Данашњи егзегетски приступ можемо степеновати готово хронолошким редоследом онако како је записано. Пред нама је више него кратка животна прича у кадру. Занимљиво је да се крвоточива жена помиње само у јеванђељу по Мт 9, 20-22; по Мк 5, 25-34; и по Лк 8, 43-48. Јованово јеванђеље је не помиње уопште. Наравно, то не значи да је она као животни протагонист небитна, или намерно свргнута негде на маргину важности, него је евидентно да се Јованово јеванђеље у богатству своје смислене вишедимензионалности базира и на другим догађајима у којима се људи при сусрету и додиру са Христом не помињу у другим јеванђељима. Другим речима, Јован прави продор да постави темељ и остави простор да и друге животне околности оличене конкретним људима заживе записане. Спекулативно говорећи, можда и намерно искључује својеврсно понављање истих или сличних јеванђељских протагониста да би, дакле, други животни примери изашли у фокус будући да су претходни већ довољно апсорбовани.
Јеванђеље по Матеју је веома сажето. Говори о жени која је дванаест година боловала од течења крви и да је одмах додирнула отпозади одећу Христову. Акценат ставља на њену веру. Завршница се креће брзопотезно: Исус јој говори да се не плаши и да је њена вера већ „унапред“ или „истовремено“ решила проблем. Јеванђеље по Марку није тако сажето. У фокусу је да је жена пропатила од лекара (вероватно не могавши да јој поставе ни дијагнозу а камоли да нађу лек) и да је осиромашила будући да је сав новац потрошила на лечење које није уродило плодом; да је чула за Христа и да жели у тајности да изврши своје исцељење. Ту наилазимо на оне мистичне речи да је Христос из себе осетио излазак силе, али је много занимљивија света наивност коју Он довршава питањем: „Ко се то дотаче мојих хаљина?“ (Мк 5, 30) као да Он то већ тобоже не зна. Прича се завршава на исти начин као код Матеја. Акценат није само на вери, него да Бог не жели тајно исцељивање, али не као да је гладан славе, него да се то дело посведочи пред присутнима. Дакле, намерно не жели да њено исцељење остане нерегистровано, непримећено. Ту видимо изузетак, јер на другим местима Христос говори о томе да је тајно молитвено искање од њега и од Оца базично мерило нечије вере и побожности.
Сличне контрадикције налазимо на другим местима када, на пример, говори о окретању другог образа, али пред просвештеницима Аном и Кајафом показује негодовање јер је добио шамар а што само показује да се Христовим ставовима и параболама не може приступати скучено, искључиво и једнодимензионално. Јеванђеље по Луки има готово истоветан развој и крај као на претходно поменутим местима. Вратимо се на почетак. На суштину целе слике.
Укратко, Христос се промаљао кроз народ крчећи пут помоћу својих ученика. Тог дана крвоточива жена је тражила излаз из свог телонамученог проблема. Заправо, сигурно га је тражила годинама, али је тог дана одлучила да реализује и печатира потребу за радикалним решењем, можда и не слутећи докле ће је њена вера одвести. У тој неслућености ми треба да потхрањујемо своју веру. Очигледно је живела скромно. Можда је лек за њен проблем и постојао, али није имала новца. У Јеванђељу се помиње да је сав новац потрошила на лекаре. Не знамо. Њена породица, стаж, порекло се не помиње у Јеванђељу. Очигледно није ни битно. Бар не за Бога. Питање је колико је уопште свесна да је Христос Бог у телу, јер ни ученици у почетку нису били сигурни у то. Она је очајна. Јер годинама тражи лек. А очај може човека да натера на непредвидиве потезе.
Она жели да покуша да додирне Христа. Полаже веру у Њега иако можда њена вера, дакле, није утемељена на Њему као Богочовеку, него од Његових дејстава очекује чудо исцељења за свој проблем. Дакле, њена вера можда више кружи „око“ Христа него „у“ Христу. Ипак, то не ограничава Бога да се однос успостави. Он нема предрасуда. Сигурно је Христос и пре кретања кроз масу могао да предвиди развој ситуације. Она успева да Га додирне. Чини то тајно. Не жели сведока. Хоће анонимност. Да добије дар, али не и да сведочи од Кога је дар. Ту се већ Христос буни, негодује.
Ипак, занимљива је Христова реакција. Он се прави наиван: „Неко ме се дотаче!“. Сигурно је да као Бог (а не само као пророк како су га други видели) има увид у унутрашње профиле људи. Он зна ко Га се дотакао, али „глуми“ да не зна. Бог који глуми? Има ли шта провокативније и дивније? Ученици реагују сасвим логично у том трену указујући на тисакање у мноштву као природни бумеранг додира у гомили. Али Христос продужава: „Јер осетих силу да изађе из мене!“. (Овде смо на великом темељу, ево Духа Светога у сили Своје неускративости!).
Позива, дакле, дискретно да се онај ко га је додирнуо сам огласи, као што се правио наиван да не зна где се први човек Адам крије, јер га је на тај начин позивао на покајање. Индискретно би било да је прстом одмах уперио у њу и тражио сведочење, али Христос пази на слободу другог. Жена се не двоуми. Осећа се обнажено. Можда и посрамљено због својих намера да тајно задобије корист. Зна да је откривена. Приноси хвалу, јер не жели да испадне неумесна будући да се њен проблем одмах истог часа решио. (Овде треба нагласити Христову критику изложену у Јеванђељу на другом месту када се од десеторице лепрозних само један вратио да захвали Богу на дару очишћења).
Међутим, вратимо се Христовим речима: „Изађе сила из Мене!“. Чудне речи. Прозор чији видокруг гледа у непознато. Као да стојимо са Мојсијем на земљи где је он изуо обућу своју. На светом контексту. Овде узлазимо у међупростор између трансцендентног и иманентног, попут Цркве која двоприродно битише у садашњем и вечном животу. Овде Бог говори, живи и делује. Кроз овај Христов исказ улазимо у спознају докле наша вера може ићи и да Бог не остаје равнодушан на њу. Вера која није закључана национализмом, традиционализмом, конфесионалношћу, итд. Осим што долазимо до Божије благодати, Бог жели да види и упозна другог – ко је тај што верује у Њега. Занимљиво, управо смо скочили у Божију радозналост. Простире се узајамност. Нема једностраног окидача. Јер ове речи и данас носе исту аутентичну ефектност. Из Бога још увек излази сила која нас мења и помаже. Али, Бог иде даље. Улази у однос, дијалог. Хоће да се упозна са својим верницима. Не жели да све остане на једном окушаном дару, на једној услишеној молитви или једном пројављеној вери у Њега („Останите у Мени и остаћу Ја у вама!“).
Бог, сада, полази за оним ко Га је додирнуо. Зауставља се. Осврће. Глуми наивност. Тражи лице. Име. Идентитет. Конкретног човека. Није пасиван. Занима се вером човека. Ако теологија инсистира на богопознању, Сам Бог, ништа мање, инсистира на познању човека, то јест, сваког ко има искрену и огњену веру. Ако човек осећа благодат у себи, Бог ништа мање осећа промену у Свом Бићу, јер сила излази из Њега. Он региструје промену у Себи упливом вере човека. Теологија увек полази од искуства Бога у човеку, али искуство човека у Богу прећуткује. Бог созерцава човека ништа мање него човек Бога. А видимо да се Бог помера, да није од камена, да га вера човека „поткрада“ осећајући проток силе Духа у Себи која се излива на нешто другачије од Њега Самога. Можемо рећи да Бог сваки пут када неко улаже веру у Њега (а не само у Његово даривање и Његово посредовање) да осећа излазак силе из Свог Тројичног Сопства на основу које после тражи онога ко Му се обратио. Зато не можемо рећи да Бог не познаје таквог човека, као што ни онај ко је осетио благодат не може рећи да не познаје Бога.
Ово је централни моменат узајамне љубави која врхуни у човечијем исцељењу и преображењу. То се догодило крвоточивој жени. То се догађа сваком ко је усред своје неке фаличности изабрао веру као савезника и водича. Од којег год проблема крвоточили… макар се проблем задржао…
