Valter Benjamin
Kapitalizam se može posmatrati kao religija, to jest, kapitalizam u suštini nastoji da odgovori na iste brige, strepnju i nemir na koje je ranije pokušavala da odgovori takozvana religija. Dokazivanje religiozne strukture kapitalizma – ne samo neke religiozno uslovljene strukture, kao što je mislio Veber[1], već suštinski religioznog fenomena – i danas odvlači mnoge u beskrajne, uopštene rasprave. Ne možemo privući bliže mrežu u koju smo upleteni. Ipak, posle nekog vremena, možemo je bolje sagledati.
Tako već sada možemo uočiti tri karakteristike religiozne strukture kapitalizma. Prvo, kapitalizam je čisti religiozni kult, možda najekstremniji koji je ikada postojao. U njemu sve dobija smisao samo kroz direktan odnos prema kultu: on nema neku posebnu dogmu, neku posebnu teologiju. On utilitarizmu daje njegovu religioznu nijansu.
Ta konkretizacija kulta povezana je s drugom karakteristikom kapitalizma: neprekidnim trajanjem kulta. Kapitalizam je obožavanje kulta (t)réve et sans merci (bez predaha/ sna i bez milosti).[2] U njemu nema „radnih dana“, odnosno, nijednog dana koji ne bi bio njegov praznik, u najstrašnijem smislu, sa izvođenjem cele svete pompe, uz krajnju napetost svakog obožavaoca.
Treće, to je kult koji naglašava osećanje krivice (duga, Schuld)[3]. Kapitalizam je verovatno prvi slučaj kulta koji počiva na krivici, a ne na iskupljenju. Tako se taj religiozni sistem baca u strahovito kretanje. Ogromno osećanje krivice, koje ne može naći iskupljenje, okreće se kultu, ne zato da bi se oslobodilo krivice (duga) već da bi je učinilo opštom, da bi je zakucalo u svest i na kraju, i iznad svega, uključilo i boga u tu krivicu, da bi ga konačno zainteresovalo za iskupljenje (oslobođenje od duga). Prema tome, iskupljenje se ne može očekivati od samog kulta, niti od reforme te religije, koja mora zadržati neke stabilne oslonce, kao ni od njenog odbacivanja. U korenu kapitalizma kao religioznog pokreta, do samog kraja, do konačnog inficiranja boga osećanjem krivice, nalazi se težnja za osvajanjem sveta obuzetog očajem, koji je zapravo njegova potajna nada. Istorijska posebnost kapitalizma jeste u tome što religija više nije reforma bića već pre njegovo potpuno uništenje. Od tog širenja očaja, čija bi religija trebalo da obuhvati ceo svet, očekuje se spasenje. Transcendentnost boga se urušila, ali on nije mrtav. On se povukao u sudbinu ljudi. Taj prolazak „planetarnog čoveka“ kroz kuću očaja [„kuća“, u astrološkom smislu, prim. prev.] i apsolutno usamljenički karakter njegovog puta jeste onaj etos koji definiše Niče. Taj čovek je Übermensch, Natčovek, prvi koji je spoznao kapitalističku religiju i počeo da je ostvaruje.
Četvrta karakteristika (religiozne strukture kapitalizma) jeste da njen bog mora ostati skriven i da mu se može obratiti tek kada njegovo osećanje krivice dostigne vrhunac. Kult se obožava pred nezrelim božanstvom, pri čemu svaka slika, svaka ideja ugrožava tajnu njegove nezrelosti.
Frojdova teorija takođe se nalazi u vlasti sveštenika tog kulta. Njena ideja je duboko kapitalistička. Potisnuta, grešna mašta, kao analogija kapitala – što bi tek trebalo rasvetliti – kojem pakao nesvesnog mora plaćati kamatu.
Ta religiozna kapitalistička misao se na veličanstven način razrešava u Ničeovoj filozofiji. Ideja o Natčoveku ne izmešta apokaliptički „skok“ u preobraćanje, iskupljenje, pročišćenje ili pokajanje, već u naizgled neprekidno, ali ipak rastrzano, isprekidano intenziviranje. Zato su intenziviranje i razvoj neuskladivi s načelom non facit saltum [„bez naglih skokova“, od izreke: „Priroda ne pravi nagle skokove“; prim. prev.]. Natčovek je stigao na odredište, a da se nije morao promeniti; to je istorijski čovek koji se direktno uspeo na nebesa.
Niče je najavio to pucanje nebesa zbog njihove intenzivirane humanizacije, što s religijskog stanovišta (kao i za Ničea) jeste i ostaje oblik duga (krivice). Slično tvrdi i Marks: nepreobraženi kapitalizam postaje socijalizam s prostom i složenom kamatom, kao funkcijama krivice (treba uočiti demonsku dvosmislenost tog pojma)[4].
Kapitalizam je religija svedena na čist kult, bez dogme. Kapitalizam se razvijao parazitski na telu zapadnog hrišćanstva – ne samo kalvinizma, već, kao što bi trebalo pokazati, i ostalih ortodoksnih hrišćanskih struja – tako da je na kraju istorija hrišćanstva postala istorija njegovog parazita – kapitalizma. Treba uporediti slike svetaca iz različitih religija sa slikama sa novčanica iz različitih zemalja; uočiti duh koji govori kroz njihovu ornamentaciju.
Zabrinutost (strepnja): mentalna bolest svojstvena kapitalističkoj epohi. Duhovno (ne i materijalno) beznađe vagabundskog, prosjačkog monaštva. Stanje toliko beznadežno da postaje krivica. „Zabrinutost“ je pokazatelj tog osećanja krivice zbog beznađa; ona izvire iz straha od gubitka nade, ne za individualno-materijalno, već za zajednicu.
Hrišćanstvo iz vremena reformacije nije podstaklo pojavu kapitalizma (Beber) već se pre i samo pretvorilo u kapitalizam.
Metodološki bi bilo korisno prvo istražiti na koje je sve načine novac tokom istorije usvajao elemente mita – sve dok od hrišćanstva nije preuzeo dovoljno mitskih elemenata da bi stvorio sopstveni mit.
Veza kapitalizma s dogmom o prirodi znanja – koje je zbog svog karaktera za nas u isti mah oslobađajuće i ubistveno. Krajnji ishod je oslobođenje i ruiniranje znanja.
Našem razumevanju kapitalizma kao religije može doprineti i ako zamislimo da je prvobitni paganizam morao poimati religiju ne kao neki „viši moralni“ interes, već na najneposredniji praktičan način – da je sigurno bio svestan svoje „idealne“ ili „transcendentne“ prirode, kao i današnji kapitalizam, ali da je na nevernike ili pripadnike druge vere u svojoj zajednici gledao isto kao što moderna buržoazija gleda na one koji ne zarađuju.
Benjaminove radne napomene[5]
- Kapitalizam i pravo (Recht). Paganski karakter prava. (Georges) Sorel: Réflexions sur la violence, str. 262. (1919)
- Prevazilaženje kapitalizma kroz seobu (Wanderung). (Erich) Unger: Politik und Metaphysik, S44 (1921).
- (Bruno Archibald) Fuchs: Struktur der kapitalistischen Gesellschaft, o. ä. (?) (Der Geist der bürgerlich-kapitalistischen Gesellschaft, 1914)
- Max Weber: Ges. Aufsätze zur Religionssoziologie, 2 Bd, 1919–20.
- Ernst Troeltsch: Die Soziallehren der ehr. Kirchen und Gruppen (Ges. W. I. 1912)
- Obavezno pogledati Schönbergovu bibliografiju za II.
- Gustav Landauer: Aufuf zum Sozialismus, str. 144. (1911, 1919)
- Wergeld (ili Wergild, čovekova cena ili cena ljudskog života, kao i svakog dela vlasništva, u staroj Franačkoj, koja se isplaćivala porodici ili gospodaru, ili računala kao dug, u slučaju ubistva, smrti itd; prim. prev.) – Leksikon dobrih dela (Thesaurus der guten Werke) – Sveštenikova plata kao dug – Pluton kao bog bogatstva.
- Adam Müller, Reden über die Beredsamkeit (Govori o elokvenciji), 1816, str. 56ff.
Izvor: Walter Benjamin, „Kapitalismus als Religion“, Gesammelte Schriften VI, 100–103, 690–691, Frankfurt a. M., 1985 (1991).
Konsultovani engleski prevodi: „Capitalism as Religion“, translated by Chad Kautzer, The Frankfurt School on Religion, eds. Eduardo Mendieta, Routledge 2005; Walter Benjamin, Selected Writings, 1–4, vol. 1, 1913–1926, „Capitalism as Religion“, 288–291, translated by Rodney Livingstone, Belknap Press, 1996. Srpsko izdanje: Anarhistička biblioteka, 2010. i 2015.
Prevod: Aleksa Golijanin
[1] Max Weber, Die protestantische Ethik und der Geist des Kapitalismus, 1905. Protestantska etika i duh kapitalizma, Veselin Masleša, Bibilioteka Logos, Sarajevo, 1968 (1986, 1989), preveo Nika Milićević; isti prevod – nažalost, skoro neupotrebljiv – Mediterran Publishing, Novi Sad, 2011, 2018; Filip Višnjić, Beograd, 2013, 2017. Drugi prevod, nešto čitljiviji i sigurno sa srećnije uređenim fusnotama: MISL, Zagreb, 2006, preveo Dragutin Hlad (zanemariti zaključni esej poljsko-britanskog sociologa Stanislava Andreskog, koji se zabavlja razmatranjem veze između reformacije, najviše puritanizma – i sifilisa…). Do nekog boljeg izdanja, pored originala, preporučuje se izdanje Max Weber, The Protestant Ethic and the „Spirit“ of Capitalism and Other Writings, edited, translated and with an Introduction by Peter Baehr and Gordon C. Wells, Penguin Books, 2002; to je najbolje uređeno izdanje, što je važno zbog Veberovih fusnota, vrlo brojnih i opširnih, koje u originalu gutaju cele stranice, dok su ovde grupisane u posebne odeljke. Ne preporučuju se izdanja sa prevodom Talkota Parsonsa, prvi put objavljenim 1930. i onda mnogo puta reprodukovanim. [prim. prev.]
[2] Kao što su primetili kasniji urednici i komentatori, ova fraza bi verovatno trebalo da glasi sans tréve („bez predaha“, a ne „réve“, „bez sna“) et sans merci (ili „ni merci“, „bez milosti“), kao što se inače javlja u francuskom jeziku, odnosno literaturi.
[3] Schuld znači i „dug“ (pored „krivice“ ili „greha“); Verschulden je „(finansijski) dužan“ i „(moralno) kriv“.
[4] Benjamin se osvrće na dvostruko značenje nemačke reči Schuld (krivica, dug), kao što je navedeno u nap. 3.
[5] U izdanju iz Benjaminovih Sabranih dela, ove napomene su grupisane na dva mesta, između pasusa, unutar glavnog dela skice, prosto kao podsetnici.