Današnji egzegetski pristup možemo stepenovati gotovo hronološkim redosledom onako kako je zapisano. Pred nama je više nego kratka životna priča u kadru. Zanimljivo je da se krvotočiva žena pominje samo u jevanđelju po Mt 9, 20-22; po Mk 5, 25-34; i po Lk 8, 43-48. Jovanovo jevanđelje je ne pominje uopšte. Naravno, to ne znači da je ona kao životni protagonist nebitna, ili namerno svrgnuta negde na marginu važnosti, nego je evidentno da se Jovanovo jevanđelje u bogatstvu svoje smislene višedimenzionalnosti bazira i na drugim događajima u kojima se ljudi pri susretu i dodiru sa Hristom ne pominju u drugim jevanđeljima. Drugim rečima, Jovan pravi prodor da postavi temelj i ostavi prostor da i druge životne okolnosti oličene konkretnim ljudima zažive zapisane. Spekulativno govoreći, možda i namerno isključuje svojevrsno ponavljanje istih ili sličnih jevanđeljskih protagonista da bi, dakle, drugi životni primeri izašli u fokus budući da su prethodni već dovoljno apsorbovani.
Jevanđelje po Mateju je veoma sažeto. Govori o ženi koja je dvanaest godina bolovala od tečenja krvi i da je odmah dodirnula otpozadi odeću Hristovu. Akcenat stavlja na njenu veru. Završnica se kreće brzopotezno: Isus joj govori da se ne plaši i da je njena vera već „unapred“ ili „istovremeno“ rešila problem. Jevanđelje po Marku nije tako sažeto. U fokusu je da je žena propatila od lekara (verovatno ne mogavši da joj postave ni dijagnozu a kamoli da nađu lek) i da je osiromašila budući da je sav novac potrošila na lečenje koje nije urodilo plodom; da je čula za Hrista i da želi u tajnosti da izvrši svoje isceljenje. Tu nailazimo na one mistične reči da je Hristos iz sebe osetio izlazak sile, ali je mnogo zanimljivija sveta naivnost koju On dovršava pitanjem: „Ko se to dotače mojih haljina?“ (Mk 5, 30) kao da On to već tobože ne zna. Priča se završava na isti način kao kod Mateja. Akcenat nije samo na veri, nego da Bog ne želi tajno isceljivanje, ali ne kao da je gladan slave, nego da se to delo posvedoči pred prisutnima. Dakle, namerno ne želi da njeno isceljenje ostane neregistrovano, neprimećeno. Tu vidimo izuzetak, jer na drugim mestima Hristos govori o tome da je tajno molitveno iskanje od njega i od Oca bazično merilo nečije vere i pobožnosti.
Slične kontradikcije nalazimo na drugim mestima kada, na primer, govori o okretanju drugog obraza, ali pred prosveštenicima Anom i Kajafom pokazuje negodovanje jer je dobio šamar a što samo pokazuje da se Hristovim stavovima i parabolama ne može pristupati skučeno, isključivo i jednodimenzionalno. Jevanđelje po Luki ima gotovo istovetan razvoj i kraj kao na prethodno pomenutim mestima. Vratimo se na početak. Na suštinu cele slike.
Ukratko, Hristos se promaljao kroz narod krčeći put pomoću svojih učenika. Tog dana krvotočiva žena je tražila izlaz iz svog telonamučenog problema. Zapravo, sigurno ga je tražila godinama, ali je tog dana odlučila da realizuje i pečatira potrebu za radikalnim rešenjem, možda i ne sluteći dokle će je njena vera odvesti. U toj neslućenosti mi treba da pothranjujemo svoju veru. Očigledno je živela skromno. Možda je lek za njen problem i postojao, ali nije imala novca. U Jevanđelju se pominje da je sav novac potrošila na lekare. Ne znamo. Njena porodica, staž, poreklo se ne pominje u Jevanđelju. Očigledno nije ni bitno. Bar ne za Boga. Pitanje je koliko je uopšte svesna da je Hristos Bog u telu, jer ni učenici u početku nisu bili sigurni u to. Ona je očajna. Jer godinama traži lek. A očaj može čoveka da natera na nepredvidive poteze.
Ona želi da pokuša da dodirne Hrista. Polaže veru u Njega iako možda njena vera, dakle, nije utemeljena na Njemu kao Bogočoveku, nego od Njegovih dejstava očekuje čudo isceljenja za svoj problem. Dakle, njena vera možda više kruži „oko“ Hrista nego „u“ Hristu. Ipak, to ne ograničava Boga da se odnos uspostavi. On nema predrasuda. Sigurno je Hristos i pre kretanja kroz masu mogao da predvidi razvoj situacije. Ona uspeva da Ga dodirne. Čini to tajno. Ne želi svedoka. Hoće anonimnost. Da dobije dar, ali ne i da svedoči od Koga je dar. Tu se već Hristos buni, negoduje.
Ipak, zanimljiva je Hristova reakcija. On se pravi naivan: „Neko me se dotače!“. Sigurno je da kao Bog (a ne samo kao prorok kako su ga drugi videli) ima uvid u unutrašnje profile ljudi. On zna ko Ga se dotakao, ali „glumi“ da ne zna. Bog koji glumi? Ima li šta provokativnije i divnije? Učenici reaguju sasvim logično u tom trenu ukazujući na tisakanje u mnoštvu kao prirodni bumerang dodira u gomili. Ali Hristos produžava: „Jer osetih silu da izađe iz mene!“. (Ovde smo na velikom temelju, evo Duha Svetoga u sili Svoje neuskrativosti!).
Poziva, dakle, diskretno da se onaj ko ga je dodirnuo sam oglasi, kao što se pravio naivan da ne zna gde se prvi čovek Adam krije, jer ga je na taj način pozivao na pokajanje. Indiskretno bi bilo da je prstom odmah uperio u nju i tražio svedočenje, ali Hristos pazi na slobodu drugog. Žena se ne dvoumi. Oseća se obnaženo. Možda i posramljeno zbog svojih namera da tajno zadobije korist. Zna da je otkrivena. Prinosi hvalu, jer ne želi da ispadne neumesna budući da se njen problem odmah istog časa rešio. (Ovde treba naglasiti Hristovu kritiku izloženu u Jevanđelju na drugom mestu kada se od desetorice leproznih samo jedan vratio da zahvali Bogu na daru očišćenja).
Međutim, vratimo se Hristovim rečima: „Izađe sila iz Mene!“. Čudne reči. Prozor čiji vidokrug gleda u nepoznato. Kao da stojimo sa Mojsijem na zemlji gde je on izuo obuću svoju. Na svetom kontekstu. Ovde uzlazimo u međuprostor između transcendentnog i imanentnog, poput Crkve koja dvoprirodno bitiše u sadašnjem i večnom životu. Ovde Bog govori, živi i deluje. Kroz ovaj Hristov iskaz ulazimo u spoznaju dokle naša vera može ići i da Bog ne ostaje ravnodušan na nju. Vera koja nije zaključana nacionalizmom, tradicionalizmom, konfesionalnošću, itd. Osim što dolazimo do Božije blagodati, Bog želi da vidi i upozna drugog – ko je taj što veruje u Njega. Zanimljivo, upravo smo skočili u Božiju radoznalost. Prostire se uzajamnost. Nema jednostranog okidača. Jer ove reči i danas nose istu autentičnu efektnost. Iz Boga još uvek izlazi sila koja nas menja i pomaže. Ali, Bog ide dalje. Ulazi u odnos, dijalog. Hoće da se upozna sa svojim vernicima. Ne želi da sve ostane na jednom okušanom daru, na jednoj uslišenoj molitvi ili jednom projavljenoj veri u Njega („Ostanite u Meni i ostaću Ja u vama!“).
Bog, sada, polazi za onim ko Ga je dodirnuo. Zaustavlja se. Osvrće. Glumi naivnost. Traži lice. Ime. Identitet. Konkretnog čoveka. Nije pasivan. Zanima se verom čoveka. Ako teologija insistira na bogopoznanju, Sam Bog, ništa manje, insistira na poznanju čoveka, to jest, svakog ko ima iskrenu i ognjenu veru. Ako čovek oseća blagodat u sebi, Bog ništa manje oseća promenu u Svom Biću, jer sila izlazi iz Njega. On registruje promenu u Sebi uplivom vere čoveka. Teologija uvek polazi od iskustva Boga u čoveku, ali iskustvo čoveka u Bogu prećutkuje. Bog sozercava čoveka ništa manje nego čovek Boga. A vidimo da se Bog pomera, da nije od kamena, da ga vera čoveka „potkrada“ osećajući protok sile Duha u Sebi koja se izliva na nešto drugačije od Njega Samoga. Možemo reći da Bog svaki put kada neko ulaže veru u Njega (a ne samo u Njegovo darivanje i Njegovo posredovanje) da oseća izlazak sile iz Svog Trojičnog Sopstva na osnovu koje posle traži onoga ko Mu se obratio. Zato ne možemo reći da Bog ne poznaje takvog čoveka, kao što ni onaj ko je osetio blagodat ne može reći da ne poznaje Boga.
Ovo je centralni momenat uzajamne ljubavi koja vrhuni u čovečijem isceljenju i preobraženju. To se dogodilo krvotočivoj ženi. To se događa svakom ko je usred svoje neke faličnosti izabrao veru kao saveznika i vodiča. Od kojeg god problema krvotočili… makar se problem zadržao…
