Bilo je to s proleća 1964. godine – teške godine za pravoslavnu braću Jeline u Konstantinovom Gradu, zbog poznatih antigrčkih postupaka Turaka, povodom Kipra. Bio sam tada na Teološkoj akademiji na Halki (njen rad je i dan-danas zabranjen od Turaka). Beše počeo Veliki i Časni post. U Manastiru Svete Trojice na Halki, protopsalt Stanicas sa svojim studentima je pevao: „Pokajanja dveri, otvori mi, Životodavče…“ Tada sam doživeo i razumeo pravoslavnu Vizantiju: u svoj svojoj veličini, smireno se kaje, pred Živim i Istinitim Bogom. Tako jednostavno, kao što se umivamo ujutru, ili kao što svakodnevno jedemo svoj hleb.
Pošao sam sa jednim kolegom i prijateljem, studentom teologije na Halki, da posetim i poklonim se „Aja-Sofiji“, kako sam to ime slušao u mojoj zemlji, i ne znajući dobro šta te reči znače. Za mene kao Srbina bila je to Velika Crkva Hristova. O njoj sam samo slušao, i to mi je bilo nešto kao san.
Kada smo ušli u Svetu Sofiju, setio sam se Sv. Simeona Novog Bogoslova: „Ako čuješ da ti neko priča o nekom gradu, o njegovim trgovima i ulicama, zgradama i ostaloj njegovoj lepoti, pa ako se nekada nađeš u tom gradu, a ne prepoznaš na osnovu priče njegove ulice i raspored, onda nisi siguran da je to isti grad o kome si čuo, sve dok ti čovek koji ga poznaje sâm ne kaže da je to taj grad o kome ti je pričao…“ Naravno, Sveti Simeon je ovaj primer naveo kada je govorio o javljanju Samoga Gospoda Hrista njemu, i o potvrdi istinitosti tog bogojavljanja njemu, od strane njegovog starca Simeona Pobožnog. Ulazeći, dakle, u crkvu Svetu Sofiju video sam i shvatio da je ovo zaista Sveta Božija Premudrost. Bio sam jeromonah, ali zbog okolnosti turske netrpeljivosti, bejah bez mantije, koja je bila nepoželjna i zabranjena u Carigradu, kao kod nas pod komunistima.
Ulazeći u Hram, prekrstio sam se. Čuvar Turčin je odmah reagovao, ali mu je moj prijatelj, na njegovom jeziku, objasnio da sam stranac i da nisam znao da je zabranjeno prekrstiti se u Hramu Svete Božije Mudrosti. Prešavši preko praga glavnog Hrama, našao sam se u Centralnom brodu, i odmah sam razumeo, ni do danas ne znam kako: da Sveta Sofija, Božija Premudrost, sa svojim svetlosnim dimenzijama, jeste Nebo koje se spustilo na Zemlju, ili pre: koje se u ovom trenutku prizemljuje; i istovremeno to je Zemlja koja se uznosi na Nebo, još tačnije: koja se u ovom trenutku odzemljuje i onebesuje. Verujem da je ovaj doživljaj Svete Sofije darovao meni grešnom Onaj Koji je Nebo ozemljio i Zemlju onebesio, kako pevamo u našoj Crkvi.
Kasnije sam kod Svetog Maksima Ispovednika (7. vek) pronašao da „Sveta Božija Crkva“ – a, naravno, Sv. Maksim je pre svega imao u vidu Veliku Crkvu Božiju, Svetu Sofiju – „obraz i sliku Božiju nosi, jer poseduje, po podražavanju i podobiju, istu energiju sa Njim“. Isti Svetitelj takođe kaže: „Sveta Božija Crkva je slika i obraz celokupnog sveta“. I takođe: „Sveta Crkva Božija, na simvoličan način ikonizuje i odslikava čoveka, i ona se kao čovek njime ikonizuje, jer Čovek je – Sveta Crkva Božija!“
Istina je, dakle, da je sâm Bogočovek Hristos Božija Crkva, i Božija Premudrost, kako će reći i njen Sveti ktitor car-samodržac Justinijan. A to je rekao u praksi, na delu, gradeći Svetu Sofiju. Jer, što god je od Hrista – to od reči postaje delo, kao što je Ovaploćenje Boga Logosa postalo pragmatija Hristova, po Svetim Ocima (Sv. Irinej), odnosno Ikonomija-Domostroj Svete Trojice, koju Hristos, „Jedan od Svete Trojice“, prema Justinijanovoj himni Jedinorodnom, „u Sebi ostvari radi nas i radi našega spasenja“. Ovu Ikonomiju-Domostroj Hrista, očovečene Sofije – Premudrosti Božije, materijalizaciju predvečne Svetlosti Božije, koja je jednom za svagda zasijala na Tavoru, nju je Justinijan udomostrojio, tj. ugradio u Hram, u Svetu Sofiju, kako nam o tome svedoči i otkriva tekst Haralamposa Statakisa koji je pred nama. I od tada je Sveta Sofija postala uzor svih Božijih Crkavâ, po svemu svetu i u sve vekove, pa i kod nas Srba.
Smatra se da je Justinijan rođen na današnjem Kosovu, u Ulpijani (Lipljan), blizu predivne Gračanice, i to u doba kada su Srbi počeli da dolaze u Vizantiju – svakako providencijalno, radi toga da bi bili kršteni, po mudrom i spasonosnom Promislu Božijem. U nastavku su Srbi naučili i preuzeli mnogo toga od Justinijanove zaostavštine u tadašnjim provincijama, ubrzo nazvanim S(k)lavinije, tj. na danas uzburkanom Balkanu, koji je, međutim, ne manje zbog toga, kolevka Evrope.
Jedan savremeni srpski arhitekta, Predrag Ristić (=Agapios Hristidis), piše da „najbolji hramovi u pravoslavnoj Srbiji predstavljaju pohvalu Hramu nad hramovima, Mudrosti nad mudrostima, Crkvi nad crkvama, Sabranju nad sabranjima, Katolikonu nad katolikonima (po Svetogorcima) – Svetoj Sofiji Carigradskoj, koja je iznad svih filosofija i filosofâ, svih arhitektura i arhitekatâ, kao ikona i obraz Lađe=Broda Hrista, Kojim se svet i rod ljudski spasava od potopa – svakog – i u svako vreme i nevreme. U njoj se oslovljava (=ologosuje) i služi jednostavnim i jasnim jezikom Ribarâ, Tajna Hrista, Koji je Tiha Svetlost sveta i večnosti, na putu Krsta i Vaskrsenja“. I završava ovaj arhitekta, majstor Predrag Ristić: „Blagosloveni su oni koji su izabrali ovaj Hram-Lađu“, odnosno „Brod Hristov, koji se nikad neće potopiti“, kako je propovedao Sveti Jovan Zlatoust sa amvona, koji se i dan-danas nalazi očuvan ispred Svete Sofije. I još ću o lepoti Svete Sofije navesti ove reči Peđe Ristića: „Lepota će biti mrtva, veštačka, ukoliko se u njoj ne ovaploti Tajna Tela, Žrtva Hristova, Dom Hleba – Vitlejem, izvan koga nema spasenja niti života večnoga“.
Istorija se nije završila. Sigurno se nastavlja kao istorija spasonosne Ikonomije-Domostroja Božijeg; nastavlja se i istorija Svete Sofije. Pravoslavni, a posebno danas Jelini i Srbi, „paštimo“ (=patimo, odstradavamo) istoriju (mi smo „pašteća zemlja“, po Sv. Ocima Apostolskim). Ali ne posustajemo, niti se razočaravamo istorijom, niti se, naravno, zatvaramo unutar istorije, zbog toga što smo slobodni zatočenici – radi Carstva Božijeg. Stojimo u Slobodi „kojom nas je oslobodio“ Onaj Koji Jeste, Koji Beše i Koji Dolazi – Isus Hristos, Alfa i Omega Sedam Svećnjakâ (=sedam Crkvi) Apokalipse, tj. najpre Velike Crkve Hristove, Novog Siona, zemno-nebeskog Novog Jerusalima. I izgrađuje se još uvek „tajna u svetu“ – Crkve Boga Živoga.
Istorijska drama i predanjsko služenje, nedovršena Liturgija Svete Sofije nastavlja se do Drugog Dolaska Hristovog. Mi je živimo i osećamo kada je posećujemo, i kada njena Svetlost sija u srcu našem. Nju je doživeo i prosvetlio se u Hristu brat koji sačini ovu knjigu koju držimo u rukama. Doktor Haralampos Statakis nas uvodi u tajnu Svetlosti Svete Božije Premudrosti – Svete Sofije. Kroz svoj originalni opis brat naš Lampis (=Svetiljko) svedoči o doživljaju koji mu je darovala blagodat Ipostasne Sofije – Mudrosti Božije, „Aja-Sofije“, kojoj se triput poklonio, a koja je, kako sâm veli: „u prostoru odslikavanje, – putem materijom osuštinjene svetlosti, – Bogočoveka Isusa Hrista“.
Izvor: Predgovor knjizi Χαράλαμπος Σταθάκης, Ἡ Ἁγία τοῦ Θεοῦ Σοφία – Τὸ μυστικὸ φῶς τῆς Μεγάλης Ἐκκλησίας καὶ τὸ ἀρχιτεκτονικό του ἔνδυμα, Ἴνδικτος, Αθήνα 1997. Ovo je neobjavljeni prevod jerođakona Maksima Vasiljevića iz 1997. godine.
