Ko je moj bližnji?

Upadljivo je da u današnjoj elementarnoj duhovnoj nepismenosti još uvek postoji jedno isto saplitanje u određene biblijske pojmove, konstrukcije, kontekste a nadasve značenja. Ni u tome ne bi bilo zla ako bi se olako korišćenje određenih pojmova dovelo vremenom pred lice dubljeg značenja.

Nijedna reč nije napravila toliko kolapsa koliko stereotipno upotrebljiva i frazeološka kovanica: „bližnji“. Prosečne svesti, koje idu logikom inertnosti i pasivnog primanja informacija, sa eventualnim gromobranom sujete ako kritičnost nedostaje, apsorbuju ovaj pojam kao da je posredi naglasak na tipologiji onih ljudi koje držimo za proverene prisnoljubce, koje poznajemo i koji nas poznaju, sa kojima nemamo površan odnos i možemo ih uvrstiti u red „bližih“ saradnika na putu ostvarenog prijateljstva. Ali, distinkcija između „bližnjih“ i „bližih“ je fatalno abnormalna. Ovaj omiljeni, a indiferentno citirani i bombastično prepoznatljivi, pojam potiče iz Hristove polemike sa jednim čovekom. Na pitanje „Ko je moj bližnji?“, Isus odgovara pričom, komparacijom, indirektnim posredovanjem, stvarajući kulminaciono odredište u završnom poglavlju sa „milostivim Samarjaninom“.

Ko se usudio da zagolica malo dublje, lako će pronaći neučitane relacije, jer Samarjanin defintivno nije poznavao ranjenog od razbojnika. Njegov iskorak je iskorak prema strancu. Ne za nekoga koga zna, već za nekoga koga ne zna uopšte. Njegovo zauzimanje ne pita za veru, poreklo, običaje, naciju. To umnogome izmiče konvecionalnoj a ipak pseudomoralnoj propagandi da se za bilo čiji identitet najpre mora neko dobro informisati da bi pokazao usud poverenja a tek onda iskorak čovečnosti. Bližnji je, dakle, nepoznati identitet. Nikako ne dobro poznati prijatelj ili poznanik sa svojim nedostacima i dostacima.

Oni koji su nam „bliži“ na osnovu kriterijuma poznanstva, iskustvo pokazuje, da su nam ponajmanje ne samo „bliži“ na nivou nekih uverenja ili detekcija određenog korpusa osobina, nego nisu čak ni „bližnji“. Kada Bogorodica Marija i braća Isusova dolaze da vide Hrista tražeći ga, po istom parametru jer ga znaju od malih nogu, On se provokativno ograđuje, distancira, ukazujući da je „bližnji“ onaj ne ko je „bliži“ po postojećem odnosu, već onaj ko je svoj identitet posvetio Bogu a da može time biti i „nebliži“, ili bolje reći, onaj ko nam možda umnogome nije blizak uopšte na nivou naše privatne sklonosti da nešto ili nekoga poštujemo ili nepoštujemo. To bi, možda, moglo donekle objasniti zašto sa nekim ljudima ostvarujemo bolju konverzaciju a da ih pritom uopšte ne poznajemo, dok je sa onima koje poznajemo, a smatramo ih „bližnjim kao bližim“ ne ostvarujemo nikako.

Dakle, ako se vratimo na postavku problema, „Ko je moj bližnji?“ lako ćemo, na osnovu iznetog, doneti zaključak koji ukazuje na raspon između „prisnih“ i „neprisnih“. Jer je težište „bližnjega“ u sasvim drugoj stvarnosti koja ponajmanje liči na „bližega, sebi sličnoga“. Ako se držimo Hristovih parametara, „bližnji“ je, dakle, svaki onaj koji je najpre čovek samim postojanjem, a ne neko ko nam je „bliži, blizak“ na osnovu poznananstva i saglasnosti sa nama i našim percipiranjem stvarnosti i ideja o toj stvarnosti. U tom nepotrebnom čvoru možemo konačno da raslojimo sujetno svojatanje „bližnjega“ samo za sebe, jer sve koje nismo uvrstili u obim istog tumačenja, selektujemo na otuđene i neotuđene od svog postojanja. Ko nam se dopada ili koji ostvaruje sa nama odnos na nivou palog istomišlja proglašavamo idealom „bližnjega“ samo zato što ne uviđamo da smo ga uvrstili u red „bližega, srodnoga“ po našoj naravi. Ako to idealističko poklapanje izmiče, onda drugoga držimo za „nebližnjeg, nepoznatog“, jer ne odgovara naličiju našeg karaktera.

Međutim, autentičnost „bližnjega“ ne počiva u ovoj „zoni sumraka“, već na modusu prepoznatljivosti da je svaki „bližnji“ odjek bogolike ljudskosti koja odsijava u njemu, nezavisno od toga da li sa njim imamo odnos ili nemamo, da li drugi traži sinhro sa nama ili ne, i da li je uopšte hrišćanin ili nije. Zato je primer milostivog Samarjanina perfektan u svojoj gracioznosti, jer postulira volju Božiju na totalnoj odnosnosti tamo gde je neodnos još u prvom kadru. Jer se Samarjanin i ranjenik uopšte ne poznaju a opet samo jedna strana pokazuje iskorak prema apsolutno nepoznatom strancu. Možda je to zauzimanje priziv „bližnjega“ da učini sebi „bližim“ drugoga, kao što Bog ide za tuđincima da bi ih učinio Sebi nalik, ali motiv je u ekstremnoj različitosti od motiva istomišljenika i poznanika. Jer, Samarjanin ne traži „bližnjega“ da bi njemu bio „bliži“ već da bi mu učinio dobro samo zato što je „bližnji“ a ne zato što mu treba „bliži, sličan“ zbog učinjenog dela.

Na primeru Samarjanina možemo se poučiti još dubljim konsekvencama, jer u poređenju sa današnjim vekom, malo ko polazi od svoje inicijative da izađe pred lice „bližnjega“ kao stranca jer je siguran samo među „bližima“ po mišljenju i poznanstvu. Sa druge strane, kada sagledamo koliko formalnosti se danas preduzima da bi nečija agonija našla rešenje, dok se izglasaju zakoni, proglase referendumi, Samarjanin bi do tada umro milion puta pre ranjenog dok mu pomogne. Ali, Samarjanin nije skeptičan, nije pasivan, ne čeka na odobrenja, ne upušta se u polemike, ne ide prvo da pita svoje prijatelje da li znaju ko je onaj što leži i da li je dostojan zbrinjavanja, ne informiše se preko glasina, nego odmah reaguje.

Odnos, dakle, nije zagarantovana pozicija. Ima trenja, ima oscilacija. Ima neočekivanih preokreta. Jer nam i „bliži“ može naknadno postati „nebliži“. Ali, distinkcije između „bližnjega“ i „bližega“ ostaju kardinalno na zaraćenim pozicijama. U ovom slučaju, Bog je na strani anonimnih, iako bi dogmatika vrlo rado insistirala na dijaloškoj metodologiji susretanja D/drugog i D/drugačijeg striktno u granicama ličnog iskustva koje podrazumeva u-poznavanje drugog. Ali, Samarjanin nije poznavao onoga prema kome je prolio svoju ljubav. U tome je sva paradoksalnost! Baš kao što ni Bog ne gleda ko je ko izlivajući blagodat na svako pokolenje i bogosluženje. Možemo paradoksalno reći da nas Bog poznaje nepoznavanjem ikakvim. On želi da nas učini „bližim“ Sebi jer nas već percipira kao „bližnje“ samim ulaskom u postojanje. Od nas samo zavisi da li ćemo Njega, kao uostalom čovečanstvo koje dodirujemo dahom, doživeti kao „bližnjega“ prepoznavajući Njegovu univerzalnost ljubećim odašiljanjem, ili ćemo Ga svesti, kao uostalom čovečanstvo, čak i pod parolom vere, na svest „bližega“ prema kojem gradimo svoje biće ali ga držimo podalje čak od Njega. Jer se i kod najsrodnijih po ličnim stavovima može naći duboki prezir bez obzira što iz tora prisnopoznavajućih dolaze.

Ko je, dakle, moj bližnji? Onaj ko je prvenstveno bilo koji nepoznati čovek u nepoznatom svetu, a ne onaj kojeg znamo ili koji nas zna u svim svojim svetovima. Tek na ovom temelju možemo ući u klinč značenja Hristovih reči, jer je suština u aktivnom a ne u pasivnom (ne)činjenju dobra svima koji žive u tom nepoznatom svetu. Jer svet činimo nepoznatim onoliko koliko ga činimo otuđenim od sebe, dok određene povlastice dajemo samo prisnoljubcima svog lika i dela a da to nije i ne može biti kriterijum poznavanja celog sveta. Uostalom, zapovest: „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe!“ upravo ukazuje na tu revolucionarnost da je posredi naglasak na svakom čoveku a ne na određenom prijateljskom klanu ili porodičnoj kasti. Samo tako se „bliži“ može vratiti na dostojanstvo „bližnjega“, kada budemo prestali od svih da tražimo da našim voljama i smislovima postanu bespogovorno nalik. Najpre kada prestanemo od „bližnjih“ da tretiramo istomišljenike koji žive u našoj senci. Dotad, od „bližnjih“ ćemo stvarati nedužne taoce svojih probirljivih želja u čijim licima nećemo tražiti druga već samo svoja lica. A tu je mogućnost razvijanja odnosa ubijena u temelju…