Ив Конгар
Моја тема Личност и духовност,[1] садржи два термина која наша професорка најчешће користи.[2] Као што много пута чули термин „личност“ се данас углавном везује за православног теолога Јована Зизијуласа, који га је поново учинио актуелним у оном његовом изворном смислу како су га схватали и употребљавали Кападокијски оци и оци после њих. Зато је митрополит Зизијулас отац обновљеног хришћанског персонализма, који своје упориште има у еклисиологији, јер човек само у Цркви превазилази своју биолошку личност и постаје личност за живот вечни, личност која бивствује кроз заједницу. Овде користим прилику да вас упутим на његову студију која је преведена и на италијански под називом L’essere ecclesiale [Биће Заједнице=Цркве]. Његова теологија јесте свакако плод великог академског рада, но, овом великом богословском уму никако није далека духовност, како то неки данас код нас православних воле да истичу. Поводом реченог, упућујем посебно на његов текст на француском посвећен теологији светогорског подвижника Силуана La théologie de saint Silouane [Теологија Светог Силуана=старца Силуана Атонског, за чију личност га је посебно заинтересовао његов учитељ отац Георгије Флоровски], као и на списе старца Софронија (Сахарова) Есешког. Аутор којим се ја бавим (Ив Конгар) по много чему био је сличан митрополиту Зизијуласу и посебно га је ценио, због чега митрополита и помињем у овом уводу. Ево шта о њему отац Конгар говори на једном месту: Jean Zizioulas est un des théologiens les plus originaux el les plus profonds à notre époque. Originalité et profondeur viennent d’une lecture pénétrante e cohérente de la tradition des Pères grecs sur cette réalité vivante qu’est l’Eglise [Јован Зизијулас је један од најоригиналнијих и најдубљих теолога нашег времена. [Његова] оригиналност и дубина потичу из продубљеног и кохерентног читања традиције грчких отаца о Цркви као живој реалности] (Yves Congar, “Bulletin d’ecclésiologie”, Revue des sciences philosophiques et théologiques, 66 (1982), p. 88) (Congar 1982). Но, они нису били на истој линији само кад су у питању еклисиологија и екуменски односи. Оно због чега их на почетку овог излагања доводим у везу јесте сама наша тема и једна веома битна чињеница – њихово разумевање пневматологија, као и духовности биле су на истој линији, здравој црквеној=литургијској и отачкој.
Као припадник покрета Nouvelle théologie, којем су припадали водећи католички теолози тог времена, попут Анри де Либака [Henri de Lubac], Жан Данијелуа [Jean Daniélou] и др., Конгар је одржавао блиске контакте са водећим богословима Истока, који су припадали теолошком покрету који је промовисао познати концепт неопатристичке синтезе. О тим њиховим контактима, дружењима и разменама богословских мисли, посебно у манастиру Бозе, као и по теолошким конференцијама широм света, говоре отац Александар Шмеман и отац Георгије Флоровски у својим препискама. Као што је Конгар био истински одушевљен њиховом кретању „напред ка оцима“, ни они нису крили велике симпатије према његовим покушајима да Католичку цркви врати на пут отаца.
Оба ова покрета, и католички и православни у суштини су се залагали за исту ствар, а то је био повратак Оцима, предању и Библији, односно једној живој теологији чија ће учионица бити пре свега литургијски простор. У том смислу Конгар, као и наведени источни оци, и духовност види као својеврсну теологију смештену управо у овом простору, простору Литургије као молитве par excellence, у којој човек прима највећи дар Светога Духа, сједињење са самим Христом и обитавање у љубави Очевој.
У овом излагању намеравамо да представимо теологију Светог Духа, управо из угла француског доминиканског теолога, оца Ива Конгара [Yves Congar], анализирајући његов кратки трактат о Светом Духу, који се у оригиналу назива [нем.] Geist und Heiliger Geist, док у преводу на италијански којим смо се ми користили носи назив [итал.] Spirito dell’uomo, Spirito di Dio (Congar 2000 – књига је први пут издата 1987. године) [=Дух човечији /и/ Дух Божији]. У широком опусу теолошких тема којима се овај велики теолог бавио, тема Духа Светога представља један од најважанијих делова његове теолошке мисли. Отац Конгар посветио је пневматологији опсежан тротомни рад под називом Credo nello Spirito Santo [=Верујем у Духа Светога], док је рад који ћемо анализирати кратак преглед библијских, отачких и личних рефлексија о Светогм Духу и духовности. Из њега се види да је пневматологија Ива Конгара нераскидиво повезана са тријадологијом, христологијом, антропологијом и еклисиологијом.
Што се тиче структуре овог трактата, можемо рећи следеће. У првом поглављу отац Конгар говори о историји теологије Светог Духа. У овом кратком прегледу он даје кључна сведочанства из Старог и Новог завета. Закључујући да је улога Светога Духа данас некако „склоњена у страну“. Други део говори о различитим потешкоћама, приговорима и критикама које су се кроз историју могле чути, а које су се тицале тумачење улоге Духа Светога. Говорећи о философији, посебно о Хегелу, он надање испитује историјску улогу Светог Духа, али и сва погрешна тумачења која прате ову тему. Трећи дио посвећен је улози Духа Светога како у нашем личном живот, тако и у Цркви и овај део описује начин на који Конгар уско повезује пневматологију са антропологијом и еклисиологијом. Четврти део односи се на везу између пневматологије, христологије и тријадологије. Увек у својим интерпретацијама он остаје на линији Светих отаца, у првом реду Светог Василија Великог.
Могли бисмо рећи да је став који карактерише теолошки метод Ива Конгара јеванђелски и предањски. Када то кажемо, мислимо углавном на чињеницу да у већини случајева отац Конгар, кад говори о некој теми, полази пре свега од Јеванђеља и предања [tradizione]. Полазећи од наведених принципа он на самом почетку трактата о којем говоримо каже: „Бог је присутан и активан у нашем животу помоћу силе која не сужава, нити гуши нашу вољу, коју зовемо Духом Светим“ (Congar 2000, 5). Речи које се овде наглашавају су присутност и активност. Оне су темељ Конгарове теологије о Духу Светом. Дух Свети, који је присутан и активан од почетка света у икономији спасења, има велику улогу и у самом животу Господа Исуса Христа. „Чињеница да је Исус дошао је неупитна, као и присуство [и активност] Духа у његовом животу. Дух је присутан током рођења, Његове мисије, Његових дела“ (Исто, 6). Другим речима, Свети Дух је Христов претеча. Он припрема Његов долазак, налази се с њим у сваком тренутку Његовог боравка на земљи и Он је тај који остаје као утеха [Утешитељ] апостолима и свету. Конгар посебно подвлачи везу коју Христос ствара између Светога Духа и апостола, односно прве Цркве и Цркве уопште, посебно се позивајући на Јеванђеље по Јовану (уп. Јн 3,5; Јн 14,16; Јн 14,26; Јн 16,13).
На овај начин аутор полако уводи читаоце у одговор на питање о улози Светога Духа, подсећајући пре свега на најбитнију чињеницу да је без Духа Светога немогуће постати чланом Цркве: „Ако се ко не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3,5). Прва Црква је то добро знала. Зато је Крштење замишљено као ново рођење. Било је то рођење Светим Духом, којим је човек постајао биће Цркве=Заједнице које од тог тренутка почиње да корача ка Царству Божијем. Конгар истиче да је у том смислу и наше усиновљење, могуће само Светим Духом, јер без Духа Светога, тј. Крштења као рођења „водом и Духом“, не можемо учествовати у Телу Христовом=Цркви=Причешћу.
Чињеница је да хришћани остају у свету и да их прате и оптерећују сви они проблеми који прате и свет. Зато дијалектика „сада, али не још“, најбоље описује деловање Светога Духа у свету. Свети Дух долази из Царства Божијег доносећи вечност у историју, то је његова главна улога. Ми хришћани се крећемо ка вечности, али још увек живимо у свету, у простору и времену, и то отац Конгар посебно наглашава. Стога, он не повезује пневматологију са нечим одвојеним од света, са нечим ирационалним, већ Светога Духа у сваком тренутку повезује са Богом Логосом и каже: „Посебно ми се допада како свети Иринеј Лионски говори да Бог Логосом и Духом, као са две руке, ствара и води свет“ (Исто, 11).
Tреба нарочито истаћи како се овај доминикански монах одлучно супротстављао новим харизматичним покретима који одвајају Светог Духа од човека, света и свакодневног живота приписујући му искључиво оно што је ирационално, у првим реду оно што је супротно телу.
„Морамо бити искрени и препознати да је одређени аскетизам заснован на дуалистичкој визији, да је одређена традиција „презира према свету“, коначно остатак јасенизма [=религијски покрет унутар католицизма у Француској у XVI И XVII, назван по холандском теологу К. Јансену. На темељу погрешно тумачених Августинових учења о Божијем милосрђу и људском греху. Присталице овог покрета су заступале претерану строгост у побожности и уводили ригорозне мере у сакраменталну праксу. Коначно их је осудио папа Климент XI – прим. аутор], погодовала духовности прекомерног обезвређивања тела, задовољства, сексуалности, радости, чак и слободне креативности. Али ово су деформације библијске духовности Духа Светога. У Светом Писму ‘телесност’ [carne] није тело [corpo], то је себично затварање самог себе“ (Исто, 11-12)
Супротстављајући се оваквој врсти духовности, Конгар је настојао да покаже и да питање Светога Духа није ни једно психолошко питање. То је питање најдубље тајна људског бића, не само душе или ума, већ целог човека. За Конгара, духовност је тајна која дозвољава нама људима да вапимо: Ава, оче! То је истинска духовност и молитва – увек један живи однос, а не просто једна медитација у самоћи. Када говори о овоме Конгар је веома опрезан, знајући да је традиција хришћанске духовности препуна примера усамљених пустињака. Некоме, ко гледа са стране то може управо значити оно против чега Конгар устаје, а то је схватање духовности као индивидуалне медитације. Зато он одмах покушава да понуди одговор, у духу отаца, наглашавајући да је место где Дух Свети обитава у човеку срце, које је својеврсни олтар љубави. Чак и када је осамљен, хришћанин није сам. Његова осамљеност је непрестана борба са оном унутрашњом самоћом. Срце као олтар љубави увек тражи да човек у себи направи места за другу Л/личност.
Ослањајући се на апостола Павла, који говори о Духу Светом који је свуда присутан, Конгар закључује да је Дух Божији динамичност људске историје, динамичност односа и динамичност света. Тако он, присуство Светога Духа у свету, поново имајући у виду светог апостола Павла и светог Василија Великог, види као космичко. Према њему, Свети Дух има космичку улогу повезивања есхатона и историје, неба и земље, Бога и човека, човека и човека. Духом Светим ми имамо могућност усиновљења. Он нас чини Божијом децом. Али како? Његов одговор је: доводећи нас у заједницу Тела Христовог. Ова космичка диманзија човекове личности типична је за теологе попут Конгара, који усвајају антропологију Светог Максима Исповедника. Сетимо се само Ханс Урс фон Балтазара [Hans Urs von Balthasar] и његовог дела Свети Максим Исповедник: Космичка Литургија [Massimo il Confessore: Liturgia Cosmica].
Шта је то што човека чини човеком, за Конгара остаје главно питање. Он овде указује на један термин који је позајмио од Тејара де Шардена [Teilhard de Chardin], рекавши да човек поседује у себи унутрашње место. То је лично уточиште човека, обитавалиште Светог Духа. То је оно што чини човека релационим бићем и што га и онда када је сам поставља у заједницу. „Свети Дух је ово активно присуство Апсолута у нама које продубљује нашу унутрашњост, чинећи је живом и топлом, а истовремено нас поставља у однос заједништва са другима: он је потреба и инструмент заједништва“ (Исто, 25). Дух Свети је оно вечно у човеку, оно што представља истинску духовност. Непрестана жеља за заједницом са Богом и ближњим. Зато нема духовности без Духа Светога, јер само Духом Светим ми превазилазимо своју створену пропадљиву природу и доживљавамо стање Царства Божијег које је у нама.
За оца Ива Конгара, као што смо видели, духовност је неодвојива од пневматологије и христологије. Према њему, човек је створен да живи као партнер. То је далеко више од Аристотеловог друштвеног бића/политичке животиње, а веома блиско Светом Василију који човека види као биће које је дружевно, који није само део неког друштва, већ личност која у себи увек носи потенцијал да испразни себе од себе и створи простора за другог. Дружевност=заједничарење је његов начин постојања. Конгар стога даље каже:
„Дубока димензија нашег бића актуелизована је у молитви, овом чудесном гесту који припада човеку и чини га дијалошким бићем – партнером. Однос ја-ти можемо остварити не само хоризонтално, са људским партнером, већ и вертикално, са оним Партнером који је истовремено бесконачно изнад и који је интимнији за нас од најдубље тачке нашег бића. […] Дух осигурава пуноћу и квалитет хришћанске молитве, Он нас кроз Сина доводи до Оца. Сетимо се искуства Исусове молитве. […] У ствари, према нашим најстаријим сведочењима, хришћани су Богу Оцу благодарили преко Сина-Христа, у Духу, то је највиши облик хришћанске молитве [Литургија]. Они су у том смислу ослањали текст Павла: „Један Бог и Отац свију, који је над свима, у свему, кроза све и свима нама“ (Еф 4,6). Ово остаје најдубљи смисао Литургије. Све наше евхаристијске молитве завршавају се са доксологијом: Теби, Оче, кроз Исуса Христа, у јединству Светога Духа, свака част и слава. Отац је завршетак, на исти начин на који је апсолутни извор; Христос – Син је наш свештеник – литург и посредник; Дух је онај нас чини храмом – заједницом овог славља и узношења“ (Исто, 26-27).
Овај цитат је по нашем скромном мишљењу пресудан за разумевање Конгаровог приступа духовности, тако да ћемо га детаљно анализирати. Основно деловање хришћана које га потврђује као човека је молитва. Човек се остварује као партнер кроз молитву која је увек дијалог. То значи да ми пред собом увек имамо другу особу са којом водимо дијалог или којој упућујемо молитву. Овај дијалог се не води само хоризонтално, са ближњима, већ и вертикално са Богом. Овде поново видимо овај јеванђеоски смисао који Конгар приписује свакој својој изјави. Бити партнер значи волети Бога и волети ближњега. Бити партнер значи бити с другим=постојати. Бити са другим значи бити личност и истински хришћанин. Међутим, немогуће је да постанемо релационо биће без Светога Духа, јер нас Свети Дух уводи у живот Онога/и однос са Оним који је Други par excellence, а то је Бог. Свети Дух нас уводи у Тело Христово, у којем постајемо Божија деца. Тако, са Светим Духом, почињемо да живимо на начин постојања Свете Тројице. Тројични однос постаје наш однос и то се најбоље испољава кроз Литургију, где све полази од Оца кроз Сина у Духу Светом и од Духа Светога кроз Сина до Бога Оца.
Шта је основа овог и оваквог односа? Рекли смо љубав. Али постоји још једна ствар која је неодвојива од љубави, а то је слобода. Зато је, према Конгару, Свети Дух извор слободе. Вратимо се мало уназад. Разговарали смо о унутрашњем месту. Шта је та унутрашњост испуњена Светим Духом у нама? „Унутрашњост је слобода“ (Исто, 28), истиче Конгар. Централни део књиге је део о слободе. Тумачећи Светог Павла, отац Конгар каже да је аскетизам истинска борба (види: Исто, 29). Та аскетска борба представља борбу за слободу. Може ли неко рећи да је ова борба узалудна. Али за хришћане то не може бити, јер је то борба за вечност. Конгар посебно наглашава да је слобода препознавање есхатона и ослобођање од стега пролазности. Слобода је то унутрашње место у нама, она је Царство Божије у нама, она је наш начин постојања и зато је она од пресудне важности за духовност.
Срж овог Конгаровог трактата, представа део о заједници [comunione]. За њега је Свети Дух принцип, начало, почетак заједнице. Овде се боље може видети његова теологија која је увек била повезана са заједништвом. Али, само заједништво није заједништво неких индивидуа, већ заједница јединствених и непоновљивих личности. Због тога Конгар увек говори о различитости и заједништву. Различити чланови постају Једно Тело, а Једно Тело чине различити чланови.
„Он [Дух Свети] је, на суштински и радикалан начин, начело заједништва: како се каже у 2Кор 13,13, Он ствара литургијски простор за наша славља. Ово својство Духа повезано је с његовом дубоком природом, оним што је он у Божијој тајни, с чињеницом да је, јединствен и исти, Он све окупља, а пре свега Самога Христа и нас. Ми смо Његови [Христови] чланови, његово Тело, јер нам тај идентитет дарује Дух (уп. 1Кор 12,12-13; Еф 4,4). Дакле, Дух је истовремено принцип велике разноликости и принцип јединства, јер различито дарујући своје дарове, он то чини за заједничку корисност (уп. 1Кор 12,7). Заједница је, у ствари, јединство без униформности, али ипак налик складу или симфонији различитих гласова. Нема ничег узвишенијег. Нема ничег конкретнијег. Ми ово живимо“ (Исто, 34).
Конгар подвлачи да је управо ово еклисиологија Другог ватиканског концила. Пуноћа духовног живота налази се у Евхаристији, у заједници Духа Светога, у Телу Христовом, у љубави Бога Оца. Кроз такву еклисиологију и духовност он види и прилику за исправан пут екуменизма. Свака традиција има свој дар, као и свака личност. Највећи дар, дар свих дарова је љубав према другом. „Свако има своје дарове које мора ставити у службу изградње Тела Христовог“ (Исто, 37). Као што смо видели, слобода је дар Светога Духа, али она увек тражи одговорност са собом. Ова одговорност значи ставити добијене дарове у службу изградње Тела Христовог. Стога духовност не постоји без Духа Светога и сједињења у Телу Христовом у које нас Он уводи.
Последње поглавље говори о теологији Треће Личности. Конгар пре свега описује дугу и тешку историју, подсећајући на многе јереси из раног црквеног периода. Основно питање за хришћане било је: ако Дух Свети није Бог, како се ми онда можемо обожити? Према Конгару, најбољи одговор је дао Свети Василије Велики. У духу отачке традиције, он [Конгар] почиње теолошки део ове расправе речима да је Свети Дух Бог, Он је Личност, са истом суштином као Отац и Син. „Ово постојање Тројице у Јединици, за хришћане је основна чињеница вере, [то је] ‘вера крштења’ у име Оца, Сина и Духа Светога“ (Исто, 42).
Духовни живот почиње увођењем у свету тајну Крштења, поновним рођењем Светим Духом. За разлику од биолошког рођења, Свети Дух нам сада даје дар вечног живота. Свети Дух нас чини истинским личностима, доводећи нас у везу са Оностраним. Ово заједништво је основа нашег духовног живота. Духовни живот који водимо увек је припрема за заједничко дело, за заједницу у којој Један постаје многи, а многи постају Један. Ово заједништво је Евхаристија. Стога је по оцу Иву Конгару духовност евхаристијска духовност, јер је неодвојива од Духа Светога, који је неодвојив од Тела Христовог. Али за њега, Свети Дух није само дар који нам се даје на Крштењу. Свети Дух је наш јединствени, последњи [есхатолошки] дар, дар живота који долази.
„Он се назива даром par excellence. То је крајњи дар, дар који испуњава остале дарове. Свети Иринеј пише: ‘Свети Дух, дар који Отац кроз Сина дарује људима, [дар који] усавршава све оно што они јесу/поседују.’ Ово савршенство, ово испуњење, означавају различита имена: постати Божијом децом, члановима његове породице, обожење, ново стварање, живети вечни живот, односно ‘живот који долази’“ (Исто, 47-48).
У овој икономији спасења, Свети Дух увек делује са Христом. Он долази из Царства Божијег и Царство Божије доводи међу нас. Зато је сваки од његових дарова есхатолошки дар. У том смислу можемо закључити да је за Конгар духовност живот према начину постојања Свете Тројице. То је живот по правилима вечности и сведочење вечности пролазном свету. За нас људе овај је живот достижан само ако постанемо Божија деца, а то је могуће само кроз Духа Светога. Само у заједници Светога Духа можемо живети у благодати нашег Господа Исуса Христа и у љубави Бога Оца, дишући животом Царства које је у нама, (уп. Лк 7, 21) што је и циљ хришћанске истинске и исправне духовности. У овом поимању духовности као напора да се човек обогати Духом Светим, Конгар на једноставан начин објашњава феномен који је срж хришћанског живота. Нема тумарања и мрачњаштва, нема презирања и ригорозности, већ љубави и слободе, кроз које Дух Божији постаје Дух човечији, којим човек постаје личност и истински молитвеник.
[1] Реферат Persona e spiritualità nella teologia di Yves Congar је изговорен на Теолошком факултету Папског Универзитета Григоријана у Риму, 2018. године.
[2] Michelina Tenace – редовна професорка на Теолошком факултету ПУГ у Риму, духовна кћи кардинала Томаша Шпидлика, кога је наследила на катедри за антропологију и духовност и од кога је наследила велику љубав и поштовање према православљу.
