Расти расти мој пластични боре
„Савремени ancien régime је комичар светског поретка чији су прави хероји мртви.“ Ове Марксове речи никада нису важиле више него данас. Заиста ancien régime, одавно више није тек остатак прошлости коју капитализам још није упео да свари, како је то било у Марксово време. Не. Данашњи феудализам (рентијерски капитализам и режим непосредне доминације) је прошлост коју је модерни капитализам пијан од крви повратио по нама. Ова повраћка неофеодулаизма је лажни одговор на кризу неолиберализма као што је неолиберализам био лажни одговор на кризу кензијанизма, јер сви одговори капитализма су лажни. Капитализму иманентна криза може се решити само изван њега, али нико не може да прескочи самога себе па ни капитализам.
Свет је 1980-их година претрпео тешку повреду од које се још није опоравио а еколошка криза метаболичке размене са природом (каква подразумева и нове брзо преносиве болести – због бруталног организованог залажења у „дивљи“ део зоосфере, лако ширење вируса пренатрпаним индустријским фармама и брзим глобалним ланцима транспорта робе) је злокобни знак да ће планета, или макар живот какав смо до сада познавали, пре нестати него оздравити. Ова озбиљна повреда је рана која се шири, неолиберални модус операнди сталне експанзије – пошто је непрестани раст закон оплодње капитала. Неограчени раст је попут умножавања ћелија рака. Статистички се мери кроз постотак бруто друштвеног производа а практично се види као раст сиромаштва, раст вишка популације која се не урачунава у људе, раст миграција – те стога раст расистичких, ксенофобичних и националистичких наратива који обликују искривљено огледало у ком живимо. Раст броја изумрлих животињских врста, раст неразградивог отпада у рекама морима и океанима, раст загађености ваздуха, глобални раст темературе што топи глечере али срца оставља хладним.
Ко је непосредно одговоран за ову планетарну болест?
Мала секта неолиберала. Премда је у капиталистичкој религији присутна још од оснивања Друштва Монт Пелерин 1947, када је Фридрих Хајек позвао групу од 36 научника, економиста, философа и историчара да својим промишљањима одреде даљу судбину модерног либерализма, она ипак није била социо-економски актуелна све до половине 1970-их. До тада њихова се стратегија састојала у томе да се путем инфилтрације у академске заједнице кроз стварање тинк-танкова и преко њих путем наводне промоције класичних либералних идеала слободног тржишта, индивидуалних права и отвореног друштва, супротставе ширењу утицаја влада на тржишну слободу и привредном интервенционизму у тадашњим државама благостања, као и моћи синдиката. Очигледно ова визија није била ништа друго него идеологија класне офанзиве капитала на рад, образовање, становање, рањиву популацију, а показало се данас, и на планету као такву. Ипак овај деструктивни анђео из бездана остао је везан до свог времена.
Наиме, када је политика држава благостања са својим акцентирањем потражње довела до инфлације у капиталистичким центрима, финансијски моћници сетили су се доктрине ове неолибералне секте, испробали је најпре у Пиночеовом Чилеу, а затим је пустили у свет. Заузевши га блицкригом неолиберали су „освојене“ државе у потпуности окренули на страну понуде, а не више потражње – тј. на страну капитала, занемарујући потребе грађана, који остају незаштићени од политика тзв. „моралног хазарда“ какве финансијским институцијама омогућавају апсолутну асиметрију у погледу ризика (у односу на грађане и јавну сферу), пошто ће држава ће увек бити ту да их спаси (bailout). Грађани не само да остају без државне заштите, него су животно угрожени пошто као слаби појединци сносе консеквенце економског ризика док су бесконачно моћнијим финансијским институцијама (чија су парадигма банке) одрешене руке.
У неофеудалном капитализму, „кнезовима“ из међународних финансијских институција и њиховим експонентима, „властели“ у извршним властима националних држава, руке су одрешене не само да их гурају сиротињи у џеп, већ и да потом према њој, од њеног новца, буду милостиви. Утолико је ковид криза у капиталистичким центрима повод за различите палијативне мере, које се на периферији капитализма састоје у популистичким потезима симболичне једнократне „помоћи“.
Од маја 1968. до очаја 2008.
Пошто материјалне околности, у најмању руку, нису без утицаја на свест, „револуционарна свест“ шездесетосмашке омладине, која се будила у постфордистичком збуњеном свету била је у тајном (и за њу саму) дослуху са наилазећим неолибералним духом времена: инсистирање на личном као политичком, на праву на снове, ослобођењу жеље, итд., истовремено је представљало занемаривање колективне, класне, димензије друштвене борбе зарад културне еманципације индивидуа – што све сажима једна екстремна парола маја 1968: „Фордизам је фашизам.“
Међутим, супротстављање рату у Вијетнаму и милитаризму капитала учинило је да савез револуције и новог капитализма тада не буде уочљив као данас: Ho! Ho! Ho Chi Minh. NLF is going to win! Клицало се по трговима широм света 1960-их (током масовних протеста против рата у Вијетнаму), И заиста Народно ослободилачки Фронт (НЛФ) је тада „победио“, или макар понизио империју, а вијетнамски народ је дочекао некакав мир. Али они који су тада клицали Хо Ши Мину на улицама Америке и Европе остали су у условима рата све до данас, а данас више него икад. Зашто? Зато што је капитализам рат.
Док се још под меркантилистима учврстио став како је богатство државе поред новца (злата) и њена популација (из чега се развијају: пописи, демографија, хигијена, методи дисциплиновања, све оно што је Фуко називао „биополитиком“, чију је нит Хана Арент пратила кроз шеол европских сабирних центара, стаљинистичка чистилишта и нацистички пакао логора истребљења, а Агамбен све до савремених прихватних кампова за избеглице), контуре управљања популацијом путем „ванредних мера“ су оцртали већ физиократи: сматрајући природне ресурсе примарном снагом државе, закључили су да се, у погледу ресурса, кризе (попут глади) не могу заобићи, па је неопходно активно “допустити” да се оне догоде, дакле практично их треба изазвати и затим управљати њиховим током у правцу профита. Назив за такав облик управе био је “владавина сигурности.” Слична архаична „политика сигурности” данас је подједнако присутна и у колонијалним центрима и на колонизованој периферији (јер капитализам увек паразитира на прекапиталистичким, комунитарним, или чак еманципаторним сегментима друштвених структура): перманентно ванредно стање, стална безбедносна криза и непрестана расистичка мобилизација било као доскорашњи рат „против тероризма“ – непрекидни оружани сукоби чија се жаришта селе из једне регије у другу (где су нуспроизвод вишеструко корисни мигранти који обарају цену рада, а истовремено су громобран који привлачи бес радника, незапослених итд), или сада актуелни „рат против опаког вируса“(и економски против злих Кинеза), једном речју свеопшта несигурност као гарант сигурности екстра профита и слободе спиралног кружења капитала (уопштена и позната прича).
Какву слободу има атомизовани појединац? Да се, као антички јунак, супротстави боговима и судбини и умре? Или да живи као Калимеро и непрестано виче: „Неправда! Неправда!“? Шта је, осим непревазиђене, али комодификоване, музике, остало од бунтовног духа 1960их? Чак и либерализам испарава из неолиберализма на сунцу регресије у ранокапиталистичке облике управе, и још дубље у неофеудалне односе директне доминације. Све у свему, у глобалном селу више нема „сељачких буна“, друштво је демобилисано и грађани су деполитизовани, тако више и нису „грађани“, тј. носиоци суверенитета, него опет поданици.
Без обзира што никакве политичко-економске суверености више нема, ипак 99% пролетеризоване популације наводно глобалног села, због тога не стоји очи у очи насупрот капиталу, јер између њих се налази давно умрла али још „немртва (undead) национална држава“, која кад затреба потпомаже капитал блокирајући сваки трачак, не неке класне, него елементарне људске свести својих грађана, претварајући свако евентуално, политичко незадовољство у етничку побуну.
Неолиберали су, дакле, револуционарне захтеве студената из 1960-их чули и „услишили“ чим су добили прилику за то. Фордизам је убијен, правих фабрика у првом свету такорећи више нема. Синдикати практично не постоје сем као културна друштва, лично је политичко у форми идентитетских аспирација, снови се остварују у „креативном“ пројектном пословању, итд, а након свега урушава се и сам неолиберализам. У том смислу, било то лоше или добро, ситуација је прилично отворена.
Месијанска вера, а не конфесионална религија
Један од одговора на све ово је поновни пад у религијско отуђење, али и то може бити корак напред. Људи превазилазе ограничења природе – тj. друштвене форме које им се приказују у обличју природних, да би опет успоставили друге друштвене форме које их онда поново притискају у облику квази природне нужности. Зато је религијско отуђење које стање ствари приписује Богу а не природи, ближе истини од свакодневне (буржујске) спонтане свести, јер стање ствари макар приписује субјективној инстанци као најузвишенијој[1] (а свакако ни човечанство није идентична субјективна инстанца као појединачни субјект).
Међутим, вера може ићи даље од религијског отуђења доводећи у питање сваки у прошлости фиксирани идентитет – и одбацујући доминацију прошлости над садашњошћу. Али само уколико су хришћани, антиципирајући будућност, спремни да раде на ослобађању од сопственог религијског отуђења. Цркве као религијске конфесије, за разлику од месијанизма Опште Цркве (Καθολική Εκκλησία), и настају као подршка раном капитализму и данас су у служби квази-природних деоба потлачене светске популације у духу Хантингтоновог сукоба цивилизација. Тако нешто је, речено језиком Максима Исповедника, недопустиво претварање разлика (diafora) у поделе (diairesis).
Те 2016. године, пошто је чуо за брутално убиство оца Жака Хамела (француског свештеника који је током мисе убијен у својој цркви у 85. години, од двојице декларисаних припадника исламске државе), папа Франциско је у авиону на свом путу за Краков, пред камерама рекао:
„Реч која се често понавља је „несигурност“ али адекватна реч овде је „рат“. Већ дуго времена говоримо како је свет у рату. Ово је рат. Као што се је био рат 1914, па онда онај од 1939 до 1945 – још један велики рат, тако сад имамо и овај. Он можда није органски, организован је свакако, мада не органски, али је то свакако рат. Овај свети свештеник је умро док се молио у име читаве Цркве. Али он је тек један од колико хришћана? од колико недужног народа? од колико деце?… Ја када говорим о рату говорим о стварном рату. Не о рату религија. Не. У току је рат за интерес. Рат за новац. У току је рат за природне ресурсе. У току је рат за доминацију над људима. Ово је тај рат. Ако неко мисли да говорим о верском рату: греши. Све вере желе мир. Али неко други хоће рат.“ (Већина медија је ову изјаву исекла тако да звучи као прича о наводном рату против хришћанства, која се савршено уклапа у познату мантру о сукобу цивилизација).
Папа је био у праву. Глобални рат је иманентан развијеном капитализму, како некад тако и сад. Данас се у рукама 10% од укупног становништва, тј. у рукама олигарха, налази 90% светског богатства, у рукама средње класе која чини 40% светске популације налази се 10% светског богатства. Преосталих 50% становника света не поседује ништа и не учествује на светском тржишту. Средња класа западног света (коме више мање припадају све стране глобуса, укључујући и „Восток“) прихвата ову апсолутну власт малобројне олигархије над собом под условом постојања личних (индивидуалних) слобода, тј. „демократије“ у којој се закони (имућнима заштита, а немоћнима принуда) подједнако односе на „све“. Васпитана у такмичарском духу и константно изложена страху да ће пасти ниже и опасно се приближити недодирљивом мноштву дисквалификованих, средња класа на стрес реагује на два начина: Десна реакција је одбрана „наших“вредности и страх од странаца који нам кваре друштво и краду послове – у таквом лоцирању непријатеља међутим, никада нема капиталистичке олигархије. На левом полу ту је хистерија кривице и измишљања свих могућих нових права за све уситњеније категорије грађана у које треба уклопити људска бића (нпр. нове, бесконачно умножаване, родне и сексуалне одреднице) – таква скрупулозност такође не дотиче капитал и у њој нема места за оно универзално што је изван права које увек неког искључује (оне без држављанства, оне који нису грађани, оне који нису људи, оне који нису домаће животиње итд).
У „провинцијским“ регионима, 1990-их и почетком 2000-их, Африке (Конго и тзв. „светски афрички ратови“), а данас Блиског истока, које је милитаристичка олигархија војном силом очистила од сваког државног присуства (Гадафи, Садам итд), и препустила управи светских монетарних монополиста, уз подршку средње класе (која у процесу наивно навијала за своје праведне хероје: за демократски запад или за одлучне Русе итд) екскомуницирано становништво се верски радикализовало (уз малу помоћ служби). Али никог ту није покретала вера (како рече Тери Иглтон, Муџахедини познају Куран колико и Лејди Гага Књигу Енохову). Олигархију покреће интерес, западну средњу класу паника, а тзв. исламске фундаменталисте покретала је завист. Јер и тзв. „фундаменталисти“ би хтели да буду фантастична западна средња класа што је искључено – пре свега јер је таква срећна средња класа фатаморгана.
Овде имамо на делу класични фантазматски сценарио по ком нам увек Други краде задовољство, пошто је разлог из ког ми не уживамо то што Други ужива (циљеви терориста су то показивали: трговински центри, концертна хала, стадион, ресторани, људи на одмору и коначно цркве, значи не институције система него симболи „доброг живота“). Сад су под утицајем вируса фундамнталисти мало подбацили, а претња су Кинези (чак је на недавном НАТО самиту закључено да „иако не желимо нови хладни рат, треба обратити пажњу на кинески експанзионизам“). Ипак и даље, сви су у коалицији у борби против самих себе у корист капитала: и западна средња класа (а где је капитализам ту је и Запад), и лажни фундаменталисти („лажни“ јер стварни верски фанатици уопште нису тако фасцинирани туђим „грешним“ животом, већ према „неверницима“ пре показују фанатичну индиференцију: као суфији, јогини или амиши).
На крају крајева, глобални господари би о својим колаборационистичким слугама могли рећи: „Истина, једни из зависти и свађе, а једни ми од добре воље служе… Једни из пркоса с нечистом намером мислећи да ће ми нанети жалост. А други из љубави, знајући да сам овде за одбрану њихове сигурности… Било како му драго, притворно или истински, Капитал се окреће: И томе се радујем, а и радоваћу се.“ (Уп. Фил 1, 15–18)
За истинско, пак, хришћанство субјект историје је месијанска заједница, али не у изолацији од човечанства и остатка природе (што се структурално не разликује од класичног марскситичког постулирања пролетеријата као субјекта историјске трансформације света).
Нема времена?
Ипак „наша борба није против тела и крви“ (Еф 6, 12), то јест насупрот нама не стоји субјективна инстанца, него постварени друштвени однос – однос између људи претворен у однос између ствари, а то је капитализам. Зато против капитализма и капитала све, али против капиталиста и њихових државних покровитеља ништа лично…
Антикоруптивна, моралистичка, протестна етика у стилу „доле (било који) Вучић“ је тужно смешна, у свом наивном, немоћном позивању ових лоших, у име оних добрих појединаца на моралну одговорност, јер како „бацити на појединца одговорност за прилике чија је он социјална творевина“, и, наравно, инструмент… Зато у овом случају суштинско питање није „ко?“ него „шта?“. А то „шта?“ није изван нас.
Шта ствара прилике које стварају нашу потчињену субјективност? Шта нас инструментализује тако да бранећи „себе“ ми сами, својим сопственим голим животом, постајемо одбрамбени механизам силе која нас тлачи? У таквом случају „Ко хоће да спасе свој живот — изгубиће га“, укључујући и капиталисту: „Јер шта ће користити човеку ако сав свет добије, а животу своме науди? Или какву замену ће дати човек за свој живот?“ (Мт 16, 24–26)
Ово „шта“ које нас угњетава је време потчињено капиталу, јер у капитализму нам не недостаје више права него више слободног времена. Чак, не „слободног“, већ Марксовим речима речено, „расположивог времена“. То јест, времена које није у власти капитала, није пука пауза у раду која сваки час може бити прекинута, поготово када нам је, као сад током корона кризе, кућа радно место. То је време на нашем располагању – антиципација царства слободе у царству нужности – мада још не знамо какво ће бити ослобођено време. Већ је Троцки, много пре модерних теоретичара (попут Моишеа Постона), приметио да се проблем капитала своди на проблем времена.
Међутим, док нико нема времена за време, „правна држава“ је веома актуелни фетиш и показује се као неки још увек јако релевантни хоризонт и за економску десницу-либерале и за политичку десницу-националисте, који су у некаквом међусобном квази сукобу у стилу: „Ко се бије тај се воли“. Али кол’ко пара тол’ко права, а ако су паре универзални еквивалент, у предмету оваплоћени однос међу људима, онда пошто банкноте немају исте цифре људи нису једнаки, и поред тога правна једнакост је свеприсутна идеологија. Чак и мафија, са својим адвокатима (сви смо из Кума научили шта је консиљере) судијама на плати, итд, јако држи до права. Она не негира правну државу само открива њену природу: кол’ко пара – тол’ко моћи – тол’ко права. Званично, под еуфемизмом „jавно-приватно партенерствцо“, корупција је системско правило, а њено епизодично одсуство, изузетак који га потврђује.
Основа, пак, обмане у вези са временом у капитализму је наднични рад, а субјект делузије је „класно неосвешћени“ радник. Њему (а и капиталисти) изгледа као да је надницом плаћен рад на одређено време, док је у ствари њоме купљена његова радна снага, укључујући и трошкове њене репродукције – то јест купљен је он сам, тако да заиста имамо наднично ропство. Плата коју радник прима је расход за његово физичко одржање баш као гориво за радну машину. Дакле плата је, у ствари, мамац за ропство јер радник њоме уопште не зарађује него бива одржаван, и то према у датом друштву важећим стандардима за оптимално одржавање – негде је то шака пиринча (за самог радника) а негде то подразумева здраву храну, спорт, културу, годишњи одмор (за целу породицу), итд.
Капитал нико не поседује јер капитал који мирује ишчезава као капитал, након реализације он се нужно поново реинвестира у следећи циклус. Ни радник ни капиталиста немају свог времена јер је оно апсорбовано у обрт капитала, а њихови наводно „слободни“ тренуци су само станке у његовом кружењу. Са финансијализацијом и дигитализацијом време је додатно убрзано а простор још више сужен у фугу покретану субјективизираним императивом продуктивности и „креативности“ – јер нема одмора док траје покора.
Буђење, а не буђање
„Времена бити неће“ (Отк 10, 6) – речи из Јовановог Откровења које указују да историја има циљ, у бесциљној религији савременог капитализма пародиране су у „нема времена“. Заиста темпоралност је радикално измењена. Највиша тачка (за сада) ове деструкције времена досегнута је с режимом живота током актуелне кризе у вези са корона вирусом, а парадигматични моменат рада од куће готово да испуњава капиталистички сан о апсолутној апропријацији времена 24/7, где се живот сасвим стапа с надничним радом, тако да имамо потпуно подвођење под капитал живе масе, „реалну сумсупцију“ саме субјективности.
Револуционарна ситуација дефинисана је тако да они горе више нису у стању а они доле више неће[2] да наставе по старом. Први услов је испуњен: ситуација је ван сваке контроле и они горе – неолиберали више не могу да наставе да владају по старом. Али они доле још не виде да се овако више не може. Чак се наводно не зна ни ко је то доле. Болно питање одсуства јасног доњег субјекта који је ипостас/ипокименон, тј. оно подлежеће читавог система какав је некада био индустријски пролтаријат је бесмислено. То су исти они који су то и били, само што су им придружени и неки други. Наиме, и даље су то они који de facto производе вредност дакле запослени у примарном и секундарном производном сектору, макар били аутсорсовани на периферију видног поља осталих чинилаца капиталистичке свакодневице. Радници неопходни за одржавање примарног и секундарног сектора такође су ту доле, итд.
Међутим, у данашњој коњуктури сељаци су исто доле, искључена армија трајно незапослених, невољно антиципирајући будуће укидање рада, је такође доле, домаћице су доле, избеглице су доле, „расно“ непожељни су доле, радне и нерадне животиње су доле, пројектни интелектуалци су доле, деца су доле[3]. Уколико овај хетерогени субјект једноставно наставља да се као зомби, како тако, вуче даље, нема везе да ли док тако месечари сања о слободи или не, довољно ће бити да га се пробуди и биће спреман за њу. По Христовим речима: „Девојчица није умрла него спава“; „Лазар пријатељ наш заспао је, али идем да га пробудим“. Чак и ако узмемо да је сав свет без остатка зачаран као шума Стриборова, сетимо се да „престадоше чари у шуми Стриборовој, јер је баки била дража њена невоља, него сва срећа овога света“.
Капитализам је доминација прошлости над садашњицом – константна потчињеност живог рада мртвом. Мучан утисак је да времена нема јер се увек испуњава исти сизифовски циклус. Али револуционарно наличје констатације да „нема времена“ (за нас данас, као и за старе милитанте, као и за апостола Павла) исто је што и „ево сад је време!“ (2Кор 6, 2)
„Устани ти што спаваш… и обасјаће те Христос.“ (Еф 5, 14) „Устајте ви земаљско робље!“
[1] Пролетаријат је субјективна инстанца, а непријатељ-капитал обезличујући и безличан однос; Исто, Павлова борба „против закона“, била је борба против безличног и обезличујућег односа: „Како се опет враћате на слабе и бедне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете? Гледате на дане и месеце, и времена и године!“ (Гал 4, 9-10)
[2] Из ове чувене Лењинове кратке формуле, може се извући закључак да се жеља и последично свесно деловање као одлике субјективне инстанце приписују само онима „доле“ (они „неће/не желе“), док су они „горе“ (који „више не могу“) под стриктном компулзијом објективне ситуације.
[3] Дечији рад је од почетка био ослонац капиталистичке политичке економије. И данас либерализација трговине и финасијализација, као и неолиберална глобализација, имају за последицу пораст дечијег рада у неразвијеним подручјима (не само екстремни рад у рудницима колтана, већ и нпр. контроверзно дуално образовање скрива исту тенденцију). Такође, малолетним лицима не треба порицати ни капацитет за отпор (што је јасно почев од традиција НОБ-а па до протеста средњошколаца итд).
