Валтер Бењамин
Капитализам се може посматрати као религија, то јест, капитализам у суштини настоји да одговори на исте бриге, стрепњу и немир на које је раније покушавала да одговори такозвана религија. Доказивање религиозне структуре капитализма – не само неке религиозно условљене структуре, као што је мислио Вебер[1], већ суштински религиозног феномена – и данас одвлачи многе у бескрајне, уопштене расправе. Не можемо привући ближе мрежу у коју смо уплетени. Ипак, после неког времена, можемо је боље сагледати.
Тако већ сада можемо уочити три карактеристике религиозне структуре капитализма. Прво, капитализам је чисти религиозни култ, можда најекстремнији који је икада постојао. У њему све добија смисао само кроз директан однос према култу: он нема неку посебну догму, неку посебну теологију. Он утилитаризму даје његову религиозну нијансу.
Та конкретизација култа повезана је с другом карактеристиком капитализма: непрекидним трајањем култа. Капитализам је обожавање култа (t)réve et sans merci (без предаха/ сна и без милости).[2] У њему нема „радних дана“, односно, ниједног дана који не би био његов празник, у најстрашнијем смислу, са извођењем целе свете помпе, уз крајњу напетост сваког обожаваоца.
Треће, то је култ који наглашава осећање кривице (дуга, Schuld)[3]. Капитализам је вероватно први случај култа који почива на кривици, а не на искупљењу. Тако се тај религиозни систем баца у страховито кретање. Огромно осећање кривице, које не може наћи искупљење, окреће се култу, не зато да би се ослободило кривице (дуга) већ да би је учинило општом, да би је закуцало у свест и на крају, и изнад свега, укључило и бога у ту кривицу, да би га коначно заинтересовало за искупљење (ослобођење од дуга). Према томе, искупљење се не може очекивати од самог култа, нити од реформе те религије, која мора задржати неке стабилне ослонце, као ни од њеног одбацивања. У корену капитализма као религиозног покрета, до самог краја, до коначног инфицирања бога осећањем кривице, налази се тежња за освајањем света обузетог очајем, који је заправо његова потајна нада. Историјска посебност капитализма јесте у томе што религија више није реформа бића већ пре његово потпуно уништење. Од тог ширења очаја, чија би религија требало да обухвати цео свет, очекује се спасење. Трансцендентност бога се урушила, али он није мртав. Он се повукао у судбину људи. Тај пролазак „планетарног човека“ кроз кућу очаја [„кућа“, у астролошком смислу, прим. прев.] и апсолутно усамљенички карактер његовог пута јесте онај етос који дефинише Ниче. Тај човек је Übermensch, Natčovek, prvi koji je spoznao kapitalističku religiju i počeo da je ostvaruje.
Четврта карактеристика (религиозне структуре капитализма) јесте да њен бог мора остати скривен и да му се може обратити тек када његово осећање кривице достигне врхунац. Култ се обожава пред незрелим божанством, при чему свака слика, свака идеја угрожава тајну његове незрелости.
Фројдова теорија такође се налази у власти свештеника тог култа. Њена идеја је дубоко капиталистичка. Потиснута, грешна машта, као аналогија капитала – што би тек требало расветлити – којем пакао несвесног мора плаћати камату.
Та религиозна капиталистичка мисао се на величанствен начин разрешава у Ничеовој филозофији. Идеја о Натчовеку не измешта апокалиптички „скок“ у преобраћање, искупљење, прочишћење или покајање, већ у наизглед непрекидно, али ипак растрзано, испрекидано интензивирање. Зато су интензивирање и развој неускладиви с начелом non facit saltum [„без наглих скокова“, од изреке: „Природа не прави нагле скокове“; прим. прев.]. Натчовек је стигао на одредиште, а да се није морао променити; то је историјски човек који се директно успео на небеса.
Ниче је најавио то пуцање небеса због њихове интензивиране хуманизације, што с религијског становишта (као и за Ничеа) јесте и остаје облик дуга (кривице). Слично тврди и Маркс: непреображени капитализам постаје социјализам с простом и сложеном каматом, као функцијама кривице (треба уочити демонску двосмисленост тог појма)[4].
Капитализам је религија сведена на чист култ, без догме. Капитализам се развијао паразитски на телу западног хришћанства – не само калвинизма, већ, као што би требало показати, и осталих ортодоксних хришћанских струја – тако да је на крају историја хришћанства постала историја његовог паразита – капитализма. Треба упоредити слике светаца из различитих религија са сликама са новчаница из различитих земаља; уочити дух који говори кроз њихову орнаментацију.
Забринутост (стрепња): ментална болест својствена капиталистичкој епохи. Духовно (не и материјално) безнађе вагабундског, просјачког монаштва. Стање толико безнадежно да постаје кривица. „Забринутост“ је показатељ тог осећања кривице због безнађа; она извире из страха од губитка наде, не за индивидуално-материјално, већ за заједницу.
Хришћанство из времена реформације није подстакло појаву капитализма (Bебер) већ се пре и само претворило у капитализам.
Методолошки би било корисно прво истражити на које је све начине новац током историје усвајао елементе мита – све док од хришћанства није преузео довољно митских елемената да би створио сопствени мит.
Веза капитализма с догмом о природи знања – које је због свог карактера за нас у исти мах ослобађајуће и убиствено. Крајњи исход је ослобођење и руинирање знања.
Нашем разумевању капитализма као религије може допринети и ако замислимо да је првобитни паганизам морао поимати религију не као неки „виши морални“ интерес, већ на најнепосреднији практичан начин – да је сигурно био свестан своје „идеалне“ или „трансцендентне“ природе, као и данашњи капитализам, али да је на невернике или припаднике друге вере у својој заједници гледао исто као што модерна буржоазија гледа на оне који не зарађују.
Бењаминове радне напомене[5]
- Капитализам и право (Recht). Пагански карактер права. (Georges) Sorel: Réflexions sur la violence, стр. 262. (1919)
- Превазилажење капитализма кроз сеобу (Wanderung). (Erich) Unger: Politik und Metaphysik, S44 (1921).
- (Bruno Archibald) Fuchs: Struktur der kapitalistischen Gesellschaft, o. ä. (?) (Der Geist der bürgerlich-kapitalistischen Gesellschaft, 1914)
- Max Weber: Ges. Aufsätze zur Religionssoziologie, 2 Bd, 1919–20.
- Ernst Troeltsch: Die Soziallehren der ehr. Kirchen und Gruppen (Ges. W. I. 1912)
- Обавезно погледати Schönbergovu bibliografiju za II.
- Gustav Landauer: Aufuf zum Sozialismus, стр. 144. (1911, 1919)
- Wergeld (или Wergild, човекова цена или цена људског живота, као и сваког дела власништва, у старој Франачкој, која се исплаћивала породици или господару, или рачунала као дуг, у случају убиства, смрти итд; прим. прев.) – Лексикон добрих дела (Thesaurus der guten Werke) – Свештеникова плата као дуг – Плутон као бог богатства.
- Adam Müller, Reden über die Beredsamkeit (Говори о елоквенцији), 1816, стр. 56ff.
Извор: Walter Benjamin, „Kapitalismus als Religion“, Gesammelte Schriften VI, 100–103, 690–691, Frankfurt a. M., 1985 (1991).
Консултовани енглески преводи: „Capitalism as Religion“, translated by Chad Kautzer, The Frankfurt School on Religion, eds. Eduardo Mendieta, Routledge 2005; Walter Benjamin, Selected Writings, 1–4, vol. 1, 1913–1926, „Capitalism as Religion“, 288–291, translated by Rodney Livingstone, Belknap Press, 1996. Српско издање: Анархистичка библиотека, 2010. и 2015.
Превод: Алекса Голијанин
[1] Max Weber, Die protestantische Ethik und der Geist des Kapitalismus, 1905. Протестантска етика и дух капитализма, Веселин Маслеша, Бибилиотека Логос, Сарајево, 1968 (1986, 1989), превео Ника Милићевић; исти превод – нажалост, скоро неупотребљив – Медитерран Публисхинг, Нови Сад, 2011, 2018; Филип Вишњић, Београд, 2013, 2017. Други превод, нешто читљивији и сигурно са срећније уређеним фуснотама: МИСЛ, Загреб, 2006, превео Драгутин Хлад (занемарити закључни есеј пољско-британског социолога Станислава Андреског, који се забавља разматрањем везе између реформације, највише пуританизма – и сифилиса…). До неког бољег издања, поред оригинала, препоручује се издање Max Weber, The Protestant Ethic and the „Spirit“ of Capitalism and Other Writings, edited, translated and with an Introduction by Peter Baehr and Gordon C. Wells, Penguin Books, 2002; то је најбоље уређено издање, што је важно због Веберових фуснота, врло бројних и опширних, које у оригиналу гутају целе странице, док су овде груписане у посебне одељке. Не препоручују се издања са преводом Талкота Парсонса, први пут објављеним 1930. и онда много пута репродукованим. [прим. прев.]
[2] Као што су приметили каснији уредници и коментатори, ова фраза би вероватно требало да гласи sans tréve („без предаха“, а не „réve“, „без сна“) et sans merci (или „ни мерци“, „без милости“), као што се иначе јавља у француском језику, односно литератури.
[3] Schuld значи и „дуг“ (поред „кривице“ или „греха“); Verschulden је „(финансијски) дужан“ и „(морално) крив“.
[4] Бењамин се осврће на двоструко значење немачке речи Schuld (кривица, дуг), као што је наведено у нап. 3.
[5] У издању из Бењаминових Сабраних дела, ове напомене су груписане на два места, између пасуса, унутар главног дела скице, просто као подсетници.