Iv Kongar
Moja tema Ličnost i duhovnost,[1] sadrži dva termina koja naša profesorka najčešće koristi.[2] Kao što mnogo puta čuli termin „ličnost“ se danas uglavnom vezuje za pravoslavnog teologa Jovana Zizijulasa, koji ga je ponovo učinio aktuelnim u onom njegovom izvornom smislu kako su ga shvatali i upotrebljavali Kapadokijski oci i oci posle njih. Zato je mitropolit Zizijulas otac obnovljenog hrišćanskog personalizma, koji svoje uporište ima u eklisiologiji, jer čovek samo u Crkvi prevazilazi svoju biološku ličnost i postaje ličnost za život večni, ličnost koja bivstvuje kroz zajednicu. Ovde koristim priliku da vas uputim na njegovu studiju koja je prevedena i na italijanski pod nazivom L’essere ecclesiale [Biće Zajednice=Crkve]. Njegova teologija jeste svakako plod velikog akademskog rada, no, ovom velikom bogoslovskom umu nikako nije daleka duhovnost, kako to neki danas kod nas pravoslavnih vole da ističu. Povodom rečenog, upućujem posebno na njegov tekst na francuskom posvećen teologiji svetogorskog podvižnika Siluana La théologie de saint Silouane [Teologija Svetog Siluana=starca Siluana Atonskog, za čiju ličnost ga je posebno zainteresovao njegov učitelj otac Georgije Florovski], kao i na spise starca Sofronija (Saharova) Eseškog. Autor kojim se ja bavim (Iv Kongar) po mnogo čemu bio je sličan mitropolitu Zizijulasu i posebno ga je cenio, zbog čega mitropolita i pominjem u ovom uvodu. Evo šta o njemu otac Kongar govori na jednom mestu: Jean Zizioulas est un des théologiens les plus originaux el les plus profonds à notre époque. Originalité et profondeur viennent d’une lecture pénétrante e cohérente de la tradition des Pères grecs sur cette réalité vivante qu’est l’Eglise [Jovan Zizijulas je jedan od najoriginalnijih i najdubljih teologa našeg vremena. [Njegova] originalnost i dubina potiču iz produbljenog i koherentnog čitanja tradicije grčkih otaca o Crkvi kao živoj realnosti] (Yves Congar, “Bulletin d’ecclésiologie”, Revue des sciences philosophiques et théologiques, 66 (1982), p. 88) (Congar 1982). No, oni nisu bili na istoj liniji samo kad su u pitanju eklisiologija i ekumenski odnosi. Ono zbog čega ih na početku ovog izlaganja dovodim u vezu jeste sama naša tema i jedna veoma bitna činjenica – njihovo razumevanje pnevmatologija, kao i duhovnosti bile su na istoj liniji, zdravoj crkvenoj=liturgijskoj i otačkoj.
Kao pripadnik pokreta Nouvelle théologie, kojem su pripadali vodeći katolički teolozi tog vremena, poput Anri de Libaka [Henri de Lubac], Žan Danijelua [Jean Daniélou] i dr., Kongar je održavao bliske kontakte sa vodećim bogoslovima Istoka, koji su pripadali teološkom pokretu koji je promovisao poznati koncept neopatrističke sinteze. O tim njihovim kontaktima, druženjima i razmenama bogoslovskih misli, posebno u manastiru Boze, kao i po teološkim konferencijama širom sveta, govore otac Aleksandar Šmeman i otac Georgije Florovski u svojim prepiskama. Kao što je Kongar bio istinski oduševljen njihovom kretanju „napred ka ocima“, ni oni nisu krili velike simpatije prema njegovim pokušajima da Katoličku crkvi vrati na put otaca.
Oba ova pokreta, i katolički i pravoslavni u suštini su se zalagali za istu stvar, a to je bio povratak Ocima, predanju i Bibliji, odnosno jednoj živoj teologiji čija će učionica biti pre svega liturgijski prostor. U tom smislu Kongar, kao i navedeni istočni oci, i duhovnost vidi kao svojevrsnu teologiju smeštenu upravo u ovom prostoru, prostoru Liturgije kao molitve par excellence, u kojoj čovek prima najveći dar Svetoga Duha, sjedinjenje sa samim Hristom i obitavanje u ljubavi Očevoj.
U ovom izlaganju nameravamo da predstavimo teologiju Svetog Duha, upravo iz ugla francuskog dominikanskog teologa, oca Iva Kongara [Yves Congar], analizirajući njegov kratki traktat o Svetom Duhu, koji se u originalu naziva [nem.] Geist und Heiliger Geist, dok u prevodu na italijanski kojim smo se mi koristili nosi naziv [ital.] Spirito dell’uomo, Spirito di Dio (Congar 2000 – knjiga je prvi put izdata 1987. godine) [=Duh čovečiji /i/ Duh Božiji]. U širokom opusu teoloških tema kojima se ovaj veliki teolog bavio, tema Duha Svetoga predstavlja jedan od najvažanijih delova njegove teološke misli. Otac Kongar posvetio je pnevmatologiji opsežan trotomni rad pod nazivom Credo nello Spirito Santo [=Verujem u Duha Svetoga], dok je rad koji ćemo analizirati kratak pregled biblijskih, otačkih i ličnih refleksija o Svetogm Duhu i duhovnosti. Iz njega se vidi da je pnevmatologija Iva Kongara neraskidivo povezana sa trijadologijom, hristologijom, antropologijom i eklisiologijom.
Što se tiče strukture ovog traktata, možemo reći sledeće. U prvom poglavlju otac Kongar govori o istoriji teologije Svetog Duha. U ovom kratkom pregledu on daje ključna svedočanstva iz Starog i Novog zaveta. Zaključujući da je uloga Svetoga Duha danas nekako „sklonjena u stranu“. Drugi deo govori o različitim poteškoćama, prigovorima i kritikama koje su se kroz istoriju mogle čuti, a koje su se ticale tumačenje uloge Duha Svetoga. Govoreći o filosofiji, posebno o Hegelu, on nadanje ispituje istorijsku ulogu Svetog Duha, ali i sva pogrešna tumačenja koja prate ovu temu. Treći dio posvećen je ulozi Duha Svetoga kako u našem ličnom život, tako i u Crkvi i ovaj deo opisuje način na koji Kongar usko povezuje pnevmatologiju sa antropologijom i eklisiologijom. Četvrti deo odnosi se na vezu između pnevmatologije, hristologije i trijadologije. Uvek u svojim interpretacijama on ostaje na liniji Svetih otaca, u prvom redu Svetog Vasilija Velikog.
Mogli bismo reći da je stav koji karakteriše teološki metod Iva Kongara jevanđelski i predanjski. Kada to kažemo, mislimo uglavnom na činjenicu da u većini slučajeva otac Kongar, kad govori o nekoj temi, polazi pre svega od Jevanđelja i predanja [tradizione]. Polazeći od navedenih principa on na samom početku traktata o kojem govorimo kaže: „Bog je prisutan i aktivan u našem životu pomoću sile koja ne sužava, niti guši našu volju, koju zovemo Duhom Svetim“ (Congar 2000, 5). Reči koje se ovde naglašavaju su prisutnost i aktivnost. One su temelj Kongarove teologije o Duhu Svetom. Duh Sveti, koji je prisutan i aktivan od početka sveta u ikonomiji spasenja, ima veliku ulogu i u samom životu Gospoda Isusa Hrista. „Činjenica da je Isus došao je neupitna, kao i prisustvo [i aktivnost] Duha u njegovom životu. Duh je prisutan tokom rođenja, Njegove misije, Njegovih dela“ (Isto, 6). Drugim rečima, Sveti Duh je Hristov preteča. On priprema Njegov dolazak, nalazi se s njim u svakom trenutku Njegovog boravka na zemlji i On je taj koji ostaje kao uteha [Utešitelj] apostolima i svetu. Kongar posebno podvlači vezu koju Hristos stvara između Svetoga Duha i apostola, odnosno prve Crkve i Crkve uopšte, posebno se pozivajući na Jevanđelje po Jovanu (up. Jn 3,5; Jn 14,16; Jn 14,26; Jn 16,13).
Na ovaj način autor polako uvodi čitaoce u odgovor na pitanje o ulozi Svetoga Duha, podsećajući pre svega na najbitniju činjenicu da je bez Duha Svetoga nemoguće postati članom Crkve: „Ako se ko ne rodi vodom i Duhom ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn 3,5). Prva Crkva je to dobro znala. Zato je Krštenje zamišljeno kao novo rođenje. Bilo je to rođenje Svetim Duhom, kojim je čovek postajao biće Crkve=Zajednice koje od tog trenutka počinje da korača ka Carstvu Božijem. Kongar ističe da je u tom smislu i naše usinovljenje, moguće samo Svetim Duhom, jer bez Duha Svetoga, tj. Krštenja kao rođenja „vodom i Duhom“, ne možemo učestvovati u Telu Hristovom=Crkvi=Pričešću.
Činjenica je da hrišćani ostaju u svetu i da ih prate i opterećuju svi oni problemi koji prate i svet. Zato dijalektika „sada, ali ne još“, najbolje opisuje delovanje Svetoga Duha u svetu. Sveti Duh dolazi iz Carstva Božijeg donoseći večnost u istoriju, to je njegova glavna uloga. Mi hrišćani se krećemo ka večnosti, ali još uvek živimo u svetu, u prostoru i vremenu, i to otac Kongar posebno naglašava. Stoga, on ne povezuje pnevmatologiju sa nečim odvojenim od sveta, sa nečim iracionalnim, već Svetoga Duha u svakom trenutku povezuje sa Bogom Logosom i kaže: „Posebno mi se dopada kako sveti Irinej Lionski govori da Bog Logosom i Duhom, kao sa dve ruke, stvara i vodi svet“ (Isto, 11).
Treba naročito istaći kako se ovaj dominikanski monah odlučno suprotstavljao novim harizmatičnim pokretima koji odvajaju Svetog Duha od čoveka, sveta i svakodnevnog života pripisujući mu isključivo ono što je iracionalno, u prvim redu ono što je suprotno telu.
„Moramo biti iskreni i prepoznati da je određeni asketizam zasnovan na dualističkoj viziji, da je određena tradicija „prezira prema svetu“, konačno ostatak jasenizma [=religijski pokret unutar katolicizma u Francuskoj u XVI I XVII, nazvan po holandskom teologu K. Jansenu. Na temelju pogrešno tumačenih Avgustinovih učenja o Božijem milosrđu i ljudskom grehu. Pristalice ovog pokreta su zastupale preteranu strogost u pobožnosti i uvodili rigorozne mere u sakramentalnu praksu. Konačno ih je osudio papa Kliment XI – prim. autor], pogodovala duhovnosti prekomernog obezvređivanja tela, zadovoljstva, seksualnosti, radosti, čak i slobodne kreativnosti. Ali ovo su deformacije biblijske duhovnosti Duha Svetoga. U Svetom Pismu ‘telesnost’ [carne] nije telo [corpo], to je sebično zatvaranje samog sebe“ (Isto, 11-12)
Suprotstavljajući se ovakvoj vrsti duhovnosti, Kongar je nastojao da pokaže i da pitanje Svetoga Duha nije ni jedno psihološko pitanje. To je pitanje najdublje tajna ljudskog bića, ne samo duše ili uma, već celog čoveka. Za Kongara, duhovnost je tajna koja dozvoljava nama ljudima da vapimo: Ava, oče! To je istinska duhovnost i molitva – uvek jedan živi odnos, a ne prosto jedna meditacija u samoći. Kada govori o ovome Kongar je veoma oprezan, znajući da je tradicija hrišćanske duhovnosti prepuna primera usamljenih pustinjaka. Nekome, ko gleda sa strane to može upravo značiti ono protiv čega Kongar ustaje, a to je shvatanje duhovnosti kao individualne meditacije. Zato on odmah pokušava da ponudi odgovor, u duhu otaca, naglašavajući da je mesto gde Duh Sveti obitava u čoveku srce, koje je svojevrsni oltar ljubavi. Čak i kada je osamljen, hrišćanin nije sam. Njegova osamljenost je neprestana borba sa onom unutrašnjom samoćom. Srce kao oltar ljubavi uvek traži da čovek u sebi napravi mesta za drugu L/ličnost.
Oslanjajući se na apostola Pavla, koji govori o Duhu Svetom koji je svuda prisutan, Kongar zaključuje da je Duh Božiji dinamičnost ljudske istorije, dinamičnost odnosa i dinamičnost sveta. Tako on, prisustvo Svetoga Duha u svetu, ponovo imajući u vidu svetog apostola Pavla i svetog Vasilija Velikog, vidi kao kosmičko. Prema njemu, Sveti Duh ima kosmičku ulogu povezivanja eshatona i istorije, neba i zemlje, Boga i čoveka, čoveka i čoveka. Duhom Svetim mi imamo mogućnost usinovljenja. On nas čini Božijom decom. Ali kako? Njegov odgovor je: dovodeći nas u zajednicu Tela Hristovog. Ova kosmička dimanzija čovekove ličnosti tipična je za teologe poput Kongara, koji usvajaju antropologiju Svetog Maksima Ispovednika. Setimo se samo Hans Urs fon Baltazara [Hans Urs von Balthasar] i njegovog dela Sveti Maksim Ispovednik: Kosmička Liturgija [Massimo il Confessore: Liturgia Cosmica].
Šta je to što čoveka čini čovekom, za Kongara ostaje glavno pitanje. On ovde ukazuje na jedan termin koji je pozajmio od Tejara de Šardena [Teilhard de Chardin], rekavši da čovek poseduje u sebi unutrašnje mesto. To je lično utočište čoveka, obitavalište Svetog Duha. To je ono što čini čoveka relacionim bićem i što ga i onda kada je sam postavlja u zajednicu. „Sveti Duh je ovo aktivno prisustvo Apsoluta u nama koje produbljuje našu unutrašnjost, čineći je živom i toplom, a istovremeno nas postavlja u odnos zajedništva sa drugima: on je potreba i instrument zajedništva“ (Isto, 25). Duh Sveti je ono večno u čoveku, ono što predstavlja istinsku duhovnost. Neprestana želja za zajednicom sa Bogom i bližnjim. Zato nema duhovnosti bez Duha Svetoga, jer samo Duhom Svetim mi prevazilazimo svoju stvorenu propadljivu prirodu i doživljavamo stanje Carstva Božijeg koje je u nama.
Za oca Iva Kongara, kao što smo videli, duhovnost je neodvojiva od pnevmatologije i hristologije. Prema njemu, čovek je stvoren da živi kao partner. To je daleko više od Aristotelovog društvenog bića/političke životinje, a veoma blisko Svetom Vasiliju koji čoveka vidi kao biće koje je druževno, koji nije samo deo nekog društva, već ličnost koja u sebi uvek nosi potencijal da isprazni sebe od sebe i stvori prostora za drugog. Druževnost=zajedničarenje je njegov način postojanja. Kongar stoga dalje kaže:
„Duboka dimenzija našeg bića aktuelizovana je u molitvi, ovom čudesnom gestu koji pripada čoveku i čini ga dijaloškim bićem – partnerom. Odnos ja-ti možemo ostvariti ne samo horizontalno, sa ljudskim partnerom, već i vertikalno, sa onim Partnerom koji je istovremeno beskonačno iznad i koji je intimniji za nas od najdublje tačke našeg bića. […] Duh osigurava punoću i kvalitet hrišćanske molitve, On nas kroz Sina dovodi do Oca. Setimo se iskustva Isusove molitve. […] U stvari, prema našim najstarijim svedočenjima, hrišćani su Bogu Ocu blagodarili preko Sina-Hrista, u Duhu, to je najviši oblik hrišćanske molitve [Liturgija]. Oni su u tom smislu oslanjali tekst Pavla: „Jedan Bog i Otac sviju, koji je nad svima, u svemu, kroza sve i svima nama“ (Ef 4,6). Ovo ostaje najdublji smisao Liturgije. Sve naše evharistijske molitve završavaju se sa doksologijom: Tebi, Oče, kroz Isusa Hrista, u jedinstvu Svetoga Duha, svaka čast i slava. Otac je završetak, na isti način na koji je apsolutni izvor; Hristos – Sin je naš sveštenik – liturg i posrednik; Duh je onaj nas čini hramom – zajednicom ovog slavlja i uznošenja“ (Isto, 26-27).
Ovaj citat je po našem skromnom mišljenju presudan za razumevanje Kongarovog pristupa duhovnosti, tako da ćemo ga detaljno analizirati. Osnovno delovanje hrišćana koje ga potvrđuje kao čoveka je molitva. Čovek se ostvaruje kao partner kroz molitvu koja je uvek dijalog. To znači da mi pred sobom uvek imamo drugu osobu sa kojom vodimo dijalog ili kojoj upućujemo molitvu. Ovaj dijalog se ne vodi samo horizontalno, sa bližnjima, već i vertikalno sa Bogom. Ovde ponovo vidimo ovaj jevanđeoski smisao koji Kongar pripisuje svakoj svojoj izjavi. Biti partner znači voleti Boga i voleti bližnjega. Biti partner znači biti s drugim=postojati. Biti sa drugim znači biti ličnost i istinski hrišćanin. Međutim, nemoguće je da postanemo relaciono biće bez Svetoga Duha, jer nas Sveti Duh uvodi u život Onoga/i odnos sa Onim koji je Drugi par excellence, a to je Bog. Sveti Duh nas uvodi u Telo Hristovo, u kojem postajemo Božija deca. Tako, sa Svetim Duhom, počinjemo da živimo na način postojanja Svete Trojice. Trojični odnos postaje naš odnos i to se najbolje ispoljava kroz Liturgiju, gde sve polazi od Oca kroz Sina u Duhu Svetom i od Duha Svetoga kroz Sina do Boga Oca.
Šta je osnova ovog i ovakvog odnosa? Rekli smo ljubav. Ali postoji još jedna stvar koja je neodvojiva od ljubavi, a to je sloboda. Zato je, prema Kongaru, Sveti Duh izvor slobode. Vratimo se malo unazad. Razgovarali smo o unutrašnjem mestu. Šta je ta unutrašnjost ispunjena Svetim Duhom u nama? „Unutrašnjost je sloboda“ (Isto, 28), ističe Kongar. Centralni deo knjige je deo o slobode. Tumačeći Svetog Pavla, otac Kongar kaže da je asketizam istinska borba (vidi: Isto, 29). Ta asketska borba predstavlja borbu za slobodu. Može li neko reći da je ova borba uzaludna. Ali za hrišćane to ne može biti, jer je to borba za večnost. Kongar posebno naglašava da je sloboda prepoznavanje eshatona i oslobođanje od stega prolaznosti. Sloboda je to unutrašnje mesto u nama, ona je Carstvo Božije u nama, ona je naš način postojanja i zato je ona od presudne važnosti za duhovnost.
Srž ovog Kongarovog traktata, predstava deo o zajednici [comunione]. Za njega je Sveti Duh princip, načalo, početak zajednice. Ovde se bolje može videti njegova teologija koja je uvek bila povezana sa zajedništvom. Ali, samo zajedništvo nije zajedništvo nekih individua, već zajednica jedinstvenih i neponovljivih ličnosti. Zbog toga Kongar uvek govori o različitosti i zajedništvu. Različiti članovi postaju Jedno Telo, a Jedno Telo čine različiti članovi.
„On [Duh Sveti] je, na suštinski i radikalan način, načelo zajedništva: kako se kaže u 2Kor 13,13, On stvara liturgijski prostor za naša slavlja. Ovo svojstvo Duha povezano je s njegovom dubokom prirodom, onim što je on u Božijoj tajni, s činjenicom da je, jedinstven i isti, On sve okuplja, a pre svega Samoga Hrista i nas. Mi smo Njegovi [Hristovi] članovi, njegovo Telo, jer nam taj identitet daruje Duh (up. 1Kor 12,12-13; Ef 4,4). Dakle, Duh je istovremeno princip velike raznolikosti i princip jedinstva, jer različito darujući svoje darove, on to čini za zajedničku korisnost (up. 1Kor 12,7). Zajednica je, u stvari, jedinstvo bez uniformnosti, ali ipak nalik skladu ili simfoniji različitih glasova. Nema ničeg uzvišenijeg. Nema ničeg konkretnijeg. Mi ovo živimo“ (Isto, 34).
Kongar podvlači da je upravo ovo eklisiologija Drugog vatikanskog koncila. Punoća duhovnog života nalazi se u Evharistiji, u zajednici Duha Svetoga, u Telu Hristovom, u ljubavi Boga Oca. Kroz takvu eklisiologiju i duhovnost on vidi i priliku za ispravan put ekumenizma. Svaka tradicija ima svoj dar, kao i svaka ličnost. Najveći dar, dar svih darova je ljubav prema drugom. „Svako ima svoje darove koje mora staviti u službu izgradnje Tela Hristovog“ (Isto, 37). Kao što smo videli, sloboda je dar Svetoga Duha, ali ona uvek traži odgovornost sa sobom. Ova odgovornost znači staviti dobijene darove u službu izgradnje Tela Hristovog. Stoga duhovnost ne postoji bez Duha Svetoga i sjedinjenja u Telu Hristovom u koje nas On uvodi.
Poslednje poglavlje govori o teologiji Treće Ličnosti. Kongar pre svega opisuje dugu i tešku istoriju, podsećajući na mnoge jeresi iz ranog crkvenog perioda. Osnovno pitanje za hrišćane bilo je: ako Duh Sveti nije Bog, kako se mi onda možemo obožiti? Prema Kongaru, najbolji odgovor je dao Sveti Vasilije Veliki. U duhu otačke tradicije, on [Kongar] počinje teološki deo ove rasprave rečima da je Sveti Duh Bog, On je Ličnost, sa istom suštinom kao Otac i Sin. „Ovo postojanje Trojice u Jedinici, za hrišćane je osnovna činjenica vere, [to je] ‘vera krštenja’ u ime Oca, Sina i Duha Svetoga“ (Isto, 42).
Duhovni život počinje uvođenjem u svetu tajnu Krštenja, ponovnim rođenjem Svetim Duhom. Za razliku od biološkog rođenja, Sveti Duh nam sada daje dar večnog života. Sveti Duh nas čini istinskim ličnostima, dovodeći nas u vezu sa Onostranim. Ovo zajedništvo je osnova našeg duhovnog života. Duhovni život koji vodimo uvek je priprema za zajedničko delo, za zajednicu u kojoj Jedan postaje mnogi, a mnogi postaju Jedan. Ovo zajedništvo je Evharistija. Stoga je po ocu Ivu Kongaru duhovnost evharistijska duhovnost, jer je neodvojiva od Duha Svetoga, koji je neodvojiv od Tela Hristovog. Ali za njega, Sveti Duh nije samo dar koji nam se daje na Krštenju. Sveti Duh je naš jedinstveni, poslednji [eshatološki] dar, dar života koji dolazi.
„On se naziva darom par excellence. To je krajnji dar, dar koji ispunjava ostale darove. Sveti Irinej piše: ‘Sveti Duh, dar koji Otac kroz Sina daruje ljudima, [dar koji] usavršava sve ono što oni jesu/poseduju.’ Ovo savršenstvo, ovo ispunjenje, označavaju različita imena: postati Božijom decom, članovima njegove porodice, oboženje, novo stvaranje, živeti večni život, odnosno ‘život koji dolazi’“ (Isto, 47-48).
U ovoj ikonomiji spasenja, Sveti Duh uvek deluje sa Hristom. On dolazi iz Carstva Božijeg i Carstvo Božije dovodi među nas. Zato je svaki od njegovih darova eshatološki dar. U tom smislu možemo zaključiti da je za Kongar duhovnost život prema načinu postojanja Svete Trojice. To je život po pravilima večnosti i svedočenje večnosti prolaznom svetu. Za nas ljude ovaj je život dostižan samo ako postanemo Božija deca, a to je moguće samo kroz Duha Svetoga. Samo u zajednici Svetoga Duha možemo živeti u blagodati našeg Gospoda Isusa Hrista i u ljubavi Boga Oca, dišući životom Carstva koje je u nama, (up. Lk 7, 21) što je i cilj hrišćanske istinske i ispravne duhovnosti. U ovom poimanju duhovnosti kao napora da se čovek obogati Duhom Svetim, Kongar na jednostavan način objašnjava fenomen koji je srž hrišćanskog života. Nema tumaranja i mračnjaštva, nema preziranja i rigoroznosti, već ljubavi i slobode, kroz koje Duh Božiji postaje Duh čovečiji, kojim čovek postaje ličnost i istinski molitvenik.
[1] Referat Persona e spiritualità nella teologia di Yves Congar je izgovoren na Teološkom fakultetu Papskog Univerziteta Grigorijana u Rimu, 2018. godine.
[2] Michelina Tenace – redovna profesorka na Teološkom fakultetu PUG u Rimu, duhovna kći kardinala Tomaša Špidlika, koga je nasledila na katedri za antropologiju i duhovnost i od koga je nasledila veliku ljubav i poštovanje prema pravoslavlju.
