„Наше су науке, ваше су необразовање и некултура.“ [Јулијан Флавије Клаудије]
И док су га средњовјековни писци поистовјећивали с ђаволом, змијом или антихристом, дотле је за ренесансне људе од пера, он био херој, за писце 18. вијека владар-философ, а романтичари су у њему видјели одважног и племенитог, али и усамљеног побуњеника. Међутим, ко је био Јулијан? Цар и философ или паганин и отпадник, или можда све то у једној од засигурно, најинтригантнијих личности како византијске историје, тако и историје хришћанства, као један од њених најистакнутијих опонената.
Јулијан Флавије Клаудије ступио је на престо Римске империје средином четвртог вијека, са циљем да врати сат уназад. Владао је свега осамнаест мјесеци (361–363 н. е.) прије него је изгубио живот у војном походу на Персију. Историчари и научници су подијељени у ставовима и мишљењима о Јулијану. И док га једни посматрају са негативног историјског аспекта (Сократ Схоластик, Натанаиел Ларднер, Томас Штраус, Кристофер Кларк), сходно томе што су његове идеолошке и религијске аспирације доживјеле крах, други пак сматрају како његов утицај представља једну од критичних тачака у историји хришћанства (Џон Абот, Џон Хурст, Едвард Берковиц, Драгош Калајић).
Премда је можда најсвеобухватнију анализу његове личности дао Димитриј Мерешковски у капиталном дјелу Смрт Богова. Иако романсијерско, ово дјело на изврстан начин третира историјске чињенице познате о цару Јулијану, који, мада је био отворени христоборац, заправо је, по свој прилици, био искрени боготражитељ кога су мржња, страх и огорченост повукли у таму.
Сам Јулијан је био готово непоновљив спој римског цара, грчког филозофа, мистика и паганина. Анализирати стога његову појаву на историјској сцени са било кога аспекта, није нимало једноставно, а поготово је ирелевантно посматрати га из само једне перспективе. Јер, иако поједини извори приказују Јулијана као способног војсковођу, односно правичног и поштеног владара, у црквеној успомени задржан је његов назив Апостата (Отпадник) због ватреног паганства и отвореног антагонизма које је испољавао према хришћанству, у коме је одгајан. С друге стране, Јулијан (у уском кругу неоплатоничара називан Јулијан Философ) био је узор паганским писцима као што су у четвртом вијеку били реторичар и философ Ливаније, односно историчар Амијан Марцелин, а у шестом вијеку историчар Зосим.
Без обзира на то да ли га посматрали у свјетлу свјетовних карактеристика, или са негативног аспекта црквено хришћанске равни, његов утицај није био безазлен, јер му као таквом вјероватно не би придавали значај у својим контра-полемикама свети Григорије Богослов, Василије Велики, Кирило Александријски, Блажени Јероним. Поред војних и политичких успјеха, период његове владавине обиљежиле су социјалне реформе, рестаурација паганства – деградацијом хришћанства, које је, од свих аспеката, најизраженије било у академско-интелектуалном погледу. Међутим, шта је заправо стајало у позадини идеолошког сукоба Јулијана са хришћанством?
Наиме, Јулијан је неминовно био претекла жртва, с обзиром на то да је под нејасним околностима преживио масакр у породици 337. године. То је свакако дало повода његовом каснијем доживљају себе као спаситеља Рима; у римско-паганској традицији поштеђена жртва – наведимо само Ромула као примјер – била је предодређена за највише циљеве, стварање, односно очување државе.
Ипак, оно што је круцијално, јесте то што је Јулијан доживљавао хришћанство, оно које му се нудило са приватним учитељима у оквирима златног кавеза, као израз негације сопствене слободе. Хришћанству је био подучаван у околностима у којима је његова слобода била доведена у питање: и док је живео у Макелуму, а и касније када га је Констанције из предострожности држао у Милану педесетих година. Зато је Јулијан када год је могао сам да бира, у Никомидији, Ефесу, или касније у Атини (гдје је студирао заједно са Кападокијцима), бирао нехришћанско друштво неоплатоничарских философа, који су нудили интелектуалну слободу, слободу од наметнутног, а не изабраног живота.
Код Јулијана се потрага за сопственом слободом, претворила у борбу против хришћанства. Јулијанов отпор према његовим хришћанским учитељима тако се добро оцртава у томе што је као цар, када је стигла вијест да је александријска паганска светина линчовала његовог некадашњег учитеља Георгија, одбио да казни читав град. Превасходни разлог огледао се у томе, што га је интересовала само судбина Георгијеве библиотеке, у којој су били чувани неоплатоничарски текстови.
Између осталог, како показује цјелокупан Јулијанов спис Мисопогон (Брадомрзац), иза презира према начину живота грађана Антиохије, крио се презир према урбаном животу у градовима на истоку Царства, животу који је у доброј мјери био живот његових хришћанских поданика. Да ли је презир према урбаном, утицао додатно на његов однос према хришћанству, или је било обрнуто, то је заиста тешко одредити?
По доласку на трон Римске империје, након низа војних и политичких маневара, Јулијан се прогласио јавним и отвореним непријатељем хришћанства. Колико је био озбиљан у својој намјери обнове паганизма, свједочи и усвајање радикалне врсте пијетизма. Желио је да докаже како паганизам попут хришћанства, може да подстакне на преданост, одрицање и спремност на жртву, као што је случај са Христовим сљедбеницима. Да би своје ставове учинио вјеродостојнима, он се одриче луксуза и раскоши, спава на земљи, и што је најбизарније, престаје са било каквом врстом личне хигијене. Чак се у једном од многих писама хвали нечистоћом свога тијела, дугим ноктима, неуредном косом и прљавим рукама.
За разлику од хришћанства, које је било монотеистичка религија, иако са појединим снажним јеретичким деноминацијама, паганизам је имао много различитих форми, од којих је Јулијан понајвише сопствени интелектуални карактер паганизма утемељио на неоплатонизму. Плотинова учења, која су за полазну основу имала Платонову философију, у епицентар постављају појмове: Једно, Разум и Душу, утемељујући схватање према коме се само истинским напорима разума, душа може повратити у прапостојеће стање – своме извору. Ово учење представљало је спој магијског и мистичног, те је као такво, адекватно поимано само у највишим интелектуалним круговима.
Ослобађајући паганство, Јулијан је уобразио да је он, поред осталог, и религиозни реформатор. Настојао је да васкрсне паганство, које је било на издисају. Ма колико да су му замисли биле апсурдне, неминовно је то да је Јулијан себе сматрао за интелектуалца- идеалисту. Будући да је огрезао у паганској философији, прије својих војних похода, покренуо је књижевни поход на Христово учење. Написао је тротомно дјело под називом „Против Галилејаца“ (Contra Galileos) усмјерено против хришћана. Ово дјело представљало је композицију ранијих скептичких полемика, као што су Келсова и Порфиријева, прожету Јулијановим темељнијим познавањем Светог Писма и фанатичнијим приступом.
Кроз Јулијанову кампања против хришћана, може да се огледа колико снага толико и слабост хришћанства. Његов први корак био је едикт толеранције, чиме је прејудициран Константинов едикт, само што овај пут суштина није била у толеранцији паганизма, него у узајамној толеранцији хришћана међу собом, што је подразумијевало прихватање недавно екскомуницираних аријанаца, односно рехабилитацију одређеног броја епископа, којима је био омогућен повратак из прогонства.
Са друге стране, Јулијанов покушај обнове паганизма, огледао се у томе што је моћ Цркве видио у њеној снажној организацији, те је и сам имао намјеру да примјени сличну структуру у својој замисли. Црква је остварила свој утицај и постала веома успјешна организација са епископима и свештеницима и тај принцип је и Јулијан намјеравао да примјени, тако што би поставио свештеника намјесника за сваку област. У поређењу са овим, паганизам је имао вашарско–аматерску конотацију. И ту је и настао крах његове замисли. Једноставно није било простора, а ни покушаја да се оствари социјална корелација, која је пак са хришћанством заједно узрастала, чиме би између осталог и паганизам био инфилтриран у свеопшти идентитет.
Као институција, хришћански клир није нешто нарочито био прогањан, али је био лишен свих привилегија из Константиновог доба. Пагани су смјењивали хришћане са положаја у државној служби. Како би се ослабило хришћанство и умањио његов укупни културни ниво, било је забрањено предавати хришћанима класична знања, односно било им је ускраћено право даљег рада у државним школским институцијама. Јулијан је свој потез правдао интелектуалном и културном инфериорношћу хришћана: „Наше су науке, ваши су необразовање и некултура.“ (4)
У једном од својих писама, Јулијан наводи сљедеће: „Сматрам да се одговарајући резултати образовања постижу у адекватним условима, превасходно у здравом стању ума, ума који посједује разумијевање и прави разлику мишљења о стварима добрим и злим, односно у стању које почива на здравим и рационалним темељима. Стога, уколико човјек мисли једно, а своје ученике усмјерава да раде друго, на тај начин чини пропуст не само по питању образовања, него и по питању свога достојанства и поштења…“
Вјероватно осјећајући да га широко распрострањена пракса демантује, Јулијан религијске аргументе за своје мјере усмјерене против хришћана, подупире моралним разлозима: хришћани који тумаче Хомера и Хесиода, не вјерујући у богове које ови пјесници предочавају, немају нимало професионалног поштења, те као такви сносе моралну кривицу и стога морају бити удаљени из наставе.
Ова званична новина у виду „академског прогона“ има свакако своју основу у хришћанској историји и дјелима хришћанских опонената, међу којима предњачи Келс, гдје је интелектуална маргинализација хришћана, који су припадали свим друштвеним слојевима, представљана као општеприхватљива чињеница. Такође, Јулијанов едикт, уједно освјетљава стање образовања у периоду четвртог вијека, које је, по свим параметрима, било веома широко и коегзистентно. То је период потпуно толерантне религијске атмосфере у академским круговима, а суштина образовног програма се и даље састојала у реторици, односно у изучавању класичних текстова.
Јулијан, као фанатични апологета паганства, настојао је тендециозно да уклони и у потпуности прекине сваки вид античке асимилације са хришћанством. Хришћанска културолошка и вјерска убјеђења, представљали су за Јулијана факторе, који им онемогућавају да суштински спознају умјетничке вриједности античког текста. Посљедица оваквог схватања Апостате је у томе што је он произвољно не само хеленизовао себе, него што је хеленску класичну културу, поистовјетио са класичном религијом.
Између осталог, Јулијан је знао да је будућност Цркве у дјеци, те их је стога лишио могућности да стичу образовање. Размишљао је у том правцу да чак хришћанским породицама одузме право васпитавања сопствене дјеце, сматрајући да ће на тај начин спријечити ширење тога по њему, „гнусног“ система међу необразованом светином. Тиме би хришћанство било потиснуто међу неуке народне масе. Поред тога, руководио се претпоставком да у контролисаном окружењу може манипулисати ослабљеном вјером. Његове намјере у том погледу су показале како је био свијестан, иако је тврдио супротно, да култивисан ум и Христова религија, нису међусобно искључиви, односно да неко може бити Христов сљедбеник, а опет културолошки и интелектуално уздигнут човјек.
Јулијан је знао да је хришћанска религија распрострањена кроз учења и кроз примјере. Хришћани су по ријечима Господњим „со земљи и свјетлост свијету“ (Мт 5, 13). Сходно томе, настојао је да их уклони са јавних и утицајних позиција. „Ако проливање крви светих не може да заустави раст овог малигнитета, барем се може стишати њихов утицај.“ Иако дакле сам није покренуо крвопролиће против хришћана, субверзијом закона подстакнуо је насиље против поклоника вјере. Са мученичким прогонима, хришћани су се суочавали и борили од свога постанка. Интелектуални пак прогон и деградација хришћана у образовној сфери, оставили су свакако дубок траг и позиционирали Јулијана као једну од најомраженијих личности са којима се Црква Христова суочила у историји.
Утицај хришћанских проповиједника, Јулијан је настојао да угаси и повлачењем одређених имунитета и повластице које су имали сходно Константиновом едикту. И у то доба, финансије су биле моћан фактор у развоју или рушењу неке институције. Јулијан је у извесној мјери имплементирао своје зле замисли манипулисањем закона и практиковањем неправде. У писму Атарбију Анкирском администратору дистрикта око Еуфрата пише сљедеће:
„Потврђујем вољу богова и сад ријечима, да не желим Галилејцима смрти или било каквог неправедног страдања, али апсолутно инсистирам и тврдим да им се мора наметнути страхопоштовање према божанствима. Јер смо превасходно милошћу богова све глупости Галилејаца задржали, те им се стога морају повиновати.“
У сваком случају, Јулијан није живио довољно дуго да своје паганске аспирације спроведе у дјело. Али је евидентно да је настојао тактички искористити све предности и снаге хришћанства у реализацији своје заблудјеле доктрине. А неоспорно је да би његово настојање да удахне нови живот паганству, тако што је хтио да направи контра-Цркву, свакако остало без успјеха и да цара није тако брзо сустигла смрт. Јулијан је владао кратко и доживио је идеолошки неуспех, али је начин којим се руководио у својој борби против хришћана, оставио дубок траг у нехришћанским круговима, с обзиром на то да су готово идентичне методе у опонирању хришћанству усвојили, ако не сљедбеници његовог лика и дјела, онда засигурно виновници његовог пропагандног модела.
Његов паганизам је можда доживио крах, али та клица паганског и окултног, паралелно са развојем људске цивилизације, увијек је проналазила плодно тле да се у одређеном историјском тренутку, и на одређеном простору, манифестује. „Јулијанов пројекат“ у четвртом вијеку, наметнуо је идеолошку борбу, која се у хришћанској историји јавила као један од озбиљних изазова са којим се Црква суочила и са којим се на извјестан начин, само у другачијој форми суочава и данас.
