Преводи и преписи

Мој живот са литургијом [II]

Роберт Тафт

У наредној деценији сам провео већину свога расположивог времена размишљајући, предајући, пишући или разговарајући о литургији. Покушао сам да то чиним као служитељ Цркве. Многи значајни литургичари – Едмунд Бишоп, Антон Баумстрак, Анселм Штритерметер, Хијеронимус Енгбердинг имали су мало или нимало утицаја на литургијску праксу Цркве. Али ово није била традиција мојих језуитских претходника као што су Јунгман или Хансенса, нити мојих језуитских наставника, Лигера, Раеса и Матеоса, чија истраживања, због тога што су имала директан однос са црквеним разумевањем и богослужбеном праксом, нису била ништа мање научна.

То не значи да је задатак историчара да пронађу пасторална решења за конкретне проблеме богослужбених заједница. У литургијској обнови посао историчара је да уклони препреке ка разумевању, створене погрешним читањем прошлости. Историјско истраживање не може да каже Цркви шта треба да ради. Може само да помогне Цркви да види шта би могла да уради ако би то они који се баве пастирском службом оценили као изводљиво.

Али то није скромна тврдња, јер су управо историјске науке више од било ког људског напора омогућиле литургијски препород у коме ми данас уживамо. Друге дисциплине као што су социологија и културна антропологија, пастирско богословље и аскетика су такође дале своје доприносе. Међутим, њихов део није ништа у поређењу са стрпљивим откривањем свих могућих опција у традицији, које су појавиле пажљивим копањем кроз наслаге наше прошлости. Управо је рад на новозаветним студијама, патрологији, историјској теологији и литургици подстакао и наставља да подстиче све суштинске помаке које смо начинили.

Да ли смо поново установили смисао недеље као дана који обухвата све остале дане? Дугујемо то студијама попут оних Вилија Рордорфа. Постоји ли неко ко не препознаје улогу Јунгманове Missarum sollenmia у реформи римске мисе? Одакле мислимо да је Пије XII добио идеју да обнови васкршње бденије? Да ли би ико довео у питање свеоубохватни значај за наше литургијско разумевање и обнову који је имао проналазак и реконструкција извора Апостолског предања Иполита Римског? Да ли саборно био прихваћен катихуменат за одрасле да није било онога што нас је историјско истраживање научило о катихези и иницијацији, на основу Апостолског предања и сличних раних извора? Зар нам историја није помогла да пасхално славље повратимо као центар целе године, његову тајну као темељног смисла свакодневног хришћанског живота и обреда? Шта је допринело томе да се превазиђе дихотомија између псеудо-есхатологије и освећења времена ако не историјско истраживање? Шта је друго спустило на ниво cliché-а, претпостављену kairos-chronos антиномију? Rазлика између монашких и катедралних (парохијских – прим. прев.) служби, толико плодоносна за разумевање литургије часова као молитве целог Божијег народа, а не само монаха; ријетко постојање у неким раним слојевима онога што зовемо ,,сакраментом миропомазања“; прекрајање хришћанске инцијације у један процес макар у нашем разумевању, ако не у свим нашим обредима; наше растуће екуменско слагање о смислу Евхаристије као жртве; скорашњи помаци ка екуменском схватању и узајамном признавању хришћанских чинова; повратак Евхаристије и њене анафоре у центар недељног сабрања у неким заједницама; поновно откриће улоге жене у животу ране Цркве, и месту женских метафора у њеној мисли – све то, све једно од побројаног, на неки начин дугујемо историјском истраживању корена нашег наслеђа. И ова листа није исцрпљена. Линије фронта можда исцртава наша данашња агенда, али историјско истраживање обично доноси муницију.

Ово не износим просто као apologia pro disciplina mea (лат. „апологију своје дисциплине“ – прим.прев), него као апел да рад буде настављен. Јер, историја је највећи релативизатор, а историја литургије је једна од интелектуалних сила која нас ослобађа од окова овештале прошлости. Зато историја хришћана које су хришћански истраживачи писали за добробит своје браће хришћана, макар за мене, представља хришћанско служење. Као таква, другачија је од начина на који историчар религије проучава хришћанство, или од начина на који хришћанин проучава будизам или будиста хришћанство. То је посебна врста историје са посебним циљем, јер вуче своје порекло од питања промене и развитка, а њена сврхе је потрага за суштинским континуитетом, који остаје и може бити означен као традиција, која се уздиже изнад смена плиме и осеке.

Наравно, свака истинска историја није само хроника, већ интерпретација прошлости која се изводи из образаца опажених или наметнутих од стране ума историчара. За историчара хришћанске традиције, ипак, тај образац није толико потрага за традицијом, колико њено тестирање. Традиција није историја, нити је прошлост. Традиција је тренутна црквена самосвест о томе шта је предато, не као инертно благо, него као динамично животно начело. То је савремена црквена стварност разумевана кроз своје порекло, у континуитету са оним што га је створило. Темељ црквеног идеала јесте да верно представља и за свако ново доба и околности наново тумачи вољу и поруку свога оснивача, не само у њеном исходишту, него у сваком тренутку континуума у коме су та воља и порука биле пројављене. Историју традиције проучавамо не зато што смо заинтересовани да оживимо мртву прошлост, већ да бисмо промовисали савремено разумевање хришћанског живота у оквирима његовог порекла и развоја. Мислити да неко може да конструише теологију неког аспекта те традиције без исцрпног познавања њене историје је илузорно. Ако је теологија размишљање о традицији у њеном пресеку са савременим искуством – Карл Барт је редном рекао да теолог мора да гледа на свет са Библијом у једној руци и дневном штампом у другој – ако се теологија усредсреди на ову тачку пресека, морамо знати оба пола интеракције; а традиција није нешто што наново измишљамо сваког дана, већ дата стварност која се да спознати кроз истраживање њених бројних споменика. Хришћанска литургија разуме се једино уколико знамо шта је то она и шта је била, баш као што се учи шта је то енглеска књижевност кроз њено читање.

Ово не значи да историја пружа моделе за имитацију. Црква и њени обновитељи никада не смеју бити вођени ,ретроспективном идеологијом. Обнова кроз минесис (сећање – прим.прев.) је јурцање за митом, јер је Ранкеова прошлост „wie es eigentlich gewesen ist“ (,,како се заиста десила“ – прим.прев.) радикално неповратна, док ће ретроспективни обновитељи пукотине увек попунити својим закључцима. Не, истинска обнова не може бити заснована на игри ,,одабери век“. Прошлост је увек упутна, али никада нормативна. Шта њено проучавање, као свако проучавање, треба да обезбеди је разумевање, разумевање које доводи у питање митове и ослобађа нас од тираније, не само једног парчета прошлости, него и од тираније најсвежијих cliché-а, тако да можемо да кренемо напред ка решењима прикладним данашњици у слободи вере, верни живом предању коме се увек дугује, али слободно од прошлости.

Немојте, међутим, мислити да је историја нека врста лакмус теста савремене валидности. Историчари и реформатори су сасвим довољно пута потпуно оманули да би се претварали да представљају последњи суд. Историји традиције, као и било којем занату, потребно је стално преправљање, како се наша перспектива мења, док једну предрасуду замењујемо другом. Оно што је важно, дакле, јесте да рад иде даље. Чуо сам једанпут некога да каже како је посао литургијске историје завршен, те да можемо да наставимо са другим, значајним пастирским темама. Ово је дубоко погрешно. Чак и да је (сав) рад био урађен, морао би да буде урађен опет, и опет, и опет. Зашто Пеликан пише нову историју догмата после Харнака? Не, засигурно, зато што се прошлост променила, већ зато што смо се ми променили, зато што наша садашњост није Харнакова.

Шта су онда, из перспективе историчара, ствари које треба да се ураде или поново ураде? Поред готово бескрајне листе појединачних ствари које потребују истраживање предлажем две (ствари) које, мислим, имају значај за историју литургије.

Прво, треба поново укључити у наш рад методе релативно скорије pieta popolare (лат. ,,народна побожност) или annals школе хришћанске историје у Европи. Поред позе које заузимају марксистички историчари када покушавају да успоставе своје неумитне класне антиномије, не треба бити комуниста да би се увидело да се прошлост више не може реконструисати одозго. Оно на шта наилазимо у литургијским рукописима било је испреплетено са друштвено-културним амбијентом изван кога не може бити схваћено као литургија, нешто што су стварни људи чинили. Надаље, овакви писани споменици су производ високе културе, те стога сачињавају само половина приче. Историчари менталитета као Деларо говоре о deux christianismes (фран. ,,Бог хришћанства“), оног званичног бога клира, рафинисаног, езотеричног, израженог језиком неприступним ,,масама“, и оног народног, наивног, који не зна за доктрине, маргиналног у својим изразима и укорењеног у пракси и побожности који није увек под званичном контролом.

Како бисмо ово схватили, морамо проучавати много више од литургије. Историчар литургијске традиције мора бити уроњен у целокупни живот периода који проучава. Тако да су нам потребне историје литургије написане из нове перспективе, које за контролни оквир имају време и простор, а не ритуал. Треба да проучавамо не само римску мису кроз векове, као што је то Јунгман (Jungmann) радио, него и литургијски живот у јужној Галији или северној Италији у изабраном периоду, и то морамо да урадимо унутар укупног друштвено-историјског контекста тога времена. Морамо заронити у оно што је Жак ле Гоф је назвао ,,археологијом свакодневнице“, остављајући по страни деветнаестовековно виђење средњег века као градско и буржоазијско. Готово читава званична црквена историја је била градска, јер се историја – макар један поглед на историју – ствара у центрима моћи. Евелин Патлаген нам је показала, ипак, да хришћанско село оживљава у животима светаца, тако да и хагиографија треба да буде наша глина за вајање.

Али да бисмо све ово урадили морамо, можда, да се суочимо са фундаменталним недостатком у нашем занату. Литургологија/литургика је млада и безоблична наука, и ми нисмо још довољно размишљали о томе шта то ми радимо. Мислим да је то тачно и у пастирском и у научном погледу. Ако су библијске студије у збрци због презасићености методологијама које се надмећу, ми још нисмо почели ни да разумевамо шта та реч значи.

Свакако, не желим да имплицирам да литургичари раде без методе. Свако ко нешто ради то чини одређеним средствима и са одређеном сврхом. Методологија је, међутим, промишљање методе, и у том погледу заостајемо. Ово је посебно важно због субјективности знања. Знање није збирка чињеница, већ опажање њихове узајамности, а напредак у знању не састоји се толико у откривању до сада непознатих чињеница колико у опажања нових односа који омогућавају разрађивање нових образаца или система. Ајнштајн није открио свет другачији од Њутновог универзума; он је само изнашао нови начин виђења ствари. Дакле, метод је само начин на који приступамо и организујемо сирове информације које поседујемо. Попут језика, историје или теологије, методи су производи људског ума, алатке за свесну организацију података у разумљиве и стога комуникабилне јединице и оквире. Без тог организовања нема ни разумљивости ни комуникабилности. Маса података на нашем располагању је безоблична и по себи не може дати разумевање. Морамо је учинити разумљивом објашњавајући је, а за то морамо имати храброст да будемо субјективни. Ствари нису исте од Ханс Георг Гадамерове тврдње да је митолошка објективност илузија. Сви ми имамо идеолошке обрасце који условљавају наш рад. Али истраживач треба да их буде свестан и да их подвргне изазову критике – укратко, истраживачу треба не само метода, већ и методологија. Методолошко размишљање испитује наше пресупозиције и открива обрасце наших образаца.

Мислим да је ово од суштинског значаја за напредак нашег поља истраживања, јер се показује да је оно испуњено многим неиспитаним претпоставкама. На пример, читава генерација истраживача је причала или писала о литургијској обнови, ову планирала, неговала, или на било који начин у њу била укључена. Ипак, не знам ни за један једини делић размишљања о самој природи те стварности. Имамо студије о начелима развоја догмата, али само неколицину о начелима литургијског развоја. Имамо студије о концепту и природи црквене обнове, али ниједну о самој идеји и природи, или чак могућности литургијске обнове. Проблеми обнове иду до самог порекла Цркве као обновитељског покрета унутар јудаизма, покрета против кога је антички свет бацао сталну и страшну оптужбу да је хришћанство нешто ново. Историја нам показује да Црква стално игра менует између текућих промена и експлицитно декларисаног следовања познатом диктату папе Стефана I Nihil innovetur nisi quod traditum est („Нека се уз оно што нам је предато ништа ново не уводи“ – прим.прев.). Герард Ладнер, у својој значајној студији Идеја реформе држи да је сам појам обнове хришћански. Колико је само необично да ми који смо у укључени у обнову несвесни проблема који су укључени у њену саму идеју.

Потребна нам је феноменологија и философија литургијске реформе, и то нам је потребна очајнички. Изврсна нова студија Рене Борнеа о реформи литургије у XVI веку у Стразбуру је корак у правом смеру, али то је само један корак, једна цигла у потребном здању.

Сада када сам поставио агенду која може да држи историчаре и литургичаре заузетим више од године, док нас следећи добитник Берака награде не пошаље у другом правцу, понудићу нека размишљања о богослужењу, не само као историчар литургијске традиције, него и из личног искуства литургијске молитве.

Моје искуство из детињства неколико једноставних, али непромењивих обичаја су ме испунили осећањем поштовања за традицију. Током Великог поста устајали смо у шест ујутру и хтели-не-хтели одвлачени смо на Мису сваког дана. Увече на Велики Четвртак породица је одлазила у посету богато украшеним, љубављу припремљене ризнице седам цркава. Током тродневља Страсне седмице, одлазак у Цркву није било нешто што се ради – уз животне неопходносте, то је било све што се ради. На Велики петак, од подне до три сата када је Спаситељ висио на Крсту, био си сам у својој соби затворених уста: нема буке, нема радија, нема игара. Онда је долазила служба страдања поподне, изношење крста док свештеник пева Ecce lignum crucis ван интонације, свлачење олтара, празан табернакул… На велику суботу ујутру палио би се нови огањ, освећивала вода, читала пророштва; а васкршње јутро је освануло са новом одећом на миси, са славама и алилујарима, белим и златним одеждама.

„Ово је била лоша литургија“, неки људи би рекли касније. Нисам сигуран. Имала је недостатака. Потребна јој је била промена и ми смо је променили. Сада то функционисало, нарочито после искуства са народним језиком. Али страшна снага обреда је моћно импресионирала младог дечака. Не сећам се да сам био подвргнут било каквој мистагогији о значењу свега тога. Знам да су постојале ствари које су означавале ритам године са подсетницима на рођеног, мртвог, васкрснутог и поново долазећег Спаситеља. Још важније, ови подсетници су утицале на то шта сам, као мали дечак, требало да радим. Такве ствари остају са тобом. И још увек, физички не могу, да радим ништа од подне до три сата на Велики петак осим да одем негде и сам размишљам о величини свега тога. Литургијска традиција се формира понављањем обичаја, водећи децу док су веома млада и радећи исте ствари са њима за Дочашће, Божић, Велики пост, и за празнике и постове, недељу за недељом, годину за годину.

Овакви прости доживљаји из детињства, обични које деле милиони, учинили су ме скептичним према извесним принципима нашег модерног приступа литургији и њеним узастопним реформама – посебно према потреби за варијацијама, спонтаношћу, креативношћу, јасноћом. Како је Карл Дене проницљиво приметио у одличном чланку о приватној побожности, варијетет је начело монашког богослужења. То је такође начело елитне литургије. Како Дене каже: ,,стварању монашког стила не теже само монаси, него и свака група са посебним религијским интересовањем… ,,Најмонашкије“ литургије које сам доживео служене су око стола за кафу у становима лаика волонтера. Такву apostolische Sitzmesse (нем. „апостолска седална миса“ – прим. прев.) одликују знакови и свесна дубока интериоризација: дуга тишина, напори који изазивају агонију да човек буде начисто са собом о томе у каквом је стању, без одежди, скоро без гестова осим дубоких уздисаја. Највећи део литургијских планера и црквених музичара, када једноставно подмирују своје потребе и могућности, стварају монашке литургије (тј. богослужења)“.

Сада смо елита. Међутим, оно што су реформе Другог ватиканског концила започеле био је повратак литургије народу. Увођење народног језика био је први велики корак, али и нови литургијски размештај (унутар) цркве, обновљене службе ђакона, кантора, лектора, музичара, успостављање служби са причешћивањем – све ово је значајно допринело томе да оно што је постало тајни конзерват уског круга професионалаца, поново постане популарно. Једини начин, међутим, да ово остане популарно је ако га оставимо на миру. Стварни проблеми пастирске литургије су тамо у парохијама где, у неким случајевима, хиљаде људи учествују у богослужењу сваке недеље. Ови проблеми су веома другачији од оних у манастиру, семеништу или школи, где релативно униформисана група иде у цркву сваког дана у скоро ,,лабораторијским“ условима. Таква богослужења имају посебне проблеме који захтевају сопствена решења. Оно што је обичним људима у обичним парохијама потребно јесте фамилијарност, једноличност, стабилност обредне традиције која може бити постигнута само понављањем. Они неће толерисати промену сваки пут када свештеник прочита нови чланак. Једини начин да доживе литургију као своју, и према томе да у њој учествују, јесте када знају шта ће се следеће догодити.

Шта је са спонтаношћу и креативношћу? И историја и савремено искуство су показали да структурална стабилност и спонтаност нису антиномије. Наш проблем није то да структурисан и учвршћен обред не може да прими спонтаност, већ то што је већина нас производ нордијске културе стегнутости у јавним ситуацијама, изузев када друштвени обред о коме је реч укључује либерално ,,благосиљање грла“. Пентикостално и афро-америчко богослужење је и структурисано и спонтано, а то исто важи и за високо ритуализоване литургије позне антике. Заједница Јована Златоустог у IV веку у Антиохији прекидала је његове беседе аплаузом и узвицима одобравања, док је проповед Григорија Богослова поздрављано одобравањем бучним као хука мора. Он је чак сањао о људима који му узвикују да им проповеда на свакодневном говору који су могли да разумеју. Кирило Александријски је такође имао своју навијачку секцију. Други проповедници, попут Павла Самосатског у трећем веку, имајући следбенике који су обезбеђивали изрежирани аплауз, претече су модерних телевизијских емисија. Уколико ово звучи као нешто одвећ налик индустрији забаве, онда је смисао јасан. Рани оци настојали су да учине катедрално богослужење привлачним и забавним, тј. популарним. Хришћани четвртог века били су задовољни на литургији када би им се дало да нешто раде – оно што би ми назвали ,,јавно учешће“. Нема никакве сумње да је певање читаве заједнице било уведено, не због некакве небопарне теорије о суштинском значају музике за јавно богослужење, него зато да би људе учинило заузетим, заинтересованим и укљученим. И успјевало је. Практично једина литургијска ствар због које су Оци хвалили народ је било њихово певање.

Допустите ми стога да јасно изложим један литургијски принцип: ритуал – или назовимо га поредак богослужења, ако припадате традицији која не воли реч ритуал – извесна стабилност у развоју (фран. déroulement) богослужења не само да не спречава спонтанитет и учествовања заједнице, већ чини његов conditio sine qua non, што важи и за било који друштвени догађај. Италијанске масе спонтано узвикују ,,брава“ дивама у операма – али не у сред арије – зато што конвенције грађанства диктирају да за све постоји време и место.

Када професионални литургичари говоре о спонтаности, мисле на своју спонтаност, а не на спонтаност заједнице. Једини пут да се обезбеди прихватање богослужења од стране заједнице јесте да се служи поредак који је њихов, а не да се на њихова већ уморна рамена полаже спонтани излет у коме они нису учествовали. Тако, варијације морају бити ограничене, а спонтаности литургијске заједнице, а не свештеника, треба дати почасно место.

Нешто слично може се рећи и за једноставност и јасноћу. Прекомерна једноставност је просто досадна, а нелагода у вези са ритуалом, изузев када је праћен објашњењем, представља проблем беле више класе. Литургија потребује доста символа на нивоу осећања (енг. gut-level), доста покрета и буке, мириса и звона, али не и коментатора у троделном оделу који ће све да објашњава. Допустимо да она погоди људе непосредно, уместо што програмирамо сваку њихову реакцију. Убијамо спонтаност на сваком ћошку, непоколебљиво одбијајући да допустимо да иједан уздах проговори за себе. Ово иде уз оно што сам раније рекао о стабилности и варијацијама. Понављање је суштина обредног понашања. Увек ћемо морати да објашњавамо ствари ако инсистирамо да на свакој литургији наново измишљамо точак.

Креативност је такође потребна у литургији, али још једном морамо испитати шта је то креативност. Цела литургија је резултат људске креативности. Међутим, као и било које друго заједничко наслеђе – наш енглески језик, на пример – креативни процес је био дуг и замршен, укључујући како прописану креативност појединаца тако и пријемчивост друштвене групе. Нова креативна активност је ограничена и условљена већ постојећим наслеђем и не може да се одвија као исписивање на tabula rasa. На исти начин људи су састављали анафоре и пројектовали цркве у прошлости као што то чине данас. Међутим, то нису чинили на начин који би одговарао потребама неспутане уметничке слободе, већ у складу са нормама које није поставио само њихов геније или надахнуће, него и традиција, која није индивидуални посед уметника, композитора, литруга или песника посед, већ групе. Оно што су они створили, попут нових литургијских књига које данас издајемо, постало је литургија тек онда када је прихваћено од стране групе. Креативност унутар традиције је креативност вођена и ограничена нечим што је важније од самог ствараоца.

Да ли ово значи да традиција гуши креативност? Мислити то значи противречити читавој историји музике, драме, књижевности – и литургије. Да ли би ико озбиљно тврдио да музичари који изводе Баха нису довољно музички креативни осим ако не испремештају ставке, убаце неколико својих мелодија, а избаце пола онога од што је Бах саставио? Да ли је глумац никакав уметник ако он не напише представу, сопран никаква дива ако сама није саставила арију? Да ли су све Шекспирове трагедије или сонети мање креативни зато што он није измислио (те) жанрове? Да ли је Т. С . Елиот никав писац зато што је писао на енглеском, а није есперантом сопствене производње?

Мислим да је време да ми литургичари иступимо против приступа играња са задивљујућим Божијим богослужењу и људима вратимо традицију која је њихова, а не само наша. Хајдемо да проповедамо оно што нам је Црква увек говорила, да је прва спонтаност и креативност хришћанског богослужења она срдаца и умова уздигнутих Богу у љубави, песми и молитви.

Оно што покушавам да кажем је да морам да пустим литургију да говори за себе уместо што покушавам да је натерам да говори за мене, уместо што је искоришћавам као медијум да изразим себе. Попут средњовековних катедрала, литургије су створене не као споменици људској креативности, већ као чинови богослужења. Објекат богослужења није израз себе, чак не ни само-испуњење, него Бог. ,,Он мора да расте, а ја да се смањујем“, рекао је Јован Крститељ за Исуса (Јн 3, 30) и то је одличан принцип за литургијске служитеље. Искуство нам у сваком случају говори да је спонтаност спонтана само први пут. Након тога, увек звучи исто. Штавише, већина људи није нарочито креативна у било ком другом аспекту свога постојања, па нема разлога да мислимо да ће бити креативни када је у питању литургија. Они могу, међутим, да буду привучени да учествују у заједничком наслеђу, много племенитијем и богатијем од креације ма кога од нас појединачно. Оно што нам је потребно није да надаље наново измишљамо точак, не да преобликујемо нашу литургију сваки пут када прочитамо нови чланак, већ само да узмемо оно што имамо и да га искористимо веома добро. Томас Џ. Тејли прича причу која илуструје оно што покушавам да кажем:

„Радивши једног недељног јутра док није било одвећ касно да стигнем на мису у девет часова, потом на мису у десет часова у оближњој парохијској цркви, и коначно на ону у једанаест часова у парохији мало даље, схватио сам да се љуљам на ивици проклетства, отргнуо сам се од онога чиме сам се био забавио, и обукао се на време тако сам само два минута закаснио на последњу мису у подне у Св. анђелима чуварима, римокатоличкој парохији преко Десете авеније од Семеништа. Била је то пријатна зграда, можда мало превише брижљиво грађена рана италијанска ренесанса да би била сматрана архитектонским спомеником, али ништа мање љупка црква. До тога часа, наравно, свештеник је завршио све своје јутарње дужности и без сумње служио је ономе што би Ли Мичелелов отац називао ,,жеђу за праведношћу“. Свештеник на миси био је „омладинац“, рекао бих, тек изашао из семеништа. Ништа у његовом опхођењу није показивало да је био ,,специјалиста за литургију“, и тајне су се одвијале баш као што је то мисалчић предвиђао. Посматрао сам са интересовањем пошто сам био потпуно убеђен, и још увек сам, да сам посматрао дело не једног избрушеног мистагога, него једноставно учинак стандардног теолошког образовања на једном младом човеку који је желео да постане свештеник и још увек жели, онај који није знао ништа више од онога што је Данвуди захтевао од њега да знао, који је пажљиво обучен у складу са мисалом Павла VI. Целокупно искуство, морам рећи, било је дубоко охрабрујуће. Делом стога што је то била једна од неколико цркава на Менхетну која није захтевала никакву озбиљнију реновацију након Друге инструкције; имајући мермерни олтарски престо који је слободно стајао испод лепог балдахина, док се за младог свештеника чинило да је стајао тамо одувек (олтар је на западном крају ове мале базилике) и призивао успомене на литургијске сцене изрезбарене у слоновачи из X века. Приметио сам да је, након што је напунио путир, додао мало воде у њега. Можда је био уверен да се то засигурно десило на Тајној вечери, или је можда знао да се тако радило у време Јустина Мученика, а можда је чак био свестан континуиране традиције симболичког тумачења коју је ова радња уживала још од времена Кипријана. Можда је, заиста, сматрао да то има смисла. Али ја сам имао јасан утисак да је он то урадио зато што је свештеник који врши обред, а да обред то од њега захтева да уради. Показавши хлеб и чашу народу током канона, он је заправо клекнуо приликом оба момента. И поломивши хостију на ломљењу хлеба, он је још један мали део одломио и спустио у чашу. Да ли је он размишаљао о ферментуму о коме је Инокентије писао Децентију или о светој церемонији у Орду I (лат. Ordo Romanus I)? Да ли је читао Андријево Immixito et Consecratio? Некако сам имао утисак да је одговор на сва та питања био не(гативан), и да то није ни било важно. Из тог разлога, дубоко сам осетио снагу традиције у тој скупини људи који су ми били странци. Ова литургија била је оно што је обнова створила и била је јасна, снажна, директна и дубоко архаична. Нисам видео како би то избор или постављење новог литургијског комитета могао да измени овај ауторитет, јер он није био успостављен на премисама. Премда је можда било старијих лаика којима је ова литургија још увек била новина, за мене је била стара колико историја нашег народа, и свежа као што никада није била у тих двадесет векова. Ја просто немам сензибилитета, ингениозности, нити ерудиције да створим тај осећај ауторитета. Нити је, сигуран сам, имао тај момак. Таква врста ауторитета налази се у самом ритуалу“.

Роберт Тафт у друштву патр. Илије II

Другим речима, литургија је заједничка традиција и идеал молитве до ког се морам уздићи, а не нека приватна игра коју могу да сведем на ниво сопствене баналности. И када обред има нешто што ја не разумем, нарочито ако је то нешто што хришћани у скоро свакој традицији, источној и западној, већ практикују готово један миленијум, онда би можда мој први инстикт требало да буде да посумњам у недостатност сопственог разумевања, пре него што одмах кренем са исецањем онога што је имало дрскости да измакне ограничењима моје интелигенције.

Ово нисам рекао зато што сам довољно наиван да мислим да наши званични текстови не могу бити побољшани, нити зато што сам несвестан да су чланови ове Академије заиста способни да их побољшају. То кажем зато што конкретно искуство доказује да велика већина наших свештеника не само да нису способни да их побољшају, него ни да се њима ваљано служе. Ако не верујете у то, нисте у скорије време били у цркви.

Ако ће напредак захтевати постојане промене и реформу, ја сам дубоко убеђен да ово дело мора бити извршено заједнички, не приватно, и да је право бојно поље будућих борби у учионици, литургијском центру, литургијској комисији, на страницама научних часописа, а не у олтарима наших парохијских цркава. Стога, не заступам да напустимо креативност. Ипак, желео бих да видим креативност ограничену на оне компетентне и заиста креативне; креативност мора бити усмерена до свога правог објекта, тамо где је потреба највећа. Могли бисмо да живимо и без новог таласа другоразредних анафора, али нам је очајнички потребна боља музика и достојанствене цркве за служење. Велика иронија већине садашњих креативних напора је да је управо у оне две области које су званично остављене нашој креативности – беседништву и заступништву након читања из Свето Писма – богослужење тако непоправљиво грозно.

Историчари су приповедачи прича. Допустите ми да закључим са завршном причом из сопственог искуства, која ће посведочити зашто се свим тим уопште бавим.

Пре не тако много година примио сам писмо од једног свог студента, мисионара латинског обреда са Блиског Истока. Као западњак који је проучавао источну литургију, морао је да служи литургију коју није проучавао, а да проучава ону коју није служио, не само зато што није била његова, већ зато што није имао жељу да (литургија) буде његова. Била му је преоптерећујућа, умртвљујуће једнолична, отупљујуће дуга. Осим тога, чланови те цркве не би никада дозволили да се странац меша у нешто тако блиско њиховом целокупном бићу и идентитету као што је њихов обред. Можда сам требао да се бавим свештеним Писмом, размишљао је. Одговорио сам му следећим редовима који збирају – исто тако добро као било које лукавство које бих могао да смислим да закључим ова размишљања – којима се, надам се, бави моје животно дело.

,,Carissimo amico (лат. „најдражи пријатељу“ – прим. прев.) … Веруј ми када кажем да сам често читао и размишљао о твоме cri du Coeur (фран. ,,страствено негодовање“ – прим. прев.) које се тиче будућности наших литургијских студија… Прво, мораш остати у своме латинском обреду, а то је већ по себи проблематично у земљи источног обреда. Постоје многи начини на којима се може тамо служити Цркви без промене обреда, и заиста верујем да постоје обреди на које се западњак не може прилагодити нити треба да покушава. Друго … ова литургија је толико монастицизрана, толико тегобна, да би изван манастира тешко било да се потпуно доживи. И служба има трнућу једноликост, као што си добро рекао. Све ово су знаци извесне стагнације у древној традицији која ће једног дана морати да оживи и да почне опет да се развија. Али то може бити постигнуто једино унутар саме традиције, што ће заузврат захтевати изучавање традиције, изучавање од стране оних који воле традицију и њен народ и желе да служе.

Могу да дам једино лично сведочанство о огромној количини добра које се може остварити објективним, искреним, научним изучавањем литургије. Као наставник можеш променити животе људи заувек доводећи их у близак контакт са источницима традиције након што се слојеви каснијег несрећног развитака и неразумевања отклоне. Као писац можеш да имаш дубок утицај чак и на оне … који су љубоморни чувари своје традиције. Наравно, ово може бити изведено само са највећом објективношћу и без икаквог прикривеног мотивом, изузев жеље да се служи Богу кроз служење његовом народу. Знам савршено добро шта бих учино да променим, обновим, реформишем одређене литургије које проучавам, али никада себе нисам истицао као реформатора… Оно што истраживач има да понуди јесте знање, од кога долази разумевање. Уз пар изузетака, због садашње ситуације у већини источних црквама, ово је служба коју ми на Западу можемо да пружимо.

Ово не кажем са арогантношћу нити са било каквом идејом о томе да смо ми „бољи“ или „интелигентнији“ од источњака. Ми само нисмо потлачени комунизмом или Исламом, и располажемо нивоом економског и образовног развоја који је неохподан за ову службу, која је право служење Божијој Цркви. Ово је екуменска служба коју Католици могу да понуде источним црквама безинтересно и без покушаја да се рибари у њиховим водама… Свака хришћанска служба, попут оне Спаситељеве, је служба помирења и служења. То укључује службу истраживања које не служи ничему до истинии, која је у служби Истине.

Отуда, грешиш мислећи да странац попут тебе неће никада бити способан да укључи себе у такву материју. Јер нема никог другог да то уради… Свакако постоје они који ће са свог трона са ауторитетом објавити свој суд…и рећи, наравно, да пошто ниси православан и не живиз заиста предање, онда ни не можеш стварно да га разумеш. Али не може се неко замарати таквом врстом гностицизма. Мислим да си посебно у заблуди мислећи да је можда требало да се усредсредиш на другу област. Ништа није даље од истине. Кључ срца хришћанског Истока је литургија. Како си сâм рекао, само кроз литургију Писмо, традиција, Оци, побожност, духовност – се преносе и доживљавају. Понекада, као што си препознао, овај израз живе вере може постати склеротичан, прерастао, претежак. Али испод оног зараслог у векове леже драгуљи народног оваплоћења Јеванђеља, који чекају да их неко открије неко вољан да ореже грм.

Не могу да замислим ниједан адекватнију, невероватно испуњујућу службу од оне да проучавам наслеђе људи – а на Истоку то наслеђе је сачувано и пренесено кроз литургију – како бих открио његово богатство за добро тих истих људи и свих народа, у непролазну славу Божијег вечног имена. Наравно, то није лака служба, и резултати се не јављају одмах, али не могу да замислим да радим било шта друго. Изузев интелектуалне и духовне сатисфакције коју ти може приуштити и добра које може учинити, то је такође права и чиста забава“.

 

Извор: Robert Taft Acceptance Speech: Berakah Award, Pray Tell, 2.11.2018.
Превод: Михаило Миленковић

error: Content is protected !!