Monsieur le Capital i Madame la Terre putuju u svemir
Sesil Rouds, ultrabogati trgovac diajmantima, kolonijalni osnivač države Rodezije koju je nazvao po samom sebi (od 1980. Zimbabve), pao je u očajanje, gledajući svake noći nad glavom „te zvezde… te beskrajne svetove koje mi nikada nećemo dosegnuti. Anektirao bih planete kad bih mogao.” Ako ništa, rekavši ovo, Rouds je makar bio iskren.
Obuzet istim duhom, Džef Bezos se u društvu kolege milijardera Ričarda Bransona nedavno poduhvatio sumanuto skupog „puta u kosmos” (u stvari leta u gornji sloj zemljine atmosfere, koji se samo reklamira kao put u kosmos). Po povratku na zemlju Bezos je buncao o tome kako „ovu najlepšu planetu moramo sačuvati tako što ćemo sve prljave industrije izmestiti u kosmos.” Čovek koji je najodgovorniji za ekološku katastrofu ovde, sada želi ekspanziju u kosmos.
U tom buržujski izmaštanom veštačkom svetu u svemiru, kako dalje reče Bezos (u kontradikciji sa sopstvenim prethodnim rečima o svemirskom autsorsingu prljave industrije), „ne bi bilo zemljotresa ni poplava… a gravitacija bi bila pod ljudskom kontrolom, pa biste leteli svojim krilima…” To jest, „tamo su kuće od čokolade, a prozori su od marmelade”.
Ali, za razliku od tehnognostičkih utopija ruskih kosmista, to ne bilo „carstvo u kome caruje drugarstvo” nego privatno vlasništvo, tj. kapital nekih novih Bezosa, Bransona i njima sličnih, koji bi u toj distopiji raspolagali životom i smrću kolonizovanog univerzuma.
To što klasa milijardera prekoračuje granicu i prelazi crvenu liniju bahate egomanije kroz svemrski trip (put) je manji problem, za nas je veći problem to šta oni „tripuju” na zemlji. Jer ništa nije gore nego živeti u tuđem tripu – a to je aktuelna sudbina svih bića na planeti zemlji.
I tako po povratku na svoju rodnu planetarnu grudu Svemirko Bezos je bio iskren kao nekada Sesil Rouds, i lakonski je sažeo marksističku teoriju vrednosti. Naime, on je sa visokom klasnom svešću milijarderske zvezde izjavio: „Hoću da zahvalim svim radnicima Amazona… vi ste ljudi platili sve ovo i to omogoućili.”
Dakle, svoj raketno falusni trip nisu sami sebi omogućili milijarderi utripovani da su svemirski rendžeri. To su platili obični zemljani na minimalcu, radnici iz kojih je isisan profit za bestežinsku žurku njihovih gazda.
Kako kaže poznata Sokratova priča iz Platonovog Teeteta, filosof Tales „dok je proučavao zvezde i gledao nagore, pao je u jamu”. Po Platonu, „Ista šala važi za sve koji provode svoje živote u filosofiji” (174a). Međutim, već La Fonten, koji uveliko živi u kapitalizmu, priču čita u duhu korisnosti a ne filosofije, pišući s neodobravanjem: „Prava kuća se ruši, da se sagradi dvorac u vazduhu” (La Fonten, Izabrane basne, 1754).
Mi, pak, danas dižemo glave put orbite milijardera, da ne bismo videli šta se dešava u jami u kojoj smo svi poodavno. A ono što se tu upravo dešava i čega su glavni akteri dotični „kosmonauti” jeste monpolizacija klasne moći. Tokom pandemije klasa milijardera obogatila se kao nikad pre u tako kratkom roku. Kroz akvizicije i merdžere (spojene firme), koncentracijom u njihove ruke, svih mogućih društvenih resursa, mala finansijska oligarhija neofeudalaca u poziciji je da kontroliše baš sve, od stanovanja, farmacije, distribucije do politike, medija i državnih aparata. U pitanju je učvršćivanje vladavine milijarderske klase i političkih elita, radi dobrobiti te iste milijarderske klase i političkih elita, a na štetu čovečanstva, svih ostalih bića i planete kao takve.
Ovo zvuči dramatično ali nije ništa suštinski novo. Razlika je u stepenu, ne u vrsti dešavanja, jer kapital ne poznaje drugost i novinu. Težnja za bezgraničnom akumulacijom i maksimizacijom profita daje sliku sveta kao kontinuuma. Ekspanzija je neprestana. Tačka prekida ne postoji. Konstantni fluks ne zarezuje ni zarez.
Verski pandan tome je perenijalna religijska predstava o besmrtnosti duše, u hrišćanskoj verziji. Usvojivši, s početkom kapitalizma u kasnom srednjovekovlju, aristotelovsku viziju o večnosti sveta, i duši koja smrću samo menja stan, zapadno hrišćanstvo se prilagodilo opštim religijskim mestima. Motiv individualne eshatologije na Istoku sasvim je zasenio apokaliptičku društvenu eshatologiju Novog Zaveta. Tako umesto kraja vladajućeg poretka, i uspostave (Dap 3, 21) „novog neba i nove zemlje, gde pravda obitava” (2Pt 3, 13), imamo ekspanziju duša kroz homogeni kontinuum zemaljske i zagrobne dimenzije života bez granice. Očekivalo bi se da u takvom svetonazoru gde ništa nije konačno i ne postoji kraj, ima vremena za sve. Međutim, paradoksalno vremena uopšte nema. Samo: „Noć teče od noći do noći!” [Blago izmenjeni stih Oskara Daviča iz pesme „Samičari”.]
Neprocesuirana procesija
Čuveni aforizam rimskog pesnika Horacija „uberi dan” (carpe diem), u kapitalizmu suštinski zadobija značenje: ugrabi profit! Zato se vreme zaista ubrzava i što se više štedi sve ga je manje. To što je svet bio u lockdown-u, nije usporilo trku, siromašni i ranjivi su u knockdown-u, ali najbogatiji su se upravo sad rekordno obogatili. Pa su mediji ovih dana navodili slavna imena bogataša koji su tokom pandemije, koja je milione ostavila bez posla, prihoda ili doma, postali višestruko bogatiji. Rekord u trci bogatih za nepotrebnom ali neodoljivom zaradom oborio je opet Bezos, koji je samo u jednom danu zbog skoka akcija Amazona zaradio 13 milijardi dolara.
Dakle, za krupni kapital život nije stao. Kretanje ljudi i promet robe u vreme „katastrofičnog kapitalizma” nije slobodan, ali je promet kapitala i dalje nezadrživ, baš kao što nam ovih dana izgleda i nemrtvi virus koji nas muči, tačnije, kojim se mučimo. Rad od kuće sigurno neće prestati da bude rad, ali kuća može prestati da bude kuća, tj. dom. Život je odavno postao imperativ produktivnosti, koja nam se nameće pod lepšim imenom „kreativnost”.
U odnosu na takvu kreativnost, potrebno je kontra-kreativno kretanje. Ono je osporavanje tiranije ispraznih imperativa efikasnosti, otuđenog društva (koji unižavajući „dokolicu” slobodnog vremena, krajnju nesigurnost predstavljaju kao „izazov”) i početak usporavanja ubrzanog vremena. Svakodnevni modus takvog početka sastoji se iz toga da se, iz trke za samoostvarenjem istupa u beskorisne aktivnosti. Uostalom, trka svih završava se gde i trkačev svet života.
Revolucionarna tradicija, međutim, tvrdi da je to represivna laž, pa je Robespjer tražio da se i na grobovima ukleše: „Građani, ne, smrt nije večni san… smrt je početak besmrtnosti!” (Beseda na 8. termidor godine II). Ali da bi smrt bila početak besmrtnosti, umesto beskrajnog toka, neophodan je stvarni kraj, i onda nešto sasvim novo (Otk 21, 5), što je vaskrsenje. A da bi to postalo egzistencijalna stvarnost, potrebna je korenita transformacija svih i svega.
U judeo-hrišćanskom predanju transfomacija osoba i preobražaj sveta se ne shvataju statično, već kao kretanje, „pasha/prelaz”. A sama hrišćanska pasha, tj. Hristova smrt i vaskrsenje, između kojih je upala tajna večera – anticipacija kakva u formi zajedničkog obeda Hristovim učenicima predaje oba ova tek predstojeća događaja (njegovu smrt i vaskrsenje) kao već izvršeno delo – za svoju prefiguraciju i trop koji je izražava ima biblijski narativ hodanja i prelaska (Jevreja iz Egipta u obećanu zemlju). Uostalom Novi Zavet, u neku ruku, čitavo Isusovo delo vidi kao „hod” i „prolazak”.
Tako se u Delima apostolskim ono opisuje ovako: „Prolažaše čineći dobro… jer Bog bejaše s njim” (Dap 10, 39). Ovo je i jevanđeljsko viđenje. Pa Matej kaže: „I prohođaše Isus po svim gradovima i selima” (Mt 9, 35). A Jovan one mere opreza koje Isus preduzima kako ne bi doveo u opasnost svoju misiju, opet opisuje kao hod: „I potom hođaše Isus po Galileji; jer po Judeji ne htede da hodi” (Jn 7, 1). Dakle, ne kaže da on više nije hteo da nešto čini, govori ili da se pojavljuje, već da hodi.
Teolozi i učitelji Crkve poznati pod zbirnim imenom „sveti oci” ovom hodu pridaju kosmološko istorijske dimenzije kretanja ka kraju, ali i drugačijeg kretanja nakon kraja. Tako Sv. Avgustin i zapadna tradicija s njim, istoriju vide kao hodočašće u Božiji grad (posle mnogo vekova, za Hegela će istorija još uvek biti procesija i to ne kao bahtinovski karneval već kao golgota duha: „Pojmljena istorija obrazuje sećanje i golgotu apsolutnoga duha” (Fenomenologija duha).
Istočnu tradiciju, pak, najbolje sažima Sv. Maksim Ispovednik. On tvrdi: „Kretanje je karakteristika stvorenih bića: umnih – umno, čulnih – čulno. Apsolutno ništa od onog što je postalo, nije po svojoj suštini nepokretno” (Amb. 7). Stvoreni život jeste kretanje. Međutim, zbog smrtnosti prirode ovo kretanje postaje trčanje, beg, i strasno/stradalno traženje sigurnosti u dobitku. Kapitalistički oblik ove trke je finansijki fluks na tzv. „slobodnom tržištu” kojim su aficirani svi koji u njemu učestvuju, a još više oni koji su iz njega isključeni.
Čuvena je anti-origenistička Maksimova triada: stvaranje (genesis), kretanje (kinesis), počinak (stasis) kojom se sadašnji život opisuje kao kretanje ka počinku – nasuprot tome u kapitalizmu imamo trčanje ka akumulaciji bez počinka. Međutim, sam „počinak” za Maksima nije prestanak kretanja, već njegov preobražaj iz „frke i trke” u novo paradoksalno „krećuće se stajanje”, odmarajuću dinamiku ljubavi koja više ne trči ka nekom cilju, nego kako Maksim kaže: „Dostizanjem tog cilja tvorevina je večno-krećuće stajanje/počivanje” (npr. u AdThal 59).
Metodom čuvene igre Frojdovog unučeta koje je preskakanjem kotura uz usklike “Fort-Da!”, takoreći „tamo vamo”, simbolizovalo traumu majčinog odlaska i dolaska, nekoristoljubiva aktvnost ocrtava anti-traumu, anti-stres besciljnog – počivajućeg kretanja. Ono je isprekidano jedino „ekstimnim” trenucima ekstrovertovane intime, emotivno investiranih prostornih sećanja, susretima, odnosom, možda događajem – ali to: Događaj s velikim D ipak neće „iskočiti iz naših duša”, čak i kad je unutra u nama, posle izvesnog neprimetno drukčijeg koraka, to dolazi spolja, kao revolucija, kao Carstvo Božije.
Diskretno čudo
Monetarni diskurs kapitala, jednodimenzionalan i površinski uprkos pojavnoj raznovrsnosti, ne zna za dijalektiku i promenu kvantiteta u kvalitet. Novac je univerzalna kvalitativna uravnilovka, koja sva bića svodi na kvantifikovanu robu, nije bitno ni „ko”, ni „šta”, već samo „koliko” (košta).
U situaciji takve potpune ekonomizacije filosofije, politike, prava, religije, nauke, umetnosti – samog tela, misli i afektivnosti, čini se da bi makar i infinitezimalno mali kvalitativni pomak bio revolucionaran, takoreći, bio bi čudo.
Ponekad se čuje da je dovoljno „samo” primeniti već proklamovane vrednosti (o kojima govore ratifikovane deklaracije) čovečanstva, pa da sve bude OK, kao da za primeniti jedno takvo „samo”, ne bi bila potrebna revolucija (što je revolucionarni stav), ili obrnuto kao da ovo „samo” već samo po sebi ne bi bilo revolucija (što je istinsko nerevizionističko „reformističko” gledište). Ali postoji još jedno (ne sasvim) drukčije „samo”.
Naime, „drugi rabin, istinski kabalista (što spominje više autora od Kafke do Bloha) jednom je rekao: Da bi se stvorilo carstvo slobode, nije potrebno da sve bude uništeno i da započne novi svet. Pre će biti, da se ta čaša, ili onaj grm, ili onaj kamen, i sve ostale stvari moraju samo malo pomeriti. Jer ovo ‘malo’ je teško učiniti, a njegovu meru toliko teško pronaći, čovečanstvo, to ne može u ovom svetu. Umesto toga, i baš zato i dolazi Mesija…”
Ili: „A upitan od fariseja, kada će doći Carstvo Božije, on (jevanđeljski Hristos) im odgovori i reče: Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način. Niti će se reći: Evo ga ovde, ili, eno ga onde”, dakle, dolazi „neprimetno”. Slično je tvrdio Altiser, da je u pukotinama sveta, intermundijama, izvan tržišta i države, prosto u igri, nekom običnom prijateljskom razgovoru, različitim formama organizacije itd. komunizam već prisutan, ili kako nastavlja Jevanđelje, „Carstvo Božije je unutra među vama” (Lk 17, 21-22)…
Jedno takvo prekoračenje one neopazive, i baš zato, neopozivo zacrtane granice ograđenog dvorišta bića u čijim okvirima stvari ostaju kakve jesu, u običnom činu kakav je prolazak kroz neku napuštenu ogradu čiji značaj nije vidljiv, i to čak kroz otvorenu kapiju, prikazan je u remek delu, inače beznačajnog reditelja, Aleksandra Rogoškina “Čekist” (iz 1992, baziranom na kratkoj priči komunističkog militanta, sibirskog pisca Vladimira Zazubrina i 1923).
Ovaj brutalni antikomunistički film koji se sastoji iz beskonačno ponavljanih scena streljanja smenjivanih sa birokratskim repetitivnim odlukama o istom na sastancima čekističke trojke Jana Karloviča Pepela, Isaka Kaca, na čelu sa šefom lokane čeke Andrejem Pavlovičem Srubovim (čiji je diskretni hobi crtkanje religioznih grafika) na kojima kompulzivno odzvanjaju reči: Presuda? Streljanje! (Rasstrel!).
A streljanja, nadgledana Strubovim, izvršuju se u podrumu u grupama od po 5 koje se smenjuju kao na pokretnoj traci: ljudima se naređuje da skinu svu odeću, zatim goli staju uza zid podruma, potom sledi pucanj streljačkog voda. U procesu izvršenja egzekucije, osuđenici i egzekutori među sobom razmenjuju kratke replike koje otkrivaju različite svetove koji se komešaju u umovima i srcima i jednih i drugih – veru ili sumnju u revoluciju ili pak Boga, želju za životom, očaj ili ljubav itd.
Iako je reditelj očigledno bio vođen žestokim antikomunizmom, između kadrova namerne scenske brutalnosti, baš kao u spomenutim intermundijama, blista i isijava nešto nenameravano, suprotno scenariju i falsifikatorskoj revizionističkoj nameri reditelja (npr. amenstija belih generala – od kojih su neki u kasnijem životu postali deklarisani nacisti – od strane Đeržinskog na „časnu reč” da se neće više boriti protiv Sovjeta, prikazana je u obliku amnestije gomile pobunjenih nedužnih seljaka od strane Strubova). Iza prvog plana kao simptom izbija komunistički eros. Tako je film progovorio mimo volje reditelja.
Sve kulminira, u „pokajanju” ili nervnom slomu Strubova koji se u jednom času skida i podmeće među žrtve da bude streljan, ali ga drugovi prepoznaju odvlače i on završava u psihijatrijskoj bolnici, gde prijem nalikuje streljanju. Sprovode ga sličnim hodnicima kao osuđenike čeke pred egzekuciju, skida se go, biva postavljen uza zid, i umesto pucnja iz pištolja sledi mlaz vode iz šmrka (kojim osoblje pere štićenike na prijemu). Mlaz vode Strubova odvodi u fantaziju, u kojoj on sa još sedmoricom drugova čekista (a 8 je numerološki simbol večnosti, hteo to reditelj ili ne) jaše kroz pusto polje pokriveno susnežicom. U jednom času, u galopu prolaze kroz veliku kapiju na razrušenoj ogradi usred pustog polja i na istom polju samo sa druge strane ograde klikću od radosti i jašu dalje u laganom kasu, kao da su neprimetno postigli nekakav cilj – to je komunizam, istinski, za razliku od onog lažnog prikazanog u distorziranim scenama nasilja.
Revolucionarna metonimija beskrajnih egzekucija, čista krvava repeticija, sukcesivno odlaganje značenja ponavlja se sve dok na kraju, (istupajući iz ludila) u nastupu ludila, arhiegzekutor ne nazove sebe pravim imenom – „Limun Isceđeni”, i tada, silom imenovanja, blesak metafore otkriva horizont smisla, ili besmisla, tačnije nesmisla što je sada, nakon neprimetne pobede istinskog života – komunizma isto…
Nežna ruka nasilja
Kroz ceo film „Čekist” ređaju se prizori nasilja u kojima komunizma nema, da bi se njegovo prisustvo objavilo u prelasku izvesne linije, određene, za gledaoca koji posmatra scenu neprimetne, ali za aktere jasne granice posle koje se radost istinskog života ne može sakriti.
Slično ovome, tek nakon prethodnog nasilja u kojem ono nije, Carstvo Božije nastupa “neprimetno” i tiho. U tom kontekstu, teolozi vole metaforu izraženu u epizodi sa prorokom Ilijom kome se Bog javlja tako da mirnoj teofaniji prethode znaci nasilja: „A pred Gospodom velik i jak vjetar, koji brda razvaljivaše i stene razlamaše; ali Gospod ne beše u vetru; a iza vetra dođe trus; ali Gospod ne beše u trusu; A iza trusa dođe oganj; ali Gospod ne beše u ognju. A iza ognja dođe glas tih i tanak” (1Car 19, 11–12).
Treba reći da je izraz Carstvo Božije u Novom Zavetu teo-politički termin, ali da on nipošto ne označava teokratski apsolutizam, već reč „Carstvo” u stvari izražava drugo od „carstva”, kontra-carstvo zemaljskom carstvu (Lk 4, 5-8). Uostalom glavna optužba protiv svih hrišćana, počev od apostola, bila je da u ime drugog cara deluju subverzivno po važeći poredak – „i ovi svi rade protiv cezarevih zapovesti, govoreći da ima drugi car, Isus” (Dap 17, 7).
Takvo carstvo je kenotička komuna najmanjih (Mt 25, 40) unutar koje je sam Isus najmanji. Ovako Hristove reči da se „među rođenima od žena nije se pojavio veći od Jovana Krstitelja, a najmanji u Carstvu nebeskome veći je od njega”, tumači Sveti Jovan Zlatousti (Omilja XXXVII na Mateja), objašnjavajući kako mesijansko carstvo prevazilazi sadašnji poredak sveta, pa je najmanji u njemu, rođeni od djeve (παρθένος), veći od najvećeg rođenog od žene (jevanđeljsko „γυναικων” je, kako komentariše Zlatousti, izraz za udate žene).
U licu Isusa, znači u licu najmanjeg u njemu, pred farisejima stoji Carstvo Božije. I upitan od njih „kada će doći Carstvo Božije, on im odgovori i reče: Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način. Niti će se reći: Evo ga ovde, ili: eno ga onde; jer gle, Carstvo Božije unutra je u vama” (Lk 17, 20–21). Kontekst ove situacije isključuje čitanje očima individualističkog sentimentalizma, po kome bi Carstvo Božije bilo u srcima pojedinaca (shvaćenim u buržujskom duhu 19. veka), jer ovi pojedinci, fariseji, reprezenti su protivljenja Isusovom mesijanskom (kontra)carstvu. Još manje ono može biti prisutno u njihovom elitističkom kolektivu (Jn 7, 48).
Nasuprot tome, ono je u zajednici „neukih” Isusovih učenika kakvu oni preziru (Jn 7, 49). Dakle, u datom trenutku, oličeno u Isusu, Carstvo Božije stoji pred očima fariseja koji ga ne vide, i premda je u njihovoj sredini, oni ga ne prepoznaju, pa im i sam Isus potvrđuje da ono uopšte i ne dolazi na vidljiv način. Hristos, budući suspektan religijsko-političkom establišmentu jeste bio pod prismotrom („παρατήρησις”, znači čin posmatranja ili pažljivog praćenja nečega, prismotra), ali nemoguće je špijunirati Božije Carstvo. Drugim rečima, božanska subverzija vlasti ovdašnje tame, i nova vladavina mesijanskog mira ne dolazi na takav način da se može pratiti njen uspon.
Prema tome, Carstvo ne dolazi kroz posmatranje nego kroz revolucionarni angažman: „Carstvo nebesko s nasiljem (βιαζεται) se osvaja, i vršioci nasilja (βιασται) ga zadobijaju” (Mt 11, 12; Lk 16, 16). Međutim, ne može se reći evo ga ovde ili onde, jer radikalna eshatološka drugost ne poznaje kibicere. Tu nema neutralne pozicije niti izvanjske tačke gledišta. Postoje učesnici ne i posmatrači. Čak i spomenuto „nasilje” je spoljašnje i neće doneti Carstvo Božije, ono mu samo priprema mesto (Jn 14, 2).
S druge strane, premda je već prisutno u anticipaciji, Carstvo Božije u svojoj eshatološkoj, što znači poslednjoj-krajnjoj drugosti, podrazumeva momenat iznenadnosti. Slično revolucionarnom prepadu – poput munje koja blesne i obasja sve (Mt 24, 27), bilo da smo „spremni” ili ne, ono nas sigurno zatiče. Istina, razvija se ali u fazama koje je nemoguće registrovati: „Tako je carstvo Božije kao čovek kad baci seme u zemlju; I spava i ustaje noću i danju; i seme niče i raste, da ne zna on” (Mk 26–27).
Mi hodamo i odjednom je linija pređena, prag je prekoračen i iznenada se nalazimo u nečem sasvim Drugom. Iz naše perspektive, reklo bi se kao da smo upali u njega. Ali, u stvari, ono je „kao lopov u noći” upalo među nas (1 Sol 5, 2). Mi smo plen, Carstvo je lopov, a naša svest je noć.
U ovom svetu, Carstvo Božije niče kao krhka komunistička situacija u altiserovskom smislu neotuđenih odnosa, usred uslova najžalosnije alijenacije i uprkos njima. U takvim „međusvetovima” emancipatornog organizovanja, prijateljstva, igre, u bezinteresnosti odnosa „Carstvo” je već tu, iako ga empirijski još nema. „Ovo neprimetno drhtanje konačnog” – da se poslužim Agambenovim rečima – „to je mali pomak koji sve što postoji, mora ostvariti u mesijanskom svetu” (The coming community).
„Srušite ovaj svet i stvorite novi – bratski!” (Kosta Kočo Racin, „Jednom radniku” [up. „Razvalite ovaj hram i za tri dana ću ga podići” – Jn 2, 19)]
„Neka dođe Blagodat Tvoja, i neka prođe ovaj svet.” (Didahi)
