Аутографи

Како је умрла једна смрт

Јежи Новосјелски

Смрт је ужасна ствар, смрт детета још ужаснија од ужаса. Док сам још као ученик богословије читао како је Павле назива највећим и најгорим непријатељем, хватала ме је језа да ћу се једног дана као свештеник можда наћи пред ковчегом једног детета. Та језа која ме је прожимала се увек повећавала, када бих се сетио да ћу морати да подигнем поглед и сусретнем уплакане очи једне мајке и једног оца и на крају помисао да ћу ја бити тај који ће морати, да им упутим коју реч утехе. У тим моментима схватао сам да је и та језа која би ме прожимала ништа пред оним „ништа” што бих могао да изустим у таквој једној прилици.

Бог је имао другачији план за мене, па свештеник нисам постао, али сам остао теолог или барем онај „који се у то мало разуме”. Враћајући се на тему смрти и сам се увек питам, разумем ли ја било шта. Није да се нисам трудио да схватим то црнило. Највише сам се трудио управо у моментима када сам самом себи морао да дајем одговоре и утехе. Бивајући на великом искушењу, пре пар година када сам изгубио пријатеља мојих година, стално сам запиткивао свештенике „зашто је умро?” и сваки од њих је покушавао да ме утеши од „Бог га је спасао неке велике несреће” до „он спава и чека Васкрсење”. Ништа од тога мени није било утешно. Прво, тешко нама с Богом који људе од било чега спашава смрћу, а друго ако је то чекање та црта која прекида линију живота и ако је то чекање мрак, који чека паљење светла када Господ дође, уз сво уважавање есхатолошких студија, ја у мрак не желим и не могу да верујем. Верујем у чекање, али у мрак не.

Пре месец дана, опет сам почео да се преиспитујем, себе и теологију коју сам учио скоро десет година, све приче која сам испричао са многим теолозима, све конференције и факултете. Разлог: упокојило се мени много блиско дете. Девојчица од петнаест година. Оличење живота, радости и доброте. Једна ходајућа светлост. И од све те светлости одједном тај мучни мрак. Хиљаде питања, а одговор који ми се данима намеће је само један: смрт има црну боју и о њој не знам шта бих рекао, јер шта рећи о црнилу које не да говори о себи, већ вришти. Молили смо се за исцељење, али је на крају смрт била бржа и јача. Мени, као човеку који је и себе и блиске људе убеђивао да је Бог љубав и да ће дете исцелити, говорећи о многим чудима која се дешавају, где Бог чудесно исцељује тешко оболеле, било је још теже да сада било шта кажем. Постоје само два објашњења: или сам лагао или Бог исцељује селективно. Једно је јасно: свака логика и покушај да се да било које објашњење једноставно је једно велико ништа. Један мук и једна гласна тишина, пред тежином једне толико болне смрти.

И опет сва иста пропитивања, опет неко тражење одговора, опет да чујем шта кажу књиге, шта кажу људи и опет само тај мрак. Дете од петнаест година је у гробу, шта је више потребно. Како су дани пролазили схватио сам да је моја вера доживела озбиљну кризу, да сам ја заправо човек који се можда „мало и разуме у све то”, али човек који тешко верује и то ме је до сржи поразило. Кога да утешим ја, када ни за самог себе више не знам да ли верујем.

Помисао да треба да се за то дете молим ми је била посебна мучнина. Једоставно, не могу. Како да се молим да јој „Бог прости сагрешенија”. Детету које је осмехом лечило све око себе. Једним јединим осмехом, оним њеним најсветијим и најсветлијим. Шта таквом бићу има да се опрости …

Онда сам сео и урадио нешто што ми је као „теологу” било смешно, посаветовао сам се са Богом. Без догматика, молитвеника и било чега. Онако од срца, уз љутњу, кафу и сузу (баш је тако било). Узео сам само календар, да видим који је светитељ тога дана, чисто да се помолим да ми помогне, јер више не знам да ли са Богом разговарам као верник или неверник. Био је празник свих светих. Одједном опет светлост! Одједном сви могући одговори! Бога нисам имао више шта да питам. То дете је код Њега, верујем, знам, осећам свим бићем. Њена смрт је смрт њене смрти. То ми није рекла ни догматика ни молитвеник, верујем да ми је рекао Бог лично, баш преко тог календара којег сам тада по први пут отворио. Све што од тог дана имам себи да кажем је „твој календар је богатији за још једну живу светитељку”, јер немам дилеме да оног трена када је то дете затворило очи за овај свет, није предато никаквим чекањима и никаквим мраковима. Дубоко верујем да је угледало Лице онога који је Живот и Светлост и да сада са свима светима, као једна од њих непрестано ужива у гледању тог Лица. На тај гроб, могу да одем само као пред кивот, јер гледајући њега желим да видим Васкрслог који је васкрсавање већ отпочео и ништа друго, јер у друго не верујем!

error: Content is protected !!