошто је функција „света“ (опслужује истину), она поседује „светост“ и тело грађанина. У античкој Грчкој је незамислива било каква телесна казна или злостављање грађанина (бичевање, ударање штапом, сечење носа и сл), незамисливо да се оскрнави тело грађанина. Незамисливо је и постојање џелата: Сократ који радије иде у смрт него да буде прогнан, сам ће узети и попити отров – нема џелата да изврши смртну казну.
Разуме се, дакле, да је обезбеђивање „индивидуалних права“ у потпуности сувишно у старогрчком свету – логика која нема везе са грчком политиком. Нечија част да буде грађанин покрива неупоредиво више привилегија од оних које конвенционално (правним кодексом) штите права индивидуе.
Пример античке Грчке олакшава нам разумевање става Православне цркве (а не идеолошког „православства“ наших дана и институција које га заступају) о питању „људских права“. Није случајно да су прве апостолске (основане од апостола Христових) хришћанске заједнице позајмиле од старогрчког политичког догађаја реч „црква“ (ἐκκλησία) да би изразиле и пројавиле свој идентитет – карактеристична разлика од сваке врсте „религије“.
Као и у старогрчкој „цркви (= сазиву) народа“ грађани се не окупљају првенствено да би већали, судили, одлучивали, већ првенствено да би конституисали, остваривали и пројављивали град (начин живота „по истини“), исто тако и хришћани: окупљали су се не првенствено да би се молили, богослужили, поучавали, већ првенствено да би конституисали, остваривали и пројављивали на евхаристијској вечери начин постојања „по истини“, непропадљивости и бесмртности: опонашање не више непојмљиве „логичности“ света, него тројичне заједнице личности, заједнице која чини стварно постојање и живот, пошто „је љубав“ (1. Јн 4, 6).
Сви који учествују у црквеном догађају, чак и разбојници, цариници, блуднице, блудници, немају потребу да им се обезбеде људска права. То да је неко учесник и заједничар, члан тела цркве значи да постоји само да би волео и био вољен – дакле, изнад сваког захтева да се обезбеди правима „која су нужна за све“.
Овај историјски преображај старогрчког политичког догађаја у евхаристијско тело хришћанске цркве има две основне последице. Прва последица: грчки политички прототип представљао је историјску плот у циљу остварења и пројаве радикалне разлике између цркве и религије. Црква је догађај и начин заједничарења личности, начин љубави, дакле: слободе постојања од природе, слободе од природних ограничења времена, простора, пропадљивости и смрти. Насупрот томе, религија је индивидуални догађај, подложан природној нужности човека да обожава и задовољи непознато онострано – она је индивидуална тежња ка индивидуалној вери, индивидуалној врлини, индивидуалном оправдању, индивидуалном спасењу.
У првом случају (цркве) индивидуални идентитет се остварује и пројављује путем самопревазилажења и самодавања. Тада говоримо о личности, дакле, о постојању активном, креативној другости, која је плод односа у заједници, љубави и слободи од природног „ја“. У другом случају (природне религије и религиолошких верзија хришћанства на Западу и Истоку) индивидуа тежи своме оправдању и спасењу, које се задобија егоцентричном метафизиком путем врлина, добрих дела итд.
Није, дакле, произвољно мишљење да је у историји Европе био доминантан религијски индивидуализам једног религијског (од Карла Великог па надаље) хришћанства које је постало матица апсолутизације људских права у модерни. Тежња ка индивидуалном метафизичком спасењу препустила је своје место, када је била одбачена тиранија метафизике, тежњи ка секуларној (законској) заштити. Тада је настао политички систем тзв. заступничке демократије који је у супротности са старогрчком демократијом (као што је Православној цркви супротно религијско индивидуално хришћанство). Друга последица преображаја старогрчког политичког догађаја у евхаристијско тело хришћанске цркве јесте очување и пројава разлике између метафизике и идеологије.
Разни облици „теократије“ немају никакве везе са старогрчком политиком као „такмичењем за истину“, нити са црквеним догађајем изображавања тројичне заједнице. „Теократија“ је употреба метафизике (као највишег ауторитета) да би се свима као обавеза наметнула правила понашања и интереси оних који владају (карактеристичан пример је „свети рат“ – џихад – у исламској традицији или фраза „In God we trust“ на свакој новчаници долара у САД). Међутим, свака употреба метафизике за секуларне циљеве претвара метафизику у идеологију, у илузорни психологизам.
У случају старогрчке демократије и Православне цркве догађај заједничарења није могуће потчинити идеолошким тенденцијама и интересима, пошто је његово динамично остварење само себи циљ. Односи заједнице живота су у оба случаја једини циљ саборности, пошто они конституишу начин „постојећег бића“ (чак и када се овај начин односи на два различита прототипа).
Метафизика се потчињава идеологији (са резултатом као што су „теократија“, „милост Бога цара“, папоцезаризам, цезаропапизам, фундаментализам) када се испразни од свог онтолошког садржаја (дакле, од питања постојања, узрока и циља постојећег). Без онтологије метафизика опслужује индивидуалну психологију (даје предност индивидуалним осећањима, чулним „извесностима“, „убеђењима“ која хране его). Психолошке, пак, „извесности“ и „убеђења“ идеологије позајмљују метафизици.
Познати аутор Семјуел Хантингтон у својој популарној књизи Сукоб цивилизација (књига са скандалозним историјским нетачностима и упадљивим херменеутичким произвољностима) приписује савременим друштвима, чије се култура некада формирала православним црквеним предањем, немоћ да спроведу принципе заштите људских права. Резултат ове немоћи је, сматра он, тешкоћа у прилагођавању савременим захтевима западних идеологија „плурализма“, тј. „толеранције различитости“.
Сигурно је да православно црквено предање не познаје појам заједнице (друштва) као societas, дакле, као „партнерства индивидуа у заједничком интересу“. Такође му је непозната саборност као нумерички скуп незаинтересованих индивидуа, непознато му је људско сапостојање као прости суживот на основу логичких конвенција, непознат му је модел заједнице незаједничарећих индивидуа. Видели смо раније укратко које схватање социјалног и политичког догађаја дели православно црквено предање и какво неограничено вредновање људске личности спада у то схватање.
Међутим, у православној библиографији може се срести једногласно разумевање и поштовање принципа заштите људских права које је увела западна модерна. Велико (заједница личности, указивање на личну јединственост, другост и слободу путем заједничарења) не одузима, нити сузбија мање (законску и институционалну једнообразну заштиту сваке индивидуе од самовољности власти и моћи). Ми православни признајемо да општа историјска искуства, као оно западног средњовековља, показују да је заштита права индивидуе огромна ствар и драгоцено достигнуће.
Представљало би, међутим, ампутирање историјског сећања и критичког мишљења, ако истовремено не бисмо признали да је, на основу историјских искустава, као старогрчког града или византијске (и поствизантијске) заједнице, заштита људских права про-политичко достигнуће. Несумњиво је достигнуће, али друштава која још нису доспела (можда ни разумела) полазни и првенствени смисао политике: политике као општег такмичења живота „по истини“, политике која се формира на бази онтологије (а не корисних интереса).
Појам „индивидуалног права“ није само продукт филозофије просветитељства и знак распознавања културе модерне. У данашњој историјској стварности индивидуално право се показује као првенствени грађевински материјал за изградњу модерне „парадигме“, нашег начина живота данас. Са становишта политике и економије „социјалне борбе“ и индивидуалних егзистенцијалних проблема (као што је еутаназија), појам „индивидуално право“ подразумева се као критеријум сваког деловања, сваког планирања, сваке опште потврде.
Паралелно, богата савремена међународна библиографија наводи и анализира очигледну кризу модерне културалне „парадигме“. Постоји велики број навођења „историјског краја“ многих основних елемента модерне: крај идеологија, крај парламентаризма, крај логике итд. Не ради се овде о теоријском празнословљу. Сваки грађанин тзв. развијених друштава има непосредно, свакодневно искуство брзе декаденције и изопачења основних идеја модерне.
Политичка трговина, потчињавање политике законима рекламе, испирање мозгова масе су у суштини поништили „заступнички“ парламентарни систем. Политичари не заступају грађане и њихове интересе већ новчани капитал предизборне пропаганде и интересе финансијера. Сажимање економских и политичких интереса има за резултат на међународном простору застрашујућу социјалну корупцију, која се шири од неморалних средстава информисања у циљу „гледаности“ и „признатости“. Трговина оружјем непрестано омогућава крваве ратне сукобе, а трговина наркотицима уништава цвет младости. Вера у логику „друштвеног уговора“ одавно је престала и чини се да влада само логика сукобљавања интереса.
Симптоми тих размера никада нису производ само етичког посрнућа, већ су јасни показатељи краја једне културалне „парадигме“. „Парадигма“ модерне заснована је на индивидуалним „правима човека“. Можда ће једна ка заједници усмерена верзија заштите егзистенцијалне истине и аутентичности човека допринети продору нове културалне „парадигме“.
Извор: „Ανθρώπινα δικαιώματα και η Ορθόδοξη Εκκλησία“, in: Εμμανουήλ Κλάψης (ed.), Ορθόδοξες εκκλησίες σε έναν πλουραλιστικό κόσμο. Ένας οικουμενικός διάλογος, Αθήνα: Εκδόσεις Καστανιώτη, 2006, 160-168.
Превод: Предраг Драгутиновић.
