Rasti rasti moj plastični bore
„Savremeni ancien régime je komičar svetskog poretka čiji su pravi heroji mrtvi.“ Ove Marksove reči nikada nisu važile više nego danas. Zaista ancien régime, odavno više nije tek ostatak prošlosti koju kapitalizam još nije upeo da svari, kako je to bilo u Marksovo vreme. Ne. Današnji feudalizam (rentijerski kapitalizam i režim neposredne dominacije) je prošlost koju je moderni kapitalizam pijan od krvi povratio po nama. Ova povraćka neofeodulaizma je lažni odgovor na krizu neoliberalizma kao što je neoliberalizam bio lažni odgovor na krizu kenzijanizma, jer svi odgovori kapitalizma su lažni. Kapitalizmu imanentna kriza može se rešiti samo izvan njega, ali niko ne može da preskoči samoga sebe pa ni kapitalizam.
Svet je 1980-ih godina pretrpeo tešku povredu od koje se još nije oporavio a ekološka kriza metaboličke razmene sa prirodom (kakva podrazumeva i nove brzo prenosive bolesti – zbog brutalnog organizovanog zalaženja u „divlji“ deo zoosfere, lako širenje virusa prenatrpanim industrijskim farmama i brzim globalnim lancima transporta robe) je zlokobni znak da će planeta, ili makar život kakav smo do sada poznavali, pre nestati nego ozdraviti. Ova ozbiljna povreda je rana koja se širi, neoliberalni modus operandi stalne ekspanzije – pošto je neprestani rast zakon oplodnje kapitala. Neogračeni rast je poput umnožavanja ćelija raka. Statistički se meri kroz postotak bruto društvenog proizvoda a praktično se vidi kao rast siromaštva, rast viška populacije koja se ne uračunava u ljude, rast migracija – te stoga rast rasističkih, ksenofobičnih i nacionalističkih narativa koji oblikuju iskrivljeno ogledalo u kom živimo. Rast broja izumrlih životinjskih vrsta, rast nerazgradivog otpada u rekama morima i okeanima, rast zagađenosti vazduha, globalni rast temerature što topi glečere ali srca ostavlja hladnim.
Ko je neposredno odgovoran za ovu planetarnu bolest?
Mala sekta neoliberala. Premda je u kapitalističkoj religiji prisutna još od osnivanja Društva Mont Pelerin 1947, kada je Fridrih Hajek pozvao grupu od 36 naučnika, ekonomista, filosofa i istoričara da svojim promišljanjima odrede dalju sudbinu modernog liberalizma, ona ipak nije bila socio-ekonomski aktuelna sve do polovine 1970-ih. Do tada njihova se strategija sastojala u tome da se putem infiltracije u akademske zajednice kroz stvaranje tink-tankova i preko njih putem navodne promocije klasičnih liberalnih ideala slobodnog tržišta, individualnih prava i otvorenog društva, suprotstave širenju uticaja vlada na tržišnu slobodu i privrednom intervencionizmu u tadašnjim državama blagostanja, kao i moći sindikata. Očigledno ova vizija nije bila ništa drugo nego ideologija klasne ofanzive kapitala na rad, obrazovanje, stanovanje, ranjivu populaciju, a pokazalo se danas, i na planetu kao takvu. Ipak ovaj destruktivni anđeo iz bezdana ostao je vezan do svog vremena.
Naime, kada je politika država blagostanja sa svojim akcentiranjem potražnje dovela do inflacije u kapitalističkim centrima, finansijski moćnici setili su se doktrine ove neoliberalne sekte, isprobali je najpre u Pinočeovom Čileu, a zatim je pustili u svet. Zauzevši ga blickrigom neoliberali su „osvojene“ države u potpunosti okrenuli na stranu ponude, a ne više potražnje – tj. na stranu kapitala, zanemarujući potrebe građana, koji ostaju nezaštićeni od politika tzv. „moralnog hazarda“ kakve finansijskim institucijama omogućavaju apsolutnu asimetriju u pogledu rizika (u odnosu na građane i javnu sferu), pošto će država će uvek biti tu da ih spasi (bailout). Građani ne samo da ostaju bez državne zaštite, nego su životno ugroženi pošto kao slabi pojedinci snose konsekvence ekonomskog rizika dok su beskonačno moćnijim finansijskim institucijama (čija su paradigma banke) odrešene ruke.
U neofeudalnom kapitalizmu, „knezovima“ iz međunarodnih finansijskih institucija i njihovim eksponentima, „vlasteli“ u izvršnim vlastima nacionalnih država, ruke su odrešene ne samo da ih guraju sirotinji u džep, već i da potom prema njoj, od njenog novca, budu milostivi. Utoliko je kovid kriza u kapitalističkim centrima povod za različite palijativne mere, koje se na periferiji kapitalizma sastoje u populističkim potezima simbolične jednokratne „pomoći“.
Od maja 1968. do očaja 2008.
Pošto materijalne okolnosti, u najmanju ruku, nisu bez uticaja na svest, „revolucionarna svest“ šezdesetosmaške omladine, koja se budila u postfordističkom zbunjenom svetu bila je u tajnom (i za nju samu) dosluhu sa nailazećim neoliberalnim duhom vremena: insistiranje na ličnom kao političkom, na pravu na snove, oslobođenju želje, itd., istovremeno je predstavljalo zanemarivanje kolektivne, klasne, dimenzije društvene borbe zarad kulturne emancipacije individua – što sve sažima jedna ekstremna parola maja 1968: „Fordizam je fašizam.“
Međutim, suprotstavljanje ratu u Vijetnamu i militarizmu kapitala učinilo je da savez revolucije i novog kapitalizma tada ne bude uočljiv kao danas: Ho! Ho! Ho Chi Minh. NLF is going to win! Klicalo se po trgovima širom sveta 1960-ih (tokom masovnih protesta protiv rata u Vijetnamu), I zaista Narodno oslobodilački Front (NLF) je tada „pobedio“, ili makar ponizio imperiju, a vijetnamski narod je dočekao nekakav mir. Ali oni koji su tada klicali Ho Ši Minu na ulicama Amerike i Evrope ostali su u uslovima rata sve do danas, a danas više nego ikad. Zašto? Zato što je kapitalizam rat.
Dok se još pod merkantilistima učvrstio stav kako je bogatstvo države pored novca (zlata) i njena populacija (iz čega se razvijaju: popisi, demografija, higijena, metodi disciplinovanja, sve ono što je Fuko nazivao „biopolitikom“, čiju je nit Hana Arent pratila kroz šeol evropskih sabirnih centara, staljinistička čistilišta i nacistički pakao logora istrebljenja, a Agamben sve do savremenih prihvatnih kampova za izbeglice), konture upravljanja populacijom putem „vanrednih mera“ su ocrtali već fiziokrati: smatrajući prirodne resurse primarnom snagom države, zaključili su da se, u pogledu resursa, krize (poput gladi) ne mogu zaobići, pa je neophodno aktivno “dopustiti” da se one dogode, dakle praktično ih treba izazvati i zatim upravljati njihovim tokom u pravcu profita. Naziv za takav oblik uprave bio je “vladavina sigurnosti.” Slična arhaična „politika sigurnosti” danas je podjednako prisutna i u kolonijalnim centrima i na kolonizovanoj periferiji (jer kapitalizam uvek parazitira na prekapitalističkim, komunitarnim, ili čak emancipatornim segmentima društvenih struktura): permanentno vanredno stanje, stalna bezbednosna kriza i neprestana rasistička mobilizacija bilo kao doskorašnji rat „protiv terorizma“ – neprekidni oružani sukobi čija se žarišta sele iz jedne regije u drugu (gde su nusproizvod višestruko korisni migranti koji obaraju cenu rada, a istovremeno su gromobran koji privlači bes radnika, nezaposlenih itd), ili sada aktuelni „rat protiv opakog virusa“(i ekonomski protiv zlih Kineza), jednom rečju sveopšta nesigurnost kao garant sigurnosti ekstra profita i slobode spiralnog kruženja kapitala (uopštena i poznata priča).
Kakvu slobodu ima atomizovani pojedinac? Da se, kao antički junak, suprotstavi bogovima i sudbini i umre? Ili da živi kao Kalimero i neprestano viče: „Nepravda! Nepravda!“? Šta je, osim neprevaziđene, ali komodifikovane, muzike, ostalo od buntovnog duha 1960ih? Čak i liberalizam isparava iz neoliberalizma na suncu regresije u ranokapitalističke oblike uprave, i još dublje u neofeudalne odnose direktne dominacije. Sve u svemu, u globalnom selu više nema „seljačkih buna“, društvo je demobilisano i građani su depolitizovani, tako više i nisu „građani“, tj. nosioci suvereniteta, nego opet podanici.
Bez obzira što nikakve političko-ekonomske suverenosti više nema, ipak 99% proleterizovane populacije navodno globalnog sela, zbog toga ne stoji oči u oči nasuprot kapitalu, jer između njih se nalazi davno umrla ali još „nemrtva (undead) nacionalna država“, koja kad zatreba potpomaže kapital blokirajući svaki tračak, ne neke klasne, nego elementarne ljudske svesti svojih građana, pretvarajući svako eventualno, političko nezadovoljstvo u etničku pobunu.
Neoliberali su, dakle, revolucionarne zahteve studenata iz 1960-ih čuli i „uslišili“ čim su dobili priliku za to. Fordizam je ubijen, pravih fabrika u prvom svetu takoreći više nema. Sindikati praktično ne postoje sem kao kulturna društva, lično je političko u formi identitetskih aspiracija, snovi se ostvaruju u „kreativnom“ projektnom poslovanju, itd, a nakon svega urušava se i sam neoliberalizam. U tom smislu, bilo to loše ili dobro, situacija je prilično otvorena.
Mesijanska vera, a ne konfesionalna religija
Jedan od odgovora na sve ovo je ponovni pad u religijsko otuđenje, ali i to može biti korak napred. Ljudi prevazilaze ograničenja prirode – tj. društvene forme koje im se prikazuju u obličju prirodnih, da bi opet uspostavili druge društvene forme koje ih onda ponovo pritiskaju u obliku kvazi prirodne nužnosti. Zato je religijsko otuđenje koje stanje stvari pripisuje Bogu a ne prirodi, bliže istini od svakodnevne (buržujske) spontane svesti, jer stanje stvari makar pripisuje subjektivnoj instanci kao najuzvišenijoj[1] (a svakako ni čovečanstvo nije identična subjektivna instanca kao pojedinačni subjekt).
Međutim, vera može ići dalje od religijskog otuđenja dovodeći u pitanje svaki u prošlosti fiksirani identitet – i odbacujući dominaciju prošlosti nad sadašnjošću. Ali samo ukoliko su hrišćani, anticipirajući budućnost, spremni da rade na oslobađanju od sopstvenog religijskog otuđenja. Crkve kao religijske konfesije, za razliku od mesijanizma Opšte Crkve (Καθολική Εκκλησία), i nastaju kao podrška ranom kapitalizmu i danas su u službi kvazi-prirodnih deoba potlačene svetske populacije u duhu Hantingtonovog sukoba civilizacija. Tako nešto je, rečeno jezikom Maksima Ispovednika, nedopustivo pretvaranje razlika (diafora) u podele (diairesis).
Te 2016. godine, pošto je čuo za brutalno ubistvo oca Žaka Hamela (francuskog sveštenika koji je tokom mise ubijen u svojoj crkvi u 85. godini, od dvojice deklarisanih pripadnika islamske države), papa Francisko je u avionu na svom putu za Krakov, pred kamerama rekao:
„Reč koja se često ponavlja je „nesigurnost“ ali adekvatna reč ovde je „rat“. Već dugo vremena govorimo kako je svet u ratu. Ovo je rat. Kao što se je bio rat 1914, pa onda onaj od 1939 do 1945 – još jedan veliki rat, tako sad imamo i ovaj. On možda nije organski, organizovan je svakako, mada ne organski, ali je to svakako rat. Ovaj sveti sveštenik je umro dok se molio u ime čitave Crkve. Ali on je tek jedan od koliko hrišćana? od koliko nedužnog naroda? od koliko dece?… Ja kada govorim o ratu govorim o stvarnom ratu. Ne o ratu religija. Ne. U toku je rat za interes. Rat za novac. U toku je rat za prirodne resurse. U toku je rat za dominaciju nad ljudima. Ovo je taj rat. Ako neko misli da govorim o verskom ratu: greši. Sve vere žele mir. Ali neko drugi hoće rat.“ (Većina medija je ovu izjavu isekla tako da zvuči kao priča o navodnom ratu protiv hrišćanstva, koja se savršeno uklapa u poznatu mantru o sukobu civilizacija).
Papa je bio u pravu. Globalni rat je imanentan razvijenom kapitalizmu, kako nekad tako i sad. Danas se u rukama 10% od ukupnog stanovništva, tj. u rukama oligarha, nalazi 90% svetskog bogatstva, u rukama srednje klase koja čini 40% svetske populacije nalazi se 10% svetskog bogatstva. Preostalih 50% stanovnika sveta ne poseduje ništa i ne učestvuje na svetskom tržištu. Srednja klasa zapadnog sveta (kome više manje pripadaju sve strane globusa, uključujući i „Vostok“) prihvata ovu apsolutnu vlast malobrojne oligarhije nad sobom pod uslovom postojanja ličnih (individualnih) sloboda, tj. „demokratije“ u kojoj se zakoni (imućnima zaštita, a nemoćnima prinuda) podjednako odnose na „sve“. Vaspitana u takmičarskom duhu i konstantno izložena strahu da će pasti niže i opasno se približiti nedodirljivom mnoštvu diskvalifikovanih, srednja klasa na stres reaguje na dva načina: Desna reakcija je odbrana „naših“vrednosti i strah od stranaca koji nam kvare društvo i kradu poslove – u takvom lociranju neprijatelja međutim, nikada nema kapitalističke oligarhije. Na levom polu tu je histerija krivice i izmišljanja svih mogućih novih prava za sve usitnjenije kategorije građana u koje treba uklopiti ljudska bića (npr. nove, beskonačno umnožavane, rodne i seksualne odrednice) – takva skrupuloznost takođe ne dotiče kapital i u njoj nema mesta za ono univerzalno što je izvan prava koje uvek nekog isključuje (one bez državljanstva, one koji nisu građani, one koji nisu ljudi, one koji nisu domaće životinje itd).
U „provincijskim“ regionima, 1990-ih i početkom 2000-ih, Afrike (Kongo i tzv. „svetski afrički ratovi“), a danas Bliskog istoka, koje je militaristička oligarhija vojnom silom očistila od svakog državnog prisustva (Gadafi, Sadam itd), i prepustila upravi svetskih monetarnih monopolista, uz podršku srednje klase (koja u procesu naivno navijala za svoje pravedne heroje: za demokratski zapad ili za odlučne Ruse itd) ekskomunicirano stanovništvo se verski radikalizovalo (uz malu pomoć službi). Ali nikog tu nije pokretala vera (kako reče Teri Iglton, Mudžahedini poznaju Kuran koliko i Lejdi Gaga Knjigu Enohovu). Oligarhiju pokreće interes, zapadnu srednju klasu panika, a tzv. islamske fundamentaliste pokretala je zavist. Jer i tzv. „fundamentalisti“ bi hteli da budu fantastična zapadna srednja klasa što je isključeno – pre svega jer je takva srećna srednja klasa fatamorgana.
Ovde imamo na delu klasični fantazmatski scenario po kom nam uvek Drugi krade zadovoljstvo, pošto je razlog iz kog mi ne uživamo to što Drugi uživa (ciljevi terorista su to pokazivali: trgovinski centri, koncertna hala, stadion, restorani, ljudi na odmoru i konačno crkve, znači ne institucije sistema nego simboli „dobrog života“). Sad su pod uticajem virusa fundamntalisti malo podbacili, a pretnja su Kinezi (čak je na nedavnom NATO samitu zaključeno da „iako ne želimo novi hladni rat, treba obratiti pažnju na kineski ekspanzionizam“). Ipak i dalje, svi su u koaliciji u borbi protiv samih sebe u korist kapitala: i zapadna srednja klasa (a gde je kapitalizam tu je i Zapad), i lažni fundamentalisti („lažni“ jer stvarni verski fanatici uopšte nisu tako fascinirani tuđim „grešnim“ životom, već prema „nevernicima“ pre pokazuju fanatičnu indiferenciju: kao sufiji, jogini ili amiši).
Na kraju krajeva, globalni gospodari bi o svojim kolaboracionističkim slugama mogli reći: „Istina, jedni iz zavisti i svađe, a jedni mi od dobre volje služe… Jedni iz prkosa s nečistom namerom misleći da će mi naneti žalost. A drugi iz ljubavi, znajući da sam ovde za odbranu njihove sigurnosti… Bilo kako mu drago, pritvorno ili istinski, Kapital se okreće: I tome se radujem, a i radovaću se.“ (Up. Fil 1, 15–18)
Za istinsko, pak, hrišćanstvo subjekt istorije je mesijanska zajednica, ali ne u izolaciji od čovečanstva i ostatka prirode (što se strukturalno ne razlikuje od klasičnog marsksitičkog postuliranja proleterijata kao subjekta istorijske transformacije sveta).
Nema vremena?
Ipak „naša borba nije protiv tela i krvi“ (Ef 6, 12), to jest nasuprot nama ne stoji subjektivna instanca, nego postvareni društveni odnos – odnos između ljudi pretvoren u odnos između stvari, a to je kapitalizam. Zato protiv kapitalizma i kapitala sve, ali protiv kapitalista i njihovih državnih pokrovitelja ništa lično…
Antikoruptivna, moralistička, protestna etika u stilu „dole (bilo koji) Vučić“ je tužno smešna, u svom naivnom, nemoćnom pozivanju ovih loših, u ime onih dobrih pojedinaca na moralnu odgovornost, jer kako „baciti na pojedinca odgovornost za prilike čija je on socijalna tvorevina“, i, naravno, instrument… Zato u ovom slučaju suštinsko pitanje nije „ko?“ nego „šta?“. A to „šta?“ nije izvan nas.
Šta stvara prilike koje stvaraju našu potčinjenu subjektivnost? Šta nas instrumentalizuje tako da braneći „sebe“ mi sami, svojim sopstvenim golim životom, postajemo odbrambeni mehanizam sile koja nas tlači? U takvom slučaju „Ko hoće da spase svoj život — izgubiće ga“, uključujući i kapitalistu: „Jer šta će koristiti čoveku ako sav svet dobije, a životu svome naudi? Ili kakvu zamenu će dati čovek za svoj život?“ (Mt 16, 24–26)
Ovo „šta“ koje nas ugnjetava je vreme potčinjeno kapitalu, jer u kapitalizmu nam ne nedostaje više prava nego više slobodnog vremena. Čak, ne „slobodnog“, već Marksovim rečima rečeno, „raspoloživog vremena“. To jest, vremena koje nije u vlasti kapitala, nije puka pauza u radu koja svaki čas može biti prekinuta, pogotovo kada nam je, kao sad tokom korona krize, kuća radno mesto. To je vreme na našem raspolaganju – anticipacija carstva slobode u carstvu nužnosti – mada još ne znamo kakvo će biti oslobođeno vreme. Već je Trocki, mnogo pre modernih teoretičara (poput Moišea Postona), primetio da se problem kapitala svodi na problem vremena.
Međutim, dok niko nema vremena za vreme, „pravna država“ je veoma aktuelni fetiš i pokazuje se kao neki još uvek jako relevantni horizont i za ekonomsku desnicu-liberale i za političku desnicu-nacionaliste, koji su u nekakvom međusobnom kvazi sukobu u stilu: „Ko se bije taj se voli“. Ali kol’ko para tol’ko prava, a ako su pare univerzalni ekvivalent, u predmetu ovaploćeni odnos među ljudima, onda pošto banknote nemaju iste cifre ljudi nisu jednaki, i pored toga pravna jednakost je sveprisutna ideologija. Čak i mafija, sa svojim advokatima (svi smo iz Kuma naučili šta je konsiljere) sudijama na plati, itd, jako drži do prava. Ona ne negira pravnu državu samo otkriva njenu prirodu: kol’ko para – tol’ko moći – tol’ko prava. Zvanično, pod eufemizmom „javno-privatno partenerstvco“, korupcija je sistemsko pravilo, a njeno epizodično odsustvo, izuzetak koji ga potvrđuje.
Osnova, pak, obmane u vezi sa vremenom u kapitalizmu je nadnični rad, a subjekt deluzije je „klasno neosvešćeni“ radnik. Njemu (a i kapitalisti) izgleda kao da je nadnicom plaćen rad na određeno vreme, dok je u stvari njome kupljena njegova radna snaga, uključujući i troškove njene reprodukcije – to jest kupljen je on sam, tako da zaista imamo nadnično ropstvo. Plata koju radnik prima je rashod za njegovo fizičko održanje baš kao gorivo za radnu mašinu. Dakle plata je, u stvari, mamac za ropstvo jer radnik njome uopšte ne zarađuje nego biva održavan, i to prema u datom društvu važećim standardima za optimalno održavanje – negde je to šaka pirinča (za samog radnika) a negde to podrazumeva zdravu hranu, sport, kulturu, godišnji odmor (za celu porodicu), itd.
Kapital niko ne poseduje jer kapital koji miruje iščezava kao kapital, nakon realizacije on se nužno ponovo reinvestira u sledeći ciklus. Ni radnik ni kapitalista nemaju svog vremena jer je ono apsorbovano u obrt kapitala, a njihovi navodno „slobodni“ trenuci su samo stanke u njegovom kruženju. Sa finansijalizacijom i digitalizacijom vreme je dodatno ubrzano a prostor još više sužen u fugu pokretanu subjektiviziranim imperativom produktivnosti i „kreativnosti“ – jer nema odmora dok traje pokora.
Buđenje, a ne buđanje
„Vremena biti neće“ (Otk 10, 6) – reči iz Jovanovog Otkrovenja koje ukazuju da istorija ima cilj, u besciljnoj religiji savremenog kapitalizma parodirane su u „nema vremena“. Zaista temporalnost je radikalno izmenjena. Najviša tačka (za sada) ove destrukcije vremena dosegnuta je s režimom života tokom aktuelne krize u vezi sa korona virusom, a paradigmatični momenat rada od kuće gotovo da ispunjava kapitalistički san o apsolutnoj aproprijaciji vremena 24/7, gde se život sasvim stapa s nadničnim radom, tako da imamo potpuno podvođenje pod kapital žive mase, „realnu sumsupciju“ same subjektivnosti.
Revolucionarna situacija definisana je tako da oni gore više nisu u stanju a oni dole više neće[2] da nastave po starom. Prvi uslov je ispunjen: situacija je van svake kontrole i oni gore – neoliberali više ne mogu da nastave da vladaju po starom. Ali oni dole još ne vide da se ovako više ne može. Čak se navodno ne zna ni ko je to dole. Bolno pitanje odsustva jasnog donjeg subjekta koji je ipostas/ipokimenon, tj. ono podležeće čitavog sistema kakav je nekada bio industrijski proltarijat je besmisleno. To su isti oni koji su to i bili, samo što su im pridruženi i neki drugi. Naime, i dalje su to oni koji de facto proizvode vrednost dakle zaposleni u primarnom i sekundarnom proizvodnom sektoru, makar bili autsorsovani na periferiju vidnog polja ostalih činilaca kapitalističke svakodnevice. Radnici neophodni za održavanje primarnog i sekundarnog sektora takođe su tu dole, itd.
Međutim, u današnjoj konjukturi seljaci su isto dole, isključena armija trajno nezaposlenih, nevoljno anticipirajući buduće ukidanje rada, je takođe dole, domaćice su dole, izbeglice su dole, „rasno“ nepoželjni su dole, radne i neradne životinje su dole, projektni intelektualci su dole, deca su dole[3]. Ukoliko ovaj heterogeni subjekt jednostavno nastavlja da se kao zombi, kako tako, vuče dalje, nema veze da li dok tako mesečari sanja o slobodi ili ne, dovoljno će biti da ga se probudi i biće spreman za nju. Po Hristovim rečima: „Devojčica nije umrla nego spava“; „Lazar prijatelj naš zaspao je, ali idem da ga probudim“. Čak i ako uzmemo da je sav svet bez ostatka začaran kao šuma Striborova, setimo se da „prestadoše čari u šumi Striborovoj, jer je baki bila draža njena nevolja, nego sva sreća ovoga sveta“.
Kapitalizam je dominacija prošlosti nad sadašnjicom – konstantna potčinjenost živog rada mrtvom. Mučan utisak je da vremena nema jer se uvek ispunjava isti sizifovski ciklus. Ali revolucionarno naličje konstatacije da „nema vremena“ (za nas danas, kao i za stare militante, kao i za apostola Pavla) isto je što i „evo sad je vreme!“ (2Kor 6, 2)
„Ustani ti što spavaš… i obasjaće te Hristos.“ (Ef 5, 14) „Ustajte vi zemaljsko roblje!“
[1] Proletarijat je subjektivna instanca, a neprijatelj-kapital obezličujući i bezličan odnos; Isto, Pavlova borba „protiv zakona“, bila je borba protiv bezličnog i obezličujućeg odnosa: „Kako se opet vraćate na slabe i bedne stihije, kojima opet iznova hoćete da robujete? Gledate na dane i mesece, i vremena i godine!“ (Gal 4, 9-10)
[2] Iz ove čuvene Lenjinove kratke formule, može se izvući zaključak da se želja i posledično svesno delovanje kao odlike subjektivne instance pripisuju samo onima „dole“ (oni „neće/ne žele“), dok su oni „gore“ (koji „više ne mogu“) pod striktnom kompulzijom objektivne situacije.
[3] Dečiji rad je od početka bio oslonac kapitalističke političke ekonomije. I danas liberalizacija trgovine i finasijalizacija, kao i neoliberalna globalizacija, imaju za posledicu porast dečijeg rada u nerazvijenim područjima (ne samo ekstremni rad u rudnicima koltana, već i npr. kontroverzno dualno obrazovanje skriva istu tendenciju). Takođe, maloletnim licima ne treba poricati ni kapacitet za otpor (što je jasno počev od tradicija NOB-a pa do protesta srednjoškolaca itd).
