Escorial Beatus, f. 108v
I anđelu Sardske crkve napiši: tako govori onaj što ima sedam Duhova Božijih i sedam zvijezda: znam tvoja dijela, da imaš ime i da si živ, a mrtav si. [Otk 3, 1]
Svaki razgovor o svršetku mora početi od nastanka sveta. Šta je bilo ἐν ἀρχῇ, Božja volja ili BigBang? Razum se svim silama opire mogućnosti da je svet stvoren iz ničega; u nemoći beskonačnog usitnjavanja celine on nije u stanju da smisli ništa efektnije od eksplozije. Ali destrukcija ne može biti početak, i tajanstvo Stvaranja razotkriva metafizičku neutemeljenost razuma; prva karika lanca uzrok–posledica–uzrok nedostaje, razum mora da se prihvati nečega i – ma koliko vrdao – poslednje za šta prijanja jeste neka posledica sa uzrokom koji mu je transcendentan. Pred pitanjem: zašto uopšte išta postoji, razum se ukazuje kao basnoslovna fantazma koja, istina, priviđa smisao unutar nje same, ali kojoj je sopstveni smisao nepoznat. Tako u osnovi materijalističkog shvatanja iskoni stoji Ništa, a ne materija. Takvo stanovište ne potiče toliko iz razuma koliko iz straha. Razum samo pravda nerazumljivo: Ako je svet stvoren iz ničega, onda je srž sveta to ništa, onda je sâm koren naših bića ništa. Strah od ništavila pokazuje da nam je ništavilo u iskustvu; želja za besmrtnošću pak da nam je u iskustvu i besmrtnost, jer: nihil in intelectu quod primum non fuerit in sensu. Fenomen čoveka je (to i razum priznaje) sinteza naizgled nespojivih protivurečnosti. I tu se nameće pitanje Boga. Samo ako postoji Bog svet ima smisla. To što postojanje sveta ima smisla za pojedinačnog mene, jer sam u njemu i želim da ostanem u njemu, ne znači baš ništa. Na početku beše reč, slovo, razlog. Stvarajući svet, Tvorac ima neki cilj; pojedinačno Ja mora saznati tajnu tog cilja da bi postalo svrhovito. U suprotnom, sve je prepušteno slučajnosti koja je samo eufemizam za proces obezličavanja do ništavila.
Razum je Boga proglasio besmislicom nastalom iz straha pred neistraženom prirodom; razum nije u stanju da savlada očiglednost i opipljivost, on je zapanjen procesima koji se odvijaju u prirodi, ali ga sâmo postojanje prirode ne ispunjava divljenjem niti željom da zaviri iza. Ali priroda je, može se reći, konačno istražena, strah ne samo da nije uklonjen nego je uvećan do očajanja, jer više nema objekta u spoljašnosti. Sada je to strah u svom čistom obliku. Nauka, vrhunac razuma, agitujući protiv Boga ne pruža ni jedan jedini dokaz contra. Ona, koja toliko insistira na dokazima, traži od razuma ono što je razumu nemoguće: veru! Nauka samopostavljena na mesto Boga zahteva veru. Odbojnost prema ideji Boga nerazumljiva je samo na prvi pogled. Iza odbojnosti je takođe strah. Priznati postojanje Sveznajućeg i Svemogućeg znači odreći se svake iluzije o sopstvenoj svemoći i sveznanju, a to gordosti znači odreći se sebe, svog utvarnog Ja, svesti se na neku frankeštajnovsku kreaturu skrpljenu od blata, senki i nedostupne iskre božanskog svetla. Ratio tu stvaranje priviđa kao svoje izopačeno „stvaranje“: tehnologiju. Ta je analogija nefunkcionalna: tehnologija stvara iz potrebe, po nužnosti, nasuprot Duhu koji stvara iz ljubavi. Daleka senka takvog stvranja je umetnost čiji su plodovi različiti od Stvoritelja, a ipak u sebi sadrže njegov neizbrisivi pečat. Grubo rečeno: Bog stvara na takav način. Njegovo delo, premda različito od njega, nosi njegov pečat; u Bogu, ono je završeno i zaokruženo, ali u istoriji ono – spajajući deliće razbijene celine kroz individualne napore ličnosti – tek poprima simbolična obličja u kojima živi razaznaju zaboravljeni λόγος koji „beše na početku”.
Zvijer iz Jovanovog Otkrivenja pojavljuje se u istoriji kao Tehnologija. Istorija nije ništa drugo do poprište na kome je mračna sila, neprestano usavršavajući sredstva, pokušavala da zagospodari svetom. Knez tame, izgubivši bitku u onostranosti, postaje Knez ovoga sveta; on hoće da ga preobrazi, da od njega načini Raj bez Boga, nasuprot Bogu, on – dozvolimo jednu jeres – čoveku ne želi a priori zlo, on hoće ljubav čoveka. Ali to dobro kojim konkuriše Božanskom dobru, on ostvaruje nasiljem, oduzimanjem slobode, pa odatle u svim pojavama koje sputavanje slobode i nanošenje nepravde pravdaju nekim budućim dobrom nije teško prepoznati Oholog. U svrhu pre-obražavanja sveta u lažni Raj njemu je neophodna tehnologija. Ali Raj ne poznaje tehnologiju, jer ne poznaje potrebu; stanje pre Pada je stanje ne-posrednosti u kome su bića zaokružena svojom puninom koja se neprestano upotpunjuje, jer je napredak u Duhu beskonačan. Zmija dolazi da kuša: „Nećete vi umreti”, kaže, „nego zna Bog da će vam se u onaj dan kada okusite sa njega [drveta poznanja dobra i zla] otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo.” Od tada naovamo, Nenavidnikovi emisari se uvek pojavljuju kao demistifikatori i humanisti, zatočnici dobra i nekakvi oslobodioci. Bog je u Proviđenju svakako znao da će Zmija doći da kuša. Svemoćan, mogao je da je spreči, ali se uzdržavao. To ipak nije osvetoljubivost, kako se čini na prvi pogled, jer bi eventualna Božija intervencija bila nasilje nad slobodom ličnih bića. Temelj svakog dobra, ma koliko zdanje poprimalo obličje zla, mora biti sloboda, uključujući i naopaku slobodu da se čini zlo. Zloupotrebivši svoju slobodu Adam, pored smrti, potomstvu ostavlja u nasleđe nužnost i razum: rascepljeni um, rascep u jedinstvu koji u celovitost dobra, života, radosti, tajanstveno uvodi zlo, patnju, smrt. „Za postojanje zla”, piše Georgije Florovski, „nema nikakve metafizičke neophodnosti.” Pa ipak, zlo postoji, ono je realno isto koliko i dobro i, što je veoma važno, isto toliko duboko i mistično, jer ono je samo solipsizovano dobro, dobro koje slobodnom voljom ne želi da bude dobro, pa tako na neki način čini metafizičko samoubistvo, jer je svetlosti dobrote jedina alternativa tama ništavila.
Ali Pad nije bio pad u tehnološko bezumlje. Ono je isključivo ljudska tvorevina nadahnuta Oholim. Za razvoj tehnologije bila je potrebna istorija – vremenski tok ispunjen taštim događajima. Opsednutost spoljašnjim, materijalnim, otuđila je čoveka od duhovnosti, velom zaborava prekrila veze sa Bogom. Samim tim – budući da je izgubljena orijentacija u apsolutnom – iskonska priroda čoveka takođe je prekrivena zaboravom. Ali zaboravljeno ne znači uništeno; ne dugo posle pada, ljudi prianjaju na izgradnju Vavilonske kule. Želja za povratkom u visinu ne može da se potisne, ali lestvice se postavljaju na pogrešno mesto – u istoriju, dakle u prostor i vreme. Apokalipsa počinje na Sinajskoj gori u trenutku kada iz primraka Bog predaje Mojsiju zapovesti iza kojih slede zakoni, što je vrlo važno, jer je na početku bila sloboda; tek posle pada Bog daje zakone i to ne zato što želi da mu se pokoravaju ili da vlada – to je psihologija podnarednikâ – već da bi opomenuo, dakle podsetio, pošto je još u tim vremenima sva nada sveta, umesto u večnost, bila perverzno projektovana u iluziju budućnosti, bilo da se ta iluzija naziva hiljadugodišnje carstvo ili drugačije, sasvim svejedno. Napredak tehnologije, ukoliko se taj maligni proces sme nazvati napretkom, usko je povezan sa produbljavanjem otuđenosti. Tehnologija cveta tamo gde cveta potreba, a potreba tamo gde nema celine. Što mi je više stvari iz spoljašnjosti potrebno da bih „normalno” živeo, to sam manje ličnost, a sve više deo bezličnog i mrtvog.
Tehnologija nema nikakav cilj. Ni njen pokretač nema cilja budući da je pomamljen gordošću, opijen sumanutom željom da dokaže da može sve što i Bog. Nekom cilju može voditi samo linearni tok, a tehnologija je sistem zatvorena u sebe; njeno jedino moguće ishodište je samouništenje. Solipsizam njenog tvorca odražava se i na tvorevini. Odatle je prirodno da su i u istoriji „ciljevi” tehnologije bezumni. Srednjevekovni projekat – mašina za pretvaranje ljudi u životinje – svojom naivnom zloćom izaziva osmeh, ali se ne treba zavaravati: projekat nije ostvaren samo iz dva razloga: 1. zato što nije komercijalan; 2. zato što Velikom tehnologu tako nešto nije u interesu. Satani ne trebaju životinje, već ljudi-roboti bez volje i slobode. Mašina za uništavanje volje i ljubavi – premda nije patentirana – postoji kao sablasni duh svih mašina i radi punom parom.
U osnovi tehnologije je časovnik. Časovnik uvodi vreme u očiglednost; vreme više ne prolazi, ne teče prema nekom uviru, već se ponavlja zatvoreno u krug. Besmisleno okretanje kazaljki (ili senke štapa, svejedno) uljuljkuje u opasnu iluziju da se sve ponavlja, a odatle vodi u smrtonosno mirenje sa determinizmom istorije i biografije. Vreme više nema kuda, iznedreno iz bića ono čini da ni bića ne nalaze izlaz iz prostorno-vremenske ljušture. U irealnom prostoru takvog vremena tehnološki pakao, neprestano zabašurivan hijalističkim sanjarijama, raspolaže neograničenim mogućnostima manipulacije. Ideal Poslednjeg vremena postao je zadovoljenje potreba – a potreba je evoluirala do rafinirane perverzije – pa se tako jedna nužnost najvišeg stepena naopako ukazuje kao uspeh. Tu se previđa jedna prastara istina: Što je nečemu manje potrebno, što manje zavisi, utoliko je slobodnije. Tako se za Boga kaže da u njemu nema nikakve nužnosti. Zato što mu ništa ne treba. Bog može sve i jedini je On apsolutno živ; stepen zavisnosti (od bilo čega) određuje stepen zatamnjenja bića, stepen mrtvila.
Da bi zadovoljio narastajuće potrebe, čovek je morao da uloži ogroman rad, a svaki rad koji nije striktno kreativan, u kome onaj koji radi ne proizvodi sve u svim fazama, najobičnija je kretenizacija, pa se stoga ne treba čuditi što najmonstruoznije tiranije ovog sveta insistiraju na krilatici: rad, red i mir. Ako se okanemo demagoških velova, rad znači kretenizacija, red – pokornost, mir – umrtvljavanje. Tiranija sata, mrtvog vremena, ubija svaku volju za život, pri čemu život ne podrazumeva životarenje, ogledanje u predmetima, samopotvrđivanje kroz zadovoljstva. Kruženje kazaljki stvara iluziju večnosti, večnosti ispunjene teskobom i prazninom, ali ipak večnosti. Ali vreme je nešto različito od svog tehnološkog surogata i ono nezadrživo teče svom cilju: sopstvenom ukidanju, suočavanju sa večnošću. Zvijer/tehnologija kao da je na vrhuncu svoje moći: da bi sama sebe dokazala (drugog razloga osim oholosti nema) poslala je svoje robove na Mesec, i svet, utonuo u imbecilnost, ne primećuje sav jad i besmisao čovekovog prisustva u nepreglednoj pustoši. Ludilo gordosti šalje čoveka u kosmos i čovek priviđa da je svemoćan, ali tek istrgnut iz prirodne sredine on postaje istinski rob tehnologije, bukvalno zatočen, okovan hermetičkom ljušturom skafandera i kapsule od kojih mu zavisi i ono najsonovnije: disanje.
Da bi svet ostao u stanju kretenizovanosti, brine se tehnologija svesti. Novine, radio, TV, sve to zasipa pojedinca tolikom masom informacija da on gubi svaku selektivnost i postaje automat koji prihvata sve. Lični sud je, ma koliko se do njega držalo, krajnja retkost jer, može se reći, u tehnološkom društvu niko nema nikakvog iskustva budući da je sve isposredovano. Pojedinac je samo psihofiziološki medijum u kome odzvanjaju poruke oca svake laži. Između tvari i čoveka isprečila se tehnološka mašinerija audiovizuelnih avetinja, pa tako stvarnost ljudske komunikacije gubi spontanost i biva prepuštena mašti izmanipulisanih urednika i režisera. A sve je počeo onog dana kada je neko, svakako nadahnut Velikim tehnologom, prevrnuo alef („) na rogove, bet (m) na stranu i prepoznatljivost glave bika i krova kuće obezličio u rimsku kapitalu, u A i B, koji se beslovesno speluju: A, Ve, započevši time nezaustavivi proces obezličenja i postavljanja stvari na glavu. Stoga se ne kaže uzalud da slovo ubija; slova ovozemaljskih zakona bledi su i daleki odrazi Zakona „zapisanih crnom vatrom na beloj vatri” kojima je ispisana Knjiga života završava tamo gde počinju knjige ovozemaljske. Opipljive knjige su njena granica preko koje se može samo premetnutim umom, nadiđenim razumom koji podmuklo sugeriše da iza knjiga ne postoji više ništa.
U svetlu takvog rezonovanja, Jovanovo Otkrivenje se priviđa kao zbirka šarmantnih halucinacija. Ali Biblija ima za sobom autoritet ispunjenih proročanstava, a postojanje sveta ne opravdava ništa. Pa ipak, i takav kakav je, neutemeljen i neopravdan, svet je poprište nerazmrsivih tajni koje moraju i mogu biti razrešene, ako ni zbog čega drugog a ono zbog dijalektike: teza, antiteza, sinteza. Više je nego očigledno da je svet neprestano sukobljavanje i da je takav od svog nastanka; tu su, dakle, teza i antiteza kojima nedostaje sinteza: ukidanje protivurečnosti i stapanje u nešto novo i to kvalitativno, a ne prividno novo. Pošto smo se dotakli Jovanovog Otkrivenja, moramo se obratiti njegovom izvoru – hrišćanstvu. Sve monoteističke religije očekuju Eshaton, ali hrišćanstvo, za razliku od judaizma (koji ga zamišlja kao ovozemaljsko carstvo) i islama (koji ga vidi kao beskonačnost naslade), akcenat stavlja na duhovnost, na kvalitativni predmet sveta i bićâ u jednu novu, reklo bi se realniju realnost, bez senki i primraka kojima je ova, isto tako stvarna realnost, unakažena.
Mistično telo Crkve, koje je nešto različito od institucija crkve, jeste – uz budizam – jedini konsekventni humanizam, jer je ono sabor svih koji su živeli, koji žive i koji će živeti. Smrt je tako transcendirana i svedena na privremenost, na prolaznost u kojoj se i javlja; prošlost nije ništavilo, ali mi ne znamo šta je, niti možemo proniknuti u tajanstvo vremena. Sudnji dan je punina vremena: summasvih događaja ukazaće se vis à vis večnosti, pa se kaže da će to biti Sud, jer će doći do razlučivanja; čitavoj Vaseljeni Tvorac će objaviti razlog (λόγος) zbog koga je i kroz koga je stvorio sve(t). Samo Eshaton može razrešiti misteriju zla, ali to ne znači da zlo ne treba najozbiljnije istraživati, da se ne treba zamisliti pred vrtoglavim dubinama pitanja: šta je to što je dobro, što je jedan deo svetlosti sunovratilo u ponor samootuđenja, jer „sva tvar na početku beše dobra”? I zašto je Prvorođeni, onaj koji je svetlost poneo, Lucifer, samoubilački okrenuo leđa Ocu, premda je morao znati da je njegova bitka unapred izgubljena? I šta je to što nas u zlu privlači? Jer za zle ima nade, za očajne takođe, ali nema nade za osrednje, za one koji nisu ni vreli ni hladni, a za one koji ne žele nadu, zaslepljeni lažnim čudesima tehnologije koja, svima na očigled, proždire samu sebe. Zlo je, da ponovimo, mistično isto koliko i dobro, ali ono nema ishodišta. Biti zao ne znači ne biti u Knjizi života; nije li svirepi carinik postao apostol? Ali biti u opseni, voleti nužnost, biti zaljubljen u tvar kojoj je tehnologija utisnula lažni sjaj, znači svojom voljom hteti smrt. Ljubav je živi Bog i ljubav je za život i ličnost. Najstrašniju mržnju ljubav će oprostiti, ali ljubav prema smrti neće. Ta slabost volje se, naizgled paradoksalno, u svetu prikazuje kao ljubav prema životu i slabima voljom ta se laž priviđa kao istina života. Ali „Onaj što ima sedam Duhova Božijih i sedam zvijezda” svakom prevarenom ponaosob poručuje: Znam tvoja dijela, da imaš ime da si živ, a mrtav si.
