Аутографи

Обнављање Европе: Црква и ЕУ уочи избора за Европски парламент

Европски парламент

Уводне напомене

Избори за Европски парламент су свакако најважнији политички догађај у 2019. За њих су заинтересовани сви, од САД до Русије. О самим изборима, као и о кандидатима постоје различита мишљења. Став који свакако има тежину, јесте и став цркве, овде, у првом реду Ватикана, као најмногољудније хришћанске заједнице. Искрено говорећи, лично сам очекивао да тај став буде једна врста папине поруке, но, он је изгледа много више од тога. Декларација Већа бискупских конференција Европске Уније, која се појавила доста раније од званичних порука европских лидера (нпр. Макроновог писма), показала је модел теолошког обраћања верницима 21. века, за које су политички избори важна ствар. Питање ових избора свуда је означено као почетак обнове Европе. Читајући поменуту Декларацију, чини ми се да се у хришћанском свету пали аларм за једну обнову теологије која ће говорити о животу који се налази у том распону не само од Недеље до Недеље, већ и између тога. У том простору и времену, ми, који „нисмо од света“, „живимо у свету“. Декларација бискупа ЕУ говори о томе, о нашој одговорности да будемо активни хришћани и живе посланице!

Све до 1979. године национални парламенти су делегирали представнике при Европском парламенту. Од поменуте године одржавају се директни избори овог типа. Изборни закони су раличити од државе до државе, али је општеприхваћена ствар да цензус за улазак у парламент не сме бити испод 5 %. Националне партије које припадају европским групама изабраће своје кандидате, а онда ће на изборима, који ће се одржати од 23. до 26. маја у различитим данима, изаћи бирачи и својим изабраницима поверити мандате у трајању од пет година. Наредну прилику за гласање Еврољани ће имати 2024. 

Овде се крије основна проблематика. Замислимо Европу 2024.? То је прилично тежак задатак, по мом скромном мишљењу немогућ. Управо из овог разлога, ови, за државе чланице Европске Уније, другоразредни (и даље су ови избори мање популарни од избора за националне парламенте), а за оне које то нису (као што је то случај са нашом државом) трећеразредни избори, јесу ипак избори којима ће, хтели ми то или не, припасти примат овог пута. 

Политичка позадина

За саме актере, боље рећи главне актере, ови избори су преломни за будућност Европе. Тако је француски председник, Емануел Макрон, након повлачења немачке канцеларке, Ангеле Меркел, са чела партије и њених последних година на месту канцеларке, преузео иницијативу да објасни важност избора. То појашњење добило је буквално форму посланице, коју је Маркон упутио на адресе свих чланица ЕУ, а која носи назив „Pour une Renaissance européenne“. У њој је између осталог рекао: “Никада после Другог светског рата Европа није била толико потребна. Па ипак, Европа никада није била у толикој опасности. […] Ово је одлучујућа прекретница за наш континент; тренутак у коме заједнички морамо, и политички и културно, поновно осмислити облике наше цивилизације у свету који се мења. Ово је тренутак европске обнове. Стога, одупирући се искушењима повлачења и подела, предлажем да заједно покренемо обнову Европе кроз три стратешке визије: слободе, заштите и напретка.“

Убрзо након тога, стигао је одговор који су сви очекивали. Анегрет Крамп-Каренбауер, председница немачке Хришћанско-демократске Уније, јасно је ставила до знања да Европа мора бити јача, али да се она противи европском централизму Макроновог типа, европском етатизму, колективизацији дугова, европеизацији социјалних система и минималних зарада. Она, једноставно, не жели да Немци трпе због европског пројекта, имајући, вероватно, на уму кампању коју води крајња десница тзв. Алтернатива, која свим силама жели да убеди своје грађане да им Европа само одузима новац. 

У овом неслагању најмоћнијих своју шансу виде они мање моћни, а то су десни популисти, који су своју славу у Европи градили на јакој кампањи против миграната. Но, како је мигрантски проблем мало помало изгубио фокус, десни популисти почели су да се позивају на јачање својих националних идеја и ту свакако траже савезнике у хришћанским заједницама. Ипак, њихов главни проблем тиче се питања сопственог, националног идентитета, само до оног тренутка док се не дође до теме новца. Ту се, једноставно, разилазе. Италијани почињу да говоре како превише новца дају за европске фондове и да тај новац могу употребити за себе, док, са друге стране, Мађарска или Пољска, колико год биле антиевроспки настројене, не желе ни да замисле шта би се њиховим економијама догодило без поменутих фондова. 

У сваком случају, према озбиљним политичким анализама, европски популисти неће успети на овим изборима, јер, једноставно, знају пуно тога шта неће, али мало тога шта хоће и ту, свакако, спада новац ЕУ. Једно је јасно, на политичком пољу још једном ће се потврдити да свако жели да врши „обнову“ у складу са сопственим интересима.

Глас Цркве

Чује ли се глас цркве у „преломним временима“ за Европу? Веће Бискупских конференција Европске Уније (COMECE) издало је Декларацију посвећену европским изборима, под називом „Rebuilding Community in Europe“, још 12. фебруара. Та декларација је својеврсни позив „верницима и свим људима добре воље“, да на изборе изађу. Оно што је битно одмах подвући, документ бискупа из ЕУ нема класичну црквену ноту. Када то кажем, мислим пре свега на флоскуле које иначе оптерећују изјаве или декларације којима се црква обраћа свету. Друга, јако битна ствар, црква се не представља као идеални систем, као нека „држава Божија“ на коју треба да се угледају земаљске државе, већ се јасно констатују чињенице у којима се Европа данас налази и црква са њом, без да се црквена јерархија подиже на ниво виши од „осталог света“, а још мање да се са неке висине деле лекције грађанима. То се види и по томе што, колико год ови избори били важни и колико год и сама Света Столица, као најмоћнија хришћанска институција имала својих интереса, гласачима и кандидатима се не обраћа сам папа, већ бискупи који делују у оквиру Већа Бискупских конференција ЕУ.

Пре него што је констатовано стање у којем се ЕУ налази, бискупи су јасно, након упућеног позива, посебно своје вернике подсетили на одговорност коју имају. Та одговорност није само политичка, већ, пре свега, црквена, одговорност пред Богом и ближњим, пред заједницом. Зато бискупи констатују да излазак на изборе није само право, нити само дужност, већ и могућност да се допринесе изградњи заједнице. Наглашено је и да учествујући у изборима, хришћани директно дају допринос демократским процесима који морају бити и остати огледало Европе. Истичући да је Европа кренула путем који је мимо пута реалног живота људи, бискупи су позвали да се обнови нада у Европску Унију, која није нека далека бирократска стварност, већ стварност заједничког живота различитих народа, подсећајући на мото ЕУ „јединство у различитости“.

Улога цркве у овом процесу наслања се на 17. члан Лисабонског уговора, где се европске институције позивају на отворен, транспарентан и редован дијалог са црквама и верским заједницама. У том дијалогу од хришћанских црква најдаље је отишла Католичка црква, која је кроз своје социјално учење јасно дефинисала своју политичку философију, чији су основни принципи попут слободе, солидарности и супсидијарности уједно и основни принципи ЕУ. Декларација Већа Бискупских конференција ЕУ, али и пленарна седница у Бриселу одржана од 13. до 15. марта, уз присуство председника Европске комисије, Жан Клод Јункера, само су још један показатељ да Света Столица наставља да води активани дијалог са државама и наднационалним заједницама, а, пре свега, са својим верницима, који су уједно и грађани, и на тај начин води бригу о њима позивајући их и да преузму судбину у своје руке, да изађу и гласају, да се баве политиком да се политика не би бавила њима. 

Овим интересовањем за изборе за Европски парламент Католичка црква је показала неколико битних ствари. Прва је, свакако, да као црква схвата где јој је место у датом историјском тренутку и демократском поретку. Друга, да је дужна да упути пастирску реч својим верницима, а не политички савет, поштујући на тај начин њихову слободу. Трећа, да подсети на одговорност, која је срж деловања теолога, верника, цркве уопште, у јавној сфери. Четврта, да се и сама институционално интересује за политичке токове, не у смислу подршке одређеним кандидатима и политикама, већ својом присутношћу и учешћем (довољно је подсетити да нпр. Католици у Европи имају два Већа Бискупских конференција, једно при читавој Европи и једно при Европској Унији). Пета, да не осуђује и не „попује“, већ да буди наду својим верницима да се и политички боре, јер како стоји у Декларацији, „опште добро је веће од Европе“, а борба за опште добро је одговорност коју од нас тражи сам Господ. 

У овим преломним временима за будућност Европе, битан је глас цркве, али не било какав, а понајмање популистички. Битан је аутентичан јеванђелски глас. Тај глас позива на дијалог, одговорност и расуђивање. Такав глас се овог пута чуо од стране бискупа из Европске Уније и он није само допринос обнављању Европе, већ и обнављању теологије, која је принцип одговорности потпуно изгубила из вида. Ова Декларација, од десетак пасуса, може бити савршен увод у исправну теологију дијалога цркве и света, теологије засноване на заједници и личности, коју поред толико помињаних слободе и љубави, чине још два неизоставна елемента а то су одговорност и расуђивање. Чини се да европска теологија има посебан задатак да ради на друштвеној активности да, опет, не би морала да даје одговор на питање како говорити о Богу након једног Аушвица или неке сличне катастрофе.