Примећујем да нама људима недостаје елементарна комуникација. Не само услед неког уштогљено-лажног устручавања, или, недостатка онтолошке комуникације са Богом, него и као неспоразумни дијалог услед личне сујете. О чему говоримо? О томе да се мало разумемо и када говоримо о неким стварима приватног или општег карактера. На пример, тамо где постоји дијалог о неком проблему који не дотиче личност обе комуникативне стране, услед нечије сујете дијалог се претвара намерно у лични проблем иако сам садржај дијалога не указује никаквом кривицом ни на кога. Зато увек једна страна безразложно експлодира, јер погрешно доживљава или интерпретира сам дијалог, односно, адресу на коју је одређени тематски садржај упућен. Другим речима, не уме или не жели да комуницира. Не зна да се креће у речима ка циљу дијалога, него се саплиће на сваку реч патолошком егзегезом као да је свака реч увек нужно на његов/њен недостатак усмерен.
Дакле, дијалог иако никога не оптужује, он сам постаје оптужба кроз онога ко се сам осећа угроженим. Такав и прекида дијалог. Такав однос није присутан само у односу са људима већ и од стране људи са Богом у оном одрицајућем виду који постаје анти-дијалог. Мумлање са дистанце. Неретко, роптање. Зато дијалог постаје тегобан а клима након њега непријатна чак и за онога ко није хтео такву врсту проговора. Сасвим непотребно. Брана која зауставља смисао садржаја који се између двоје размењује. Јер размене више нема. Рачун је блокиран недоступним трансфером другог.
Значи, иако сам дијалог није крив, постаје девијантан због наклоности једне или више страна да сам дијалог претворе или преиначе у нешто што сама намера дијалога није хтела бити. Увлаче садржај дијалога у себе и дају му другу форму и смер – по неком инертном правилу негативни. Тако стоји и у односу човека са другим стварима, јер ништа није зло само по себи, него од употребе човека добија своје добро или зло кретање. Ти, примера ради, можеш говорити са добрим намерама и благоразумно о некоме или нечему (премда нечија добропитомост није критеријум аутентичне аргументације), али ако се друга страна показује злонамерна и неразумно, неће обратити пажњу не само на смисао дијалога, него ни на тебе уопште – једноставно не види даље од себе. То је нека зла равнодушност, или, сујетна хипер-сензибилност. Неки болестан страх од могућности да можеш бити повређен у дијалогу. Али, баш тај страх показује своју дефектност, јер самим својим присуством тера свог домаћина (фамозног гласноговорника) на неприродно понашање које гаси сваки позитиван дијалог. Уосталом, није сваки конфликт аутоматски негација другог, може бити изазов за даље напредовање.
На теолошком пољу, ствар се компликује. Нека банална једначина би се могла поставити на следећи начин: док се не усели љубав Божија која изгони сваки страх ван, такав страх неће никада напустити идентитет у коме се налази. Њему или њој ће таква непотребна врста бојазни бити увек оптерећење и извештаченост у односу према свима. Да, И према Богу. Многи причају, али мало опште. Није свака заједница уједно и заједничарење. Мислим да се свако нормалан до сада напио довољно алергичности на ове „заједничареће“ конструкте. Прво, јер нема свуда љубави, а друго, јер нема свуда Цркве, односно, има је, али нема свуда добре воље за причасност Цркви у смислу преданости њеној светој љубави коју она несебично еманира. Црква увек подразумева дијалогичност као мере обожене љубави у Христу, па тиме и БогоТројичне љубави. Међуљудска комуникација (углавном) нити претендује на љубав, нити може дати обожење. Зато дијалогичност не мора темељити себе на речима већ на односима. Ако неко пуно и квалитетно говори а нема љубави, његова ћутња би више значила. А ако неко ћути а пуно и квалитетно воли, то је као да општи и са другим говори. Уосталом, комуникација Саме Тројице између Себе није у речима, него у односу који превазилази речи тако као да оне нису ни потребне, јер Други већ зна шта осећа Први и Трећи. Потребно је и једно и друго, јер за све постоји време и место – и када се говори, и када се ћути. Научити ту разлику, чини ми се да је најтежи задатак за све философске, теолошке и психолошке школе.
Нажалост, данас смо ставили акценте на красноречивост, помпезну академску искључивост са једне стране, а занемарили смо унутрашњу елоквентост Духа Који би, са друге стране, да односом тиховања пребива у нама, те кроз наше присуство да проговори немим језиком љубави и другима у свету. Свакако, потребан је и језик, и љубав, и знање, али човек као да увек бира нешто треће, па нити има љубави, нити има језика, нити знања за друге онако како би љубав говорила. Зато је данашње потенцирање у теолошким круговима на човеку као „бићу дијалога“ постала помало извештачена доктрина која је реално самим својим форсирањем изгубила своју спонтаност да другог без импровизације (ништа мање без користољубивости) сретне. Отуда, дијалогични императив игром ироније махом врхуни у аутомонологу. Други се и даље не види од бујице властитих речи које се стављају у први кадар док онај други и даље не бива виђен, нити сретнут управо јер постаје маргинализован од многоречитости првог. Не може се пред лицем другог увек говорити о дијалогу, него се посредством другога манифестује дијалог. О вулгарној искључивости неки други пут.
Вратимо се на постављену тему. Проблем речи јесте проблем личности. Сви ми комуницирамо. Проблем речи јесте у томе што се њихов садржај може двосмислено (да гротеска буде већа чак и тросмислено) интерпретирати. Нешто је до човека, нешто до његових неретко погрешних асоцијација које стоје у раскораку и несинхронизацији са искуством човека спрам себе. Небитно ко је први иницијатор дијалога. Некада човек то ради намерно а некада безазлено. Међутим, која год тематика била посреди, човек се може префригано сакрити иза својих речи држећи њихову вредност за беспоговорну истину. У овом 21. веку видим да је то највећи проблем у свим узрастима, јер се човек изразито тешко одриче својих ставова. Штавише, због свог егоцентризма или незнања, његове речи као одјеци животних ставова постају псеудо-догме. Човек свакој својој речи даје свети смисао. Зато и не жели да их промени, чак и ако то подразумева жртвовање многих недужних. Све то ствара једну круту односност. О позицинирању личних и неизменљивих ставова кроз призму неке власти, моћи, положаја – боље да не говоримо.
Има људи који јесу у обмани, па не примају реч која јесте догма, а има и таквих људи који стојећи добро у догми остају крути по питању других ставова. Има људи који стоје у догми и траже своја регуларна права у неким техничким стварима а да опет буду изигнорисани од стране оних који немају дијалог а заузимају челне позиције. Као и многи други у другим друштвеним сферама. Али, то јесте проблем. Речи могу и флексибилно и пожртвовано да носе истину и Истинитог. Проблем је у човеку – носиоцу речи. Чак и елоквентан човек може да буде затворен за другог – али шта ће му онда речи када нема коме да их дарује? Или да му их дарује а да за њега као њега уопште не мари? Не каже ли Господ провокативно: „Ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала?“
Данас, на неком јефтином генерализованом нивоу, не постоји разумевање за другог. Нема дијалога. Нема слуха. Чак и у присуству другога, пријатеља, фамилије, послодавца или више инстанце – све постаје монолог на уштрб ближњега, типа: „Узми или остави!“. Условљавање је унапред постављена саботажа дијалога. А човек који се дубоко усади у своје ставове, тешко да може касније да их се олако одрекне. Тако је у односу према људима, тако је у односу према Богу. Негде, ипак, треба стати, јер се не може свака реч довести у питање. Постоји здрав разум који јасно показује где су границе и шта јесте сувише очигледно. То је та једноставност вере. А ето, и она делимично (не увек и потпуно) измиче црквеној јерархији, као и јерархичности било ког политичког, пословног и већ каквог сектора, од најмањег до највећег члана, која воли да једнострано држи своја субјективна расуђивања за канонски, безгрешно, објективна – да иронија буде већа – која год тематика била у питању.
Да закључимо: дијалог у православном хришћанству не значи усиљено брбљање. За неког је већи дијалог топли поглед и неми осмех од многих речи. Наша дијалогичност се заснива на Богу као начин постојања који одашиљемо другима на разне начине. Не мора то да буде ни теолошки дијалог (богословска комуникација) да би био дијалог. Неко може да дијалогише својим бићем за другог не користећи било какве богословски препознатљиве и интониране речи – то је оно што Оци називају молитвеним посредовањем за другог. Дијалог нема никада само једностран смер. Видимо да Божанска комуникација са нама не бива (само) путем језика (речи, Писма), него и мистичним сједињењем са нама кроз нему причасност Светим Духом (Чија тајна је позната само љубитељима богослужбене реалности). Има изузетака код Отаца када врхунац молитве називају молитвом и онда када се она више не савршава – и то се назива дијалог. Опет, неко може и да прекомерно богословствује са другима а да ни једног трена не отвори своје дијалошко биће за другога. Љубавна харизма се доживљава у осећању разумевања и дијалогичности са другим. То је нешто што називамо препознавањем другог, или, његово усличњавање са модусом нашег искуства. Острашћени људи, међутим, то не могу – не јер им неко ускраћује то право него, јер не могу од својих слабости и острашћености да подигну своје лице ка лицу другог човека. Осећати своје речи према другоме значи предати се глувонемо месту другог. То је много узвишенија поставка ствари од псеудосакраменталности о неизменивости својих „тако важних“ ставова. И ево Откровења: Христос је вечни еклисиолошки дијалог између два човека! Управо Бог кроз Себе изазива сусрет зближавања између два или више лица, и омогућава да разумевање и дијалогичност буде претежније од било које слабости која се може и „не може“ превазићи. Тамо где тог препознавања унутар Цркве нема – велика је дилема за саме причаснике благодаи у којој Стварности су уопште учествовали…
