Ренато Вујаковић, као и многи данас, у својој поезији трага за континуитетима, почецима и обрасцима, али то чини на један посебан и свеж начин. Његова прегледно конципирана и прецизно структурисана књига „Јутрење, псалмодија“ (Поетикум, Краљево, 2021) не конструише, репродукује нити проналази некакву идиосинкратску личну причу, нити по ко зна који пут опева познате колективне представе, чија се вредност сматра једном за свагда датом. Нити, с друге стране, такве колективне приче деконструише, демистификује, а личне приче атомизује и своди до нивоа приватне самодовољности, што је бољка многих садашњих и овдашњих песника. Нити се пак губи у језику или текстуалној и културној референцијалности.
Насупрот свему томе, Вујаковић трага за „звоном које не престаје да звони“, звуком који који присуствује и учествује у стварима чак и кад је невидљив, оном нити која постоји од искона, без обзира на све историјске смене и мене, и при додиру са којом најдубље затреперимо. Та нит се најпре испитује у самој сржи тварне стварности, у библијском процесу њеног настајања, у структури створеног света, која у себи већ садржи траг стварања, а самим тим – и још важније – тежњу ка Богу као ствараоцу, али и као исходишту и смислу твари. Све до нивоа атома песник прати трагове стварања и светлости која том атому даје његов живот и његов смисао.
Даље, Вујаковић тај звук који не престаје прати кроз архетипско, митско, архајско наслеђе, трагајући за оним што нам говори не само о прошлости, него и о есхатолошки пројектованој будућности. Да би онда и овај песник, као толики наши, запевао о манастирима, али опет другачије, не свечарски, по овом или оном налогу, него лично, са личним односом. И у дијалогу са тим манастирима као са бићима, указујући на њихову невидљиву суштину, извор, оно на шта упућују, а што је неодвојиво од самог манастира и неописиво другачије него њим самим, као што је истина једног човека неописива другачије него њим самим, и то у односу према ономе (Ономе) што својим постојањем и деловањем иконизује, а што је од тог постојања и деловања неодвојиво.
Ако у књизи и прати процес христијанизације, Вујаковић то не чини у историграфском, идеолошком или институционалном смислу, већ за њега је христијанизација управо охристовљење, конкретно присуство Христа који силази, упада међу људе, међу један конкретан народ са својом историјом и традицијом, али тако да тај долазак ништа сам по себи не подразумева, већ тражи одговор сваког коме Христос закуца на врата срца, и који се тиче сваког и свих, али и целе створене твари, сваког поменутог атома, који, као што знамо, нема било коју врсту друштвене припадности.
И најзад, преко твари и њеног настајања, архајског и црквено-историјског, звук који песник прати спушта се (уздиже?) до појединачног људског постојања, у свету, времену и историји, до људског срца и његовог одговора у молитви. Којом се не негира, не заборавља, не прећуткује ни историја, ни патња, ни телесност, али којом се одговара на тај вечни звук, његов слут и трепет, и која је том звуку сазвучна. У свом поју сазвучности личног, космолошког и откровењско-благодатног поезија Рената Вујаковића је сасвим изузетна, надовезујући се на извор који је у српску културу продро током средњем века кроз исихастичку духовност, чија нит остаје темаљна и најсуптилнија, премда не увек видљива и не увек активна, срж наше културне традиције.
