„U Starom Zavjetu bilo je poznato zastrašivanje Neba, pretilo mu se pesnicom: molitva je bila okršaj, između stvora i njegovog tvorca. Jevanđelje je došlo da ih izmiri: u tom je neoprostiva greška hrišćanstva.“ (E. Sioran)
„Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju! Nisam došao da donesem mir, nego mač.“ (Mt. 10, 34)
Duševni mir je najtraženije postignuće savremenosti. Obično se Crkva i religija povezuju sa dosezanjem istog. Nerijetko ćemo čuti ljude kako „zavide religioznima“ jer su pronašli mir, pa i same „religiozne“ kako se istim hvale. Takođe, što je u velikoj mjeri najpogubniji proizvod religioznosti tog tipa, taj famozni „duševni mir“ se izjednačava sa ispunjavanjem određenih normi koje izabrana religija prihvata kao svoje. Nebrojeno puta sam, još kao vrlo mlada, od iskusnijih praktikujućih Hrišćana čula društveno -moralni ultimatum: „ili se ženi ili idi u manastir“, kojim se svi koji koji su posegli za Hristom upućuju da, ukoliko žele da odgovore prizivu, moraju i da se ostvare u jednom od ta dva obrazca tj. životne uloge. Jasno je koliko je takvo shvatanje crkvenosti, u startu, ili u ekstremnijem slučaju, tek nakon pakla prouzrokovanim silovanjem sopstvene ličnosti u pokušaju da se uklopimo, moglo i jeste, istinskih bogotražitelja odvratiti od istine.
Jevanđelje ne poznaje zapovijesti u strogo normativnom značenju (ljubav je iznad zakona), a radost se povezuje isključivo sa opitom Carstva. Te dvije činjenice same po sebi ukazuju da ukoliko ste hrišćani, niste obavezni niti da budete u braku, niti u manastiru, pa čak ni da budete srećni.
„Radujte s i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima…“ (Mt. 5, 12)
Plata je na nebesima i zadovoljstvo koju predukus nje donosi isključivo je stvar Budućeg vijeka, koga možemo doživjeti, ali ne koristeći uobičajena i nametnuta nam sredstva poznanja.
Razlozi za nemir, anksioznost, nedokučivost i najmanjeg djelića bilo kakve ataraksije, u ovom našem svijetu, su prebrojni i preočigledni da bi ih pojedinačno nabrajali. Lakše ćemo se prisjetiti šta je to što može da izazove kakav-takav trenutak duševnog mira i blagostanja.
Odgovor je jednostavan i automatski poziva na jednoglasnost: ljubav.
Postoji li doživljaj koji može parirati po smislenosti i bezalternativnosti ljubavi? Postoji li i jedan segment našeg bivstvovanja kome smo u stanju da se u potpunosti predamo, a da potajno u sebi ne gajimo nadu da će nam donijeti ljubavno ispunjenje?
Ako i jeste ljubav, kratkotrajnost blaženstva iskustva potpunog smisla, koje ona donosi jeste dominantan doživljaj. Ono što pomućuje blagostanje trenutka ljubavi jeste ono čega smo svjesni od samog njegovog početka. Crv svjesti o kraju ne napušta ni poprište najvećeg ushićenja i ne dozvoljava prepuštanje. Sreća (ljubavna posebno) zahtjeva neprolaznost. Hristovo „radujte se“ upire prst na mogućnost takve realnosti. Radost na koju on poziva potiče od Njega i poziva na Njega, tj. bez Njega je jednostavno nema.
Svaki naš napor da budemo srećni u okvirima svakodnevice i njenih datosti najčešće završava očajem slomljenog duha pod teretom malograđanskih postulata. Lični priziv koji, kao pojedinci, treba da otkrijemo postaje sekundaran, a Drugi u njegovoj jedinstvenosti neprepoznatljiv. Hrišćanstvo svedeno na „uredan život“ ispunjavanja društvenih obaveza postaje ideologija siromašnog duha u kojoj iskrivljena teologija krsta postaje dominantna. Sa svojim pozivom na nadljudska trpljenja, ćutanje i zahvalnost na golom mi obezduhovljenom životu, ona u potpunosti istiskuje radost Vaskrsenja i pretvara je u svoju uposlenicu u službi održavanja straha i poslušnosti.
U takvom otužnom svijetu, previše je nas koji plačemo pod teretom nasilne radosti i krivice zbog nezahvalnosti koja će, naučiše nas tako od malena, biti kažnjena. Previše je nas koji ne vidimo sebe jer se plašimo sopstvenog pravog lica, sopstvene Bogolikosti. Jer podobije Boga ne poznaje pasivnu i obesmišljenu realnost i ne može se sakriti iza provizornih zakona koje, ako nije smislilo drušvo, nametnuli smo ih sami sebi, samo sa jednim ciljem; da se otresemo tuge.
Savršena ljubav izgoni strah, reče Gospod, a svijetu koji ne nazire više ni njene najnesavršenije obrise ne preostaje ništa drugo nego da plače. U agonijskoj potrazi za onim za šta je i za Koga je stvoren.
Trpljenje je moguće, ali (što nam otkrivaju hrišćanski mučenici), ono mora biti obasjano smislom koji nadilazi razumnost svakodnevice, i ljubavlju koja nadilazi pojmovne kategorije i ono što je mučno pretvara u Životvorno. Specifični besmisao Jovovske patnje koja ne poznaje ni nagradu ni utjehu, prihvata sve što se suprotstavlja razumskim objašnjenjima, i ni na trenutak nas ne uljuljkava i ne navodi da pomislimo da je Gospodar tvrd i težak i da talanat treba da zakopamo da bismo ostali „u miru“. Ne, to je patnja koja pokreće na djelovanje.
Krst utemeljen isključivo na strahu za golu egzistenciju nenosiv je i završava se neminovno dobrovoljnim hvatanjem za električnu ogradu straha u svom ličnom Aušvicu. [Metafora nastala na osnovu priče iz Knjige „Zašto se niste ubili“, Viktora Frankla.]
Nepojmljivost ljudske egzistencije koja, opirući se zakonima i lažnim osmišljavanjima (Ili kako to kaže veliki Berđajev u tekstu „Tragedija i svakodnevica“: „Uzvišeno bogopodobno dostojanstvo čoveka zahteva pravo na samovolju i patnju.“), umire u najidealnijim uslovima i preživljava najsurovije, hrišćanstvo prepoznaje od drevnosti. Tu složenost bivstvovanja Sv. Jovan Lestvičnik opisuje kao radosnu tugu, kasnije kroz istoriju često pominjanu od strane svetih koji su je opitovali.
„Čuvaj pažljivo, čuvaj blaženu radosnu tugu svetog umiljenja i nemoj prestati da je neguješ u sebi dokle god te ona ne podigne odavde i čistoga ne privede Hristu.“ (Lestvica, pouka VII)
Biti s Bogom, zapravo znači prebivati u slobodi radosne tuge koja ne poznaje ni blaženstvo ni euforiju. Radost zbog spoznaje ostaje, a ni tuga zbog razdvojenosti ne iščezava. I to je ono što Hrišćanin pohranjuje unutar sebe. Taj temeljni egzistencijalni nemir, dihotomiju življenja, koja nasuprot, lažnom, prisilnom miru blagodarnosti na formalizmu upodobljenoj svakodnevici, slobodom od koje ne može da se sakrije, pokreće ka odgovornosti i stvaralaštvu, daru čovjeku zadobijenom još prilikom stvaranja i istovremeno najvišem obliku podviga, a kroz njega, dalje ka Životu. Držeći um svoj u adu, ali ne očajavajući. (Starac Siluan)
