Hrišćanstvo i kultura

Latinska reč cultura, koja označava uzgajanje, oblikovanje, obrazovanje, vaspitanje, razvoj potiče od reči cultus, koja znači bogopoštovanje, bogosluženje, kult. Kultura ima, dakle, nesumnjivo, religijske korene. Bog stvara čoveka kao biće kulture. Bog je zapovedio čoveku da čuva i oblikuje svet koji ga okružuje. Zato su mnogi učitelji i oci Crkve ukazivali na božansko poreklo kulture (Kliment Aleksandrijski, Grigorije Bogoslov i dr.). Tokom istorije Crkvaje usvajala mnogo toga što je čovek stvorio na planu umetnosti. Često je koristila kulturu kao sredstvo da bi izrazila svoje duhovno i egzistencijalno iskustvo. Ona je ljudsku kulturu usmeravala prema nadkulturnim ciljevima i vrednostima. Vera se najbolje primala kroz različite forme kulture. Ikonopis, poeziju, muziku, arhitekturu itd.

Ljudska kultura označava kulturna nastojanja, ali i ukupnost poduhata ili rezultata tih nastojanja. Mnogoznačna je i ispoljava se kao duhovna i materijalna, lična i društvena, opšteljudska i nacionalna. Obuhvata sveukupnost materijalnih dobara i duhovnih vrednosti koje je postigao čovek na svom istorijskom putu očovečenja i oboženja. Kultura je specifično ljudski fenomen, delo i produkt čoveka kao racionalnog i moralnog bića. U smislu latinskog termina cultura znači usavršavanje, negovanje, oblikovanje, duhovno organiziranje i oplemenjivanje prirode, u saglasju s ljudskim svrhama i potrebama. Kao tvorevina ljudskog duha, koja se objektivizuje u kulturnim dobrima i vrednostima, ona je trajni zadatak i ideal kojemu neprekidno teži homo sapiens i homo moralis. Nalazeći se u vrednosnoj sferi i carstvu svrha, kultura je nerazdvojivo vezana za čoveka biće sa razvijenim smislom za vrednosti koji je upravo tom svojom nadanimalnom dimenzijom života omogućuje i stvara.

Kultura se ostvaruje u sledu naraštaja prenošenjem kulturnih tekovina s čoveka na čoveka, s generacija na generacije. Tako povezuje ljude i narode. Na nacionalnom nivou obuhvata istorijsku tradiciju, moral, običaje, nauku, umetnost i ukupno stvaralaštvo određenog naroda. Jezik je bitna oznaka svake nacionalne kulture. Kao što je kultura specifično ljudski fenomen, tako je i čovek u samoj svojoj biti kulturno biće. I on je deo prirode, i njega treba kultivisati, očovečiti, usmeravati prema opštim kulturnim i duhovnim svrhama, osposobiti ga za stvaranje kulturnih dobara. Kultura je u tom značenju usavršavanje i oblikovanje ne samo prirode nego i čoveka, razvijanje svih njegovih ljudskih mogućnosti. Time se povezuje s procesom vaspitanja i obrazovanja razvijanja i oblikovanja čoveka kao uljuđenog bića.

Danas svi govore o „krizi kulture“. Zato se nameću mnoga pitanja: Šta je kultura? Kakav je odnos tradicionalne i moderne kulture? Šta je popularna a šta visoka kultura? Ima li kultura vrednost po sebi i za sebe? Nije li kultura luksuz, igra, sujeta, gordost, raskoš, zamka za dušu?

Da li je savremena masovna i potrošačka kultura postala roba? Da li je „kulturni“ i „civilizovani“ čovek bolji i plemenitiji od nekulturnog? Kakav je stav hrišćana prema kulturi? Kakvu vrednost ima tradicionalna hrišćanska kultura za savremenog čoveka: egzistencijalnu ili muzejsku i arheološku? Kakva je priroda hrišćanskog kulturnog stvaralaštva danas? Kako hrišćani vide savremeni ideal multikulturalnosti? Kako razlikovati kič od kulture? Postoji li odnos svojevrsne idolatrizacije i mitologizacije kulture koja je opijum za metafizički otupljene mase?

Ovo su samo neka pitanja koja traže odgovor. Umesto odgovora na ova pitanja zadovoljiću se iznošenjem nekoliko načelnih stavova koji se odnose na postavljena pitanja. Čovek je stvaralačko biće, u neku ruku vice-tvorac univerzuma. Čovek je biće kulta i kulture. Kulturom se realizuje kao ličnost. Njome objedinjava prošlost, sadašnjost i budućnost. Kao bogoliko biće pripada dvama svetovima: tvarnom (stvorenom, materijalnom) i netvarnom (nestvorenom, božanskom). Svojim stvaralačkim potencijalima i energijama nadilazi tvarni svet, oslobađa se okova prirodnih stihija.

Kulturom čovek vapije za novim svetom, novim životom, „novom zemljom i novim nebom“. Stvaralštvom čovek gradi svoj sopstveni svet. Kroz kulturu materija se oduhovljuje i preobražava, a duh se opredmećuje i materijalizuje. Kulturni stvaraoci su se upoređivali sa sveštenicima. Kultura je sredstvo opštenja među ljudima. Kultura je dar, bogatstvo. Hrišćanska kultura je u svojoj suštini ram u kom je ikona Hristos, uprkos činjenici što ona nije monolitna, što postoji više tipova hrišćanske kulture: romanska (latinska), germanska (gotska) i vizantijska (pravoslavana). Pravoslavna kultura je teurgijska, to je kultura eshatološkog realizma, svojevrsna prosopografija. U svim svojim formama ona uprisutnjuje i opredmećuje buduće Carstvo Božije ovde i sada, u vremenu i prostoru, u istoriji. Ta kultura je ikonijska jer ikonizuje Arhetip, Ličnost Bogočoveka Hrista, istinitog Boga i istinitog čoveka. Hrišćanska kultura izvire iz kulta. Ona nema razlog svog postojanja u sebi i po sebi. Uzrok i cilj kulture je izvan nje same. Kultura je u funkciji Liturgije. Arhitektura, ikonopis, freske, muzika, primenjenaumetnost, sve je u funkciji Liturgije. Hram je „slika neba na zemlji“. Ikona je „prozor ka nebu“, odnosno „poklonjenje“ koje uzvodi prototipu. Hrišćanska kultura je onaj spoljašnji ambijent koji treba da čoveka podstiče i usmerava na egzistencijalni susret sa Bogom. Kultura je sredstvo opštenja sa drugim, način da se oplemeni karakter i pripitomi grehom podivljala ljudska priroda. Smisao kulture je prvenstveno prevazilaženje samoljublja,  gordosti i čovekovog najvećeg neprij atelja: smrti. Kada se kultura odvoji od kulta, askeze, onda ona umesto da oslobađa čoveka od robovanja stvarima, i sama se potčinjava stvarima. Tada ona postaje mit i fetiš. Otuđenost od Boga za posledicu ima stvaranje idolatrijskog stava prema kulturi. Tad se kulturna dobra sakralizuju i postaju nova božanstva. Na ikonobožački i idolatrijski stav prema kulturi tokom istorije nisu bili imuni ni hrišćani.

Savremeno hrišćansko kulturno stvaralaštvo (mislim i na pravoslavno) ugroženo je spolja i iznutra. Opravdano je postaviti pitanje: Da li zaista savremeni hrišćani stvaraju nova kulturna dobra ili je reč o kopiranju, reprodukciji, restauraciji, fotografisanju i konzervaciji prošlosti. Pre da je ovo drugo, a sve pod izgovorom da se ostane veran „veri otaca“. Danas svi hrišćanski narodi pate od romantičarskih predstava prošlosti, kada je bilo sve idealno i savršeno a sada izopačeno i defektno. Neka ikona, ili hram, jeste pravoslavnija ukoliko je bolja kopija neke starije. Ta tendencija preti da Crkvu pretvori u običan muzej umetničkih i kulturnih starina i običaja, nesumnjivo prekrasnih, ali tragično beživotnih. Snaga ovog kulturnog ultra-konzervatizma nije mala i beznačajna. Nju ne umanjuje ni činjenica da postoje i oni kultirni stvaraoci koji svoje nadahnuće crpe iz eshatona. Danas nam ne treba neka „egzotična“ hrišćanska (pravoslavna) kultura, već kultura koja je u stanju da sklopi brak sa savremenom epohom i da je nadahnjuje, kultura koja je u stanju da izrazi ono radikalno novo, što je Hristos darovao svetu, a koje će se u svojoj sveukupnosti ostvariti u budućnosti. Sloboda je neophodna pretpostavka svake istinske i autentične hrišćanske kulture.

Pravoslavna Crkva se nikada nije zalagala za kulturnu unifikaciju sveta. Ona je juče, danas i sutra za sapostojanje i prožimanje različitih narodnih kultura. Svaki narod, svaki pojedinac ima pravo da manifestuje svoju veru u kategorijama svoje kulture. Jevanđelje traba da inkulturira u svakoj lokalnoj kulturi. Zato ona danas vidi Evropu kao mozaik u lego kockicama različitih kultura. Živimo u eri globalizacije kulture, neverovatne integracije sveta. Stvara se univerzalna, masovna i integralna kultura. Zahvaljujući informatičkom i tehnološko-tehničkom razvoju čovek može da participira u svim kulturama sveta, i to je nova realnost sa kojom smo suočeni. Kulturna globalizacija sveta danas izaziva osećaj da se svaka nacionalna kultura (manja ili veća) oseća ugroženo. Pa ipak, današnji svet ne pripada nijednoj naciji posebno, ni jednoj kulturi posebno. Današnji svet pripada svim kulturama ako su sposobne da izgrade svoje mesto u njemu. Hrišćanstvo ima izrazito personalističku i otvorenu antropologiju i ontologiju, otvorenu i komunitarnu kulturu. Zato ono nikada ne može da prihvati kulturni geto i izolaciju.

 

Izvor: Radovan Bigović, Crkva u savremenom svetu, Beograd: HKC – Službeni glasnik, 2010, 163–168.