Зашто се Јов питао – Зашто?

Човек је прави човек онда када искрено и опасно себи постави проблем. Ниједан проблем није истински постављен, ако није постављен неустрашиво и опасно, толико опасно да од њега у грозницу пада и разум човечији и душа и срце. Тако постављају проблем само челници људске мисли: Јов, Соломон, апостол Павле, Шекспир, Достојевски. (Ава Јустин Поповић)

У древном Израиљу, устаљено је било вјеровање да Бог активно управља животом у овом свијету, односно да Бог поступа у складу са строгим моралним начелима. У том и таквом амбијенту, тумачило се и питање о проблему страдања и патње, са којима су се људи суочавали кроз живот. Одговор на постављено питање зашто Бог допушта страдања и патње био је једноставан: „Они који живе у благостању морају бити добри, а они који пате морају бити зли“ и овакав концепт заступљен је понајвише у књигама мудрости Старог Завјета, нарочито у Причама Соломоновим.

Па ипак, свако ко је прочитао Књигу о Јову, имао је прилику да види, како је претходну констатацију, понекад тешко помирити са чињеницама. Научници сугеришу да ова књига датира из периода који се протеже од 5. до 3. вијека прије Христа и сматрају га као одраз епохе несигурности и дезоријентације у јеврејској историји. У ствари, након што су изгубили концепцију колективне одговорности цјелокупног народа у односу са Богом, појавила се у њиховој култури распрострањена концепција индивидуалне одговорности.

Ово мишљење провлачи се кроз читав Стари Завјет, па се чак задржало и у кругу Христових ученика који питају Учитеља: „Рави! Ко сагријеши, или овај или родитељи његови, те се роди слијеп?“ (Јов 9, 2) У процесу дозријевања етичког монотеизма, тај фатализам постао је неодржив, јер је заједничка одговорност била противрјечна појму Божије праведности. Пророци Исаија, Јеремија и Језекиљ пророковали су да је сваки човјек за своје поступке лично одговоран пред Богом, и самим тим су иступили против овјештале тезе Петокњижја. Био је то револуционарни корак и представљао је огроман напредак у религиозном мишљењу.

Међутим, прецизирањем одговорности велики човјеков проблем се не рјешава, већ постаје још заплетенији. Јер, ако сваки човјек за своје поступке лично одговара, зашто трпе праведни и богобојажљиви, пита се Јов који, као и сви „револуционарни духови“, поставља питање прије времена. Прије него што се осврнемо на саму књигу и покушамо анализирати њену теолошку конотацију, вриједно је напоменути како је хришћански одговор на Јовово питање – зашто? – теолошки разрађен на егзистенцијалном плану много касније. Овоземаљске патње праведника, у хришћанству, биће искупљене у оноземаљском Христовом царству.

Гледано са ове тачке гледишта, питања са којима се Јов суочио и која је поставио, својствена су свим људима независно од временске епохе у којој живе и географског простора на којем живе. И без обзира колико одговори били исцрпни, увијек ће неко сумњати и питати: Ако Бог управља свијетом и ако је апсолутно добар, зашто допушта да праведни и добри људи толико пате и страдају? Учитељи мудрости од Вавилона до Египта још много прије аутора Kњиге о Јову, хватали су се у коштац са овим проблемом, али се на „зашто?“ људске патње, нигдје није одговорило као на интелектуално питање.

Разлог је у догледној мјери покушао да прикаже митрополит месогејски и лавреотикијски Николај (Хаџиниколау): „Тема и питање „зашто“ смештена је исувише дубоко да би могла досегнути до површине свести. Превише је болна да би стала на мегдан нашој издржљивости. Исувише је лична да би се могла усталити у јавној речи. Могуће је да ово питање боли и више од самог узрока који га ствара, јер сви знамо да нема лаког одговора. А ипак, тако је истрајно и истинито…“ (Митрополит Месогејски и Лавреотикијски Николај Хаџиниколау, Тамо где се Бог не види, Ниш 2019, 65)

Непознати аутор Књиге о Јову није могао понудити ниједан други одговор, осим да позове читаоца да уколико се нађе пред истим питањем, храбро и понизно прихвати све одлуке Божије, чак и када су разлози Његових поступака несхватљиви, те да попут Јова спозна и схвати колико смо ми људи заправо мали и крхки у односу на Бога: „Гле ја сам мален, шта бих ти одговорио? Мећем руку своју на уста своја“ (Јов 39, 37).

Мотив Јова као неоспоран теолошко-философски бисер, убраја се у ремек-дјела свјетске књижевности и умјетности. Од књижевних критичара вриједи поменути оцјену академика Владете Јеротића који изводи сљедећи закључак: „За многе врсне познаваоце светске књижевности, саме књижевникe и уметнике, ‘Књига о Јову’, заједно с Баховим ‘Коралимаʼ и ‘Пасијамаʼ, Микеланђеловом ‘Сикстинском капелом’, неким одломцима из ‘Ведаʼ и ‘Упанишидаʼ, Шекспира и Ничеа, те заједно с ‘Браћом Карамазовимʼ од Достојевског, спада у највећи могући домет људске генијалности и умећа…“ (V. Jerotić, Između autoriteta i slobode, Prosveta, Beograd 1980, 204)

Међутим, шта је заправо у позадини приче и Јововог питања: зашто?

Књига о Јову представља драму праведног човјека, којег је задесила велика несрећа и поред, за читаоце очигледне чињенице да је није заслужио. Штавише, сам Бог свједочи о праведности Јова када каже: „Нема човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања ода зла“ (Јов 1, 8).  Према заплету у књизи, сатана, као клеветник или тужилац људски, добија одобрење од Бога да стави Јова на искушења, тако да праведник након успјешног проласка кроз испитивања, напосљетку буде од Господа изобилно награђен.

И поред свих невоља које су га задесиле, Јов ниједног тренутка није изгубио наду и није проклео Господа, о чему свједоче његове ријечи: „Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње“ (Јов 1, 20). Aли се ипак питао чиме је заслужио толику патњу и страдање: „Рећи ћу Богу: немој ме осудити, кажи ми зашто се преш са мном.“ (Јов 10, 2)

Јовови пријатељи, који се појављују у поетском дијелу књиге, иако су осјећали тугу због његове патње, једино чега су могли да се досјете како би му помогли, било је да се заједно са њим запитају, да можда ипак и није био толико добар, како је о себи мислио, јер зашто би иначе оволико патио? Јов је знао да гријеше и био је увјерен да је поједностављена теологија његових пријатеља била на погрешном трагу, иако то само по себи није могло да му помогне да увиди како је то Бог дјеловао у његовом животу: „Тражио сам на истоку, али Бог није тамо, нити сам му ушао у траг када сам га тражио на западу.“ (Joв 23, 8)

И поред срећног завршетка књиге, Јов не добија одговор на постављено питање, јер кад му се Господ јавља у виду вихора, говори му: „Опаши се сада као човјек, ја ћу те питати, а ти ми казуј. Гдје си ти био кад ја оснивах земљу? Кажи ако си разуман. (Јов 38, 1–7); Ко је метнуо човјеку у срце мудрост? Или ко је дао души разум? (Јов 38 12, 17, 36); Ко се препире с Богом, хоће ли га учити? Који куди Бога, нека одговори на то (Јов 39, 35); Хоћеш ли ти уништити мој суд? Хоћеш ли мене осудити да би себе оправдао?“ (Јов 40, 3)

Дакле, Бог у свом директном обраћању истиче величанственост Свога стварања и Његову немјерљиву супериорност у односу на род људски, самим тим у односу и на оне који су праведни „избјегавајући“ тако да објасни разлоге својих поступака, које Јов није могао да схвати. Суочен са овим откривењем Божијим, Јов проговара: „Знам да све можеш, и да се не може смести што наумиш…Ушима слушах о теби, а сада те око моје види.“ (Јов 42, 2–5) Ово је проблем несамјерљивих односа Бога са родом људским, нарочито кад се посматра из перспективе узајамног односа.

У расправи о Јову, као и у самом библијском тексту, прелаз је од богооправдања до славословља, јер је суштина не толико у разрјешавању Јововог питања, колико у потврди његове вјере.

„Јеси ли погледао на мог слугу Јова?“ (Јов 1, 8) Управо тако, Бог иницира расплет приче хвалећи Јова сатани. Међутим, овакво читање пролога непожељно је за многе савремене критичаре и заступнике теодикеје. За њих, од почетка до краја, Бог игра улогу насилног неправедника и хвалисавца. Ипак, за онога ко вјерује да је Бог љубав, ове почетне Божије ријечи и јесу оно што језички представљају – похвалу. Свакако је вјеровање, да је Бог љубав, неопходна предиспозиција за овакво читање.

Божија похвала је позив на одговор, али је и покретачки мотив догађаја у књизи. У том смислу, могло би се констатовати да је Бог одговоран за оно што слиједи, а то је сатанино питање. Овај космички инквизитор, уживајући у слободи перцепције, истражује интегритет Јовове личности и његове вјере. „Еда ли се узалуд Јов боји?“ (Јов 1, 9)

Питање је заправо: шта је природа вјере? Могу ли људи бити несебични у односу на Бога? Одговор на ово питање, зависи од контекста у коме се тумачи. Да ли ће Јов бити у стању да одржи свој интегритет, управо из разлога што цјеловитост односа личности заступљених у Израиљу, зависе од одржавања односа са Богом? Хоће ли вратити благослов за проклетство, или ће проклињати Бога и умријети?

Јовов први одговор на његову невољу је пословичан благослов: „Господ је дао, и Господ је узео; нека је благословено име Господње.“ (Јов 1, 21) Оно што он овдје тврди – или признаје – је да, како у прошлом благостању и садашњем очајању, он има посла са Богом. Управо то је оно што значи бојати се Бога, видјети себе као увијек пред Богом и примити оно што долази од Бога. Јовов говор је потврда онога што Бог говори и то се потврђује у другој сцени са сатаном, када Бог понавља своју похвалу Јова који се и даље боји Бога и одбацује зло: „Нема онаквог човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања ода зла, и још се држи доброте своје, премда си ме наговорио, те га упропастих ни за што.“ (Јов 2, 3)

Јов не зна шта узрокује његову патњу; на начин на који то читаоци виде. Јер читаоцима је јасно да Јов не трпи зато што Бог мисли да је лош човјек – он пати зато што „таквог нема међу људима“ што су пак Божије ријечи (Јов 1, 8). Јовово искуство мучењем,  издваја га као изузетак. Искушење је изузетна ситуација која носи Јова изван домета теолошких и етичких и носи га против мистерије зла и Бога. Међутим, као изузетак, Јов је такође парадигма, стандардна особа за човјечанство и Бога који га хвали.

Са друге стране, у дијалозима са пријатељима, имамо другачији пруступ. У дијалозима Јов претпоставља да га Бог кажњава, да се Бог окренуо против њега, открио његова сагријешења, учинио га својим непријатељем. Као што Герет Кајзер примјећује (The Enigma of Anger: Essays on a Sometimes Deadly Sin 2002, 268), Јов је можда најпознатији примјер љутње на Бога у Светом Писму, проклињући ако не самог Бога – као што његова жена предлаже – онда дан када је рођен. Јов почиње тако што проклиње дан свог рођења: „Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој… не било дана у који се родих“ (Јов 3, 1–3) – што је ништа мање (ако обраћамо пажњу на слике у овом проклетству) него проклетство на саму креацију, поновно призивање ништавила, негација Божијег добра стварања.

Затим, у наредним поглављима, Јов наставља да изазива самог Бога – Његову бригу, саосјећање и правду – користећи језик који је тако директан и конфронтирајући, да су три пријатеља (теолога) то сматрали богохуљењем.

Јовови пријатељи нису имали никаквих критеријума за то, шта значи патити као онај који је невин пред Богом. Највиши облик побожности који су Јевреји знали био је попут Јововог.  И зато је било двоструко арогантно и двоструко неправедно од пријатеља на овај начин говорити о Јову.

Елифас, Вилдад, Софар прије свега, а на врхунцу и Елијуј, који се уздиже са обновљеном снагом када су остали постали уморни, сагледавају све што се Јову догодило у духу времена према коме је његова несрећа казна. Он мора да се покаје, моли за опроштај, и онда ће све опет бити добро, мисле они. У међувремену, Јов се чврсто држи свог тумачења.

Ипак, по самој непосредности његовог говора, Јов заправо само наставља да демонстрира оно што је потврђено у његовој изреци. Наиме, индикативно је да у свим тим догађајима који му се дешавају, Јов зна да се директно обраћа Богу. Јов је опијен Богом, или би се могло рећи да је теоцентрично оријентисан. Оно што тражи највише јесте да види Бога, и да га Бог препозна и призна, што би била потврда његове части коју је тако предано бранио.

И Бог га признаје. У поглављима (38–41) из вихора говори исти Онај Бог чије су прве ријечи биле ријечи хвале за сатану о Јову. Сада, Јову, Бог хвали чудо и необјашњивост стварања у језику сличном одређеним псалмима (нпр. Пс 148).

Надаље Бог упућује Јова ријечима: „Погледај све поносите, и понизи их, и потри безбожнике на мјесту њихову. Затрпај их све у прах, и повежи им лице на скривену мјесту…“ (Јов 40, 8)

Односно: Да ли бисте заиста поништили мој ред и поредак, како би оправдали  ваше властито? Сјетимо се да је Јов мислио како га Бог неправедно кажњава као неправедног. Опет, оно што он не зна је, да га је Бог похвалио као најправеднијег од људи. Његова патња није била казна. Јовов одговор на Божије пројављење је одраз унижења и срамоте. Он је понижен не само због недокучиве Премудрости и Промисла Божијег, већ и због чистог чуда Бога Који му се указује. Као што сам каже: Ушима слушах о теби, а сад те око моје види. Зато поричем и кајем се у пепелу…“ (Јов 42, 5)

Јов се „осрамотио“ јер га је недостојног Бог удостојио Својом појавом. Ово виђење, више од свега, је оно што је Јов тражио: не судска пресуда, већ част одговора. Можемо рећи да се Јов осрамотио чак и кад је исправљен Божијим јављањем.

На древном Блиском Истоку покајање у праху и пепелу јесте образац срамоте, а не признавање гријеха. Прича заправо никада није била у вези са гријехом. Ради се о искушењима, невољама и патњама невиних у свијету, у коме се чини да влада моћ проклетства и зла, а које се могу преобратити и обновити „Славом и похвалом Бога“. Јовово самоунижење и ћутање, аутор нам приказује као говор по налогу Божијем, али тако да Јов говори у име својих пријатеља. Другим ријечима, изведена је необична замјенска форма похвале у виду посредовања. Бог ставља  свога оданог и вјерног слугу као парадигму човјека достојног Божије похвале.

Чињеница је да човјечанство не може спознати Бога и Његове поступке, нама често пута нејасне, посредством некаквих узлета маште, већ је за то потребна реалност сусрета са Богом. Јов је искао од Бога одговор и Бог му је одговорио, можда не онако како је Јов очекивао, али свакако на начин кроз који га је опоменуо, да, ма колико тешко било разумијети горка животна искушења, и ма колико тешко било спознати Бога на дјелу, Он је увијек ту, и онима који су спремни да предано за Њим трагају, Бог ће се на крају открити.