Аутографи

Залог у Библији

Залог (стфр. collateral, лат. collateralis – пропратни, пратећи, раме уз раме, један уз другог). У кредитним уговорима, зајмодавац узима као залог (гаранцију) имовину (земља, храна, кућа, стока, одећа, средства за рад…), али и људе (у време робовласништва) како би осигурао враћање дуга. Уколико зајмопримац није у могућности да врати дуг, зајмодавац присваја залог да би наплатио дуг делимично или у целости. Ова пракса потиче из Месопотамије, када су, око 2700. г. пХ, кредите одобравали храмови и владари ради осигурања трговачких трансакција. Након тога, око 2400. г. пХ, пракса давања кредита и узимања залога се проширује на потрошачке кредите – задуживање домаћинстава ради преживљавања, посебно у тешким временима код локалних главара, званичника и богатих трговаца. Тада, у случају да зајмопримац није био у могућности да врати дуг, зајмодавци су у почетку преузимали жито, стоку, намештај и одећу, а како је време одмицало и пракса одобравања потрошачких кредита се ширила, то је почело да се односи и на њиве, куће, па и чланове домаћинства. Прво су одузимане слуге, а онда и жене, деца и, неретко, сам зајмопримац. На тај начин, створено је дужничко ропство, где су дужници били приморани да опслужују кредитора све док не отплате свој дуг.

У Старом Завету се каже да се дуг мора вратити, али саветује људима да се не задужују јер их дуг може одвести у ропство: „Зли позајмљује и не враћа…“ (Пс 37 21), или „7Богаташ влада над сиромашнима, и ко узима зајам слуга је оном ко даје зајам. … 26Не буди међу онима који дају руку, међу онима који гарантују за дугове. 27Ако немаш чиме да платиш, зашто да ти се узме постеља испод тебе?“ (ПрС 22 7.26-27). Истовремено, позива се на милосрђе према невољницима–зајмодавци да дају у зајам и не очекују зараду, па самим тим и не присвајају залог: „Дај му и нека ти срце не буде шкрто кад му дајеш, јер ће те због тога Господ, твој Бог, благословити у свим твојим делима и у све му чега се прихватиш. Јер сиромашног никада неће нестати из земље. Зато ти заповедам: Дарежљиво отвори своју руку према свом убогом и сиромашном брату у својој земљи (Пнз 15 10-11). Нешто даље у Поновљеним законима стоји: „Ако је тај човек у невољи, немој да одеш на спавање, а да си задржао његов залог (24 12; уп. Јез 18 16-18; Пс 37 21.26; 112 5; ПрС 19 17; 22 22-23).

Из разлога племенитости и очувања живота дужника, у Старом Завету се прописује шта се не сме узети у залог када су у питању одећа и средства за рад:  одећа се не сме одузимати,  посебно удовицама, да људима не буде хладно, нити горњи жрвањ и ручни млин, основна средства за обраду хране, без којих дужник не може да преживи: „26Ако свом ближњем узмеш у залог хаљину, врати му је до заласка сунца. 27Јер му је то једина одећа, огртач којим се покрива. У чему ће лећи? Он ће завапити к мени и ја ћу га чути, јер сам милостив“ (Изл 22 26-27), као и „6Нико да не узима у залог ручни млин или његов горњи жрвањ, јер би тако узео у залог сам живот… 13Чим сунце зађе врати му залог, да би он мо гао да оде на спавање у својој хаљини и да би те благословио. То ће ти се урачунати у праведност пред Господом, твојим Богом… 17Не изврћи правду странцу ни сирочету, и од удовице не узимај хаљину у залог“ (Понз 24). Слично томе, Исус у јеванђељу поручује: „Него волите своје непријатеље, чините добро и позајмљујте без камате не надајући се ничему, па ће ваша награда бити велика и бићете синови Свевишњега, јер је он добар према незахвалнима и злима. Будите милосрдни, као што је ваш Отац милосрдан“ (Лк 6 35-36).

Прописује се и процедуру примопредаје залога којом се налаже да се дужник тим чином не сме понижавати, због чега зајмодавац не сме да оде по залог у кућу дужника већ требада сачека да му залог буде донесен. Тиме се осигурава и да зајмодавац није до залога дошао кроз изнуду, него путем слободне воље дужника: „10Ако свом ближњем даш неки зајам, не мој улазити у његову кућу да би му узео оно што је дао у залог. 11Остани напољу, а онај коме си дао зајам нека ти изнесе залог“ (Понз 24). Посебну пажњу Стари Завет посвећује кредиторима који у случају неиспуњења обавеза по основу дуга од својих сународника присвајају залог у виду земљишта, винограда, кућа, маслињака и људи: „1Међу мушкарцима и женама подигла се велика вика против њихове јудејске браће. 2Једни су говорили: Своје синове и своје кћери дајемо у залог да бисмо добили жито да једемо и останемо живи. 3Други су говорили: Своје њиве, винограде и куће дајемо у залог да бисмо добили жито у време глади. 4Други су опет говорили: Заложили смо своје њиве и винограде да бисмо тим новцем платили цару данак. 5А наше тело је као и тело наше браће, наши синови су као и њихови синови, али ми своје синове и кћери морамо да дајемо у робље, а неке наше кћери већ су робиње. Руке су наше немоћ не, јер наше њиве и наши виногради припадају другима“ (Нем 5 1-5).

Неемија, управитељ јудејских провинција у име Персије, учествовао је у откупу јеврејских робова од странаца и давао је у зајам без камате и залога због чега је, након побуне локалних дужника, позвао великаше и свештенство да ослободе од дужничких обавеза и врате залог својим сународницима дужницима: „6Веома сам се наљутио кад сам чуо њихову вику и њихове речи. 7Тада сам у свом срцу размислио и прекорио великаше и управитеље: Ви узимате зеленашку камату, сваки од свог брата. Затим сам због њих сазвао велики скуп. 8Рекао сам им: Ми смо учинили све што смо могли да бисмо откупили своју јудејску браћу која су била продата другим народима, па зар ћете ви сада да продајете своју браћу, па да их ми опет откупљујемо? На то су ућутали и нису знали шта да кажу.9Ја сам наставио: Није добро то што радите. Зар не би требало да ходите у страху од нашег Бога, да нам се не би ругали народи, наши непријатељи? 10И ја и браћа моја и слуге моје дајемо им новац и жито у зајам. Али, молим вас, немојмо више да позајмљујемо уз камату. 11Молим вас, вратите им још данас њихове њиве, винограде, маслињаке и куће, и стоти део од новца, жита, младог вина и уља што узимате од њих као камату. 12Они су одговорили: „Вратићемо им и нећемо од њих ништа тра жити. Учинићемо тач но тако како си рекао. Тада сам позвао свештенике и заклео их да учине по тој речи. 13Затим сам истресао скутове своје одеће и рекао: Овако нека Бог истресе из њего ве куће, и иметка који је стекао, сваког чо века који се не буде држао ове речи. Тако нека буде истресен и нека остане без ичега. Тада је цео збор рекао: Нека буде тако! Онда су кренули да хвале Господа и народ је поступио по тој речи“ (Нем 5 6-13).

Писци Старог Завета су били свесни да дужничко ропство и присвајање залога воде великом раслојавању и континуираном ропству што, не само да је по себи велика неправда, већ угрожава одрживост друштвеног система. Свесни тога какву опасност по одрживост друштвеног система представљају нагомилани невраћени дугови, месопотамски владари су из прагматичних, а не толико моралних разлога повремено проглашавали опросне године током којих се анулирао дуг по основу потрошачког кредита и враћао залог дужницима. У Старом Завету је ослобађање од дуга и повраћај залога корективни мехнизам  којим се умањују људска патња и неједнакости, промовише милосрђе, али и обезбеђује дугорочна одрживост друштвеног поретка. Опросне године су законски инкорпориране како би се избегла могућност арбитрарног поступања владара.

Сваки седми дан (субота) је дан одмора за људе и животиње. Тог дана се одмарају и робови, то јест тог дана су они ослобођени од отплате свог дуга: „8Сећај се Шабатног дана и сматрај га светим. 9Шест дана ради и обављај сав свој посао. 10А седми дан је Шабат посвећен Господу, твом Богу. Не ради никакав посао, ни ти, ни твој син, ни твоја кћи, ни твој роб, ни твоја робиња, ни твоја стока, ни странац који живи у твом граду. 11Јер је за шест да на Господ створио небеса и земљу, море и све што је у њима, а седмог дана је починуо. Зато је Господ благословио Шабатни дан и посветио га“ (Изл 20 8-11). Сваке седме године (суботња година) дугови се опраштају свима сем туђинцима, домаћи робови се ослобађају и земља не обрађује: „1Сваке седме године прогласи опраштање дугова. 2А опраштање нека буде на овај начин: сваки зајмодавац нека опрости дуг којим се његов ближњи задужио код ње га. Нека не тера свог ближњег или свог брата да му врати дуг, јер је проглашено опраштање дугова у част Господу.3Туђинца можеш терати да ти врати дуг, али све твоје што се нађе код твог брата нека му опрости твоја рука. …9Пази да ти се у срцу не појави покварена мисао, па да кажеш: Приближава се седма година, година опраштања дугова, и да ти око не буде шкрто према твом сиромашном брату, па да му ништа не даш. Он ће завапити Господу жалећи се на тебе и то ће ти бити грех. …12Ако се твој брат, Јеврејин или Јеврејка, прода теби и служи ти шест година, седме године отпусти га од себе као слободног човека“ (Понз 15).

Неретко су кредитори третирали своје робове-дужнике као чланове породице, због чега је робовима остављена могућност избора – у случајевима кад процењују да ће им бити боље код господара него да буду слободни, робови су могли трајно да се одрекну слободе: „5Али ако роб буде упорно говорио: Ја волим свог господара, својужену и своје синове. Не желим да одем и дабудем слободан, 6нека га његов господар доведе пред Бога и нека га доведе код вратаили код довратка. Нека му његовгосподарпробуши ухо шилом, и нека му он заувекбуде роб“ (Изл 21 5-6). У односу на мушкарце, ћерке које су узимане као конкубине за кредитора или његовог сина биле су у лошијем положају, јер за њих није постојала могућност откупа из дужничког ропства. Опет, Стари завет позива да се и према њима поступа хумано: „47Али ако се странац или дошљак који је с тобом обогати, а твој брат који је крај њега осиромаши и мора себе да прода странцу или дошљаку који је с тобом или неком члану породице странца, 48након што се прода, он ће задржати право да буде откупљен. Неко од његове браће може да га откупи. 49Може да га откупи његов стриц или син његовог стрица, или неко ко је с њим у крвном сродству, ко је од његовог рода, неко из његове породице. Или ако се обогати, нека сам себе откупи“ (Лев 25 47-49), или „7Ако неко прода своју кћер да буде робиња, нека она не буде ослобођена као што се ослобађају мушки робови. 8Ако не буде била по вољи свом господару и он је не одреди за иночу него је изневерии допусти да бу де откупљена, нема право да је прода туђем народу. 9А ако ју је одредио за свог сина, нека с њом поступа по праву које имају кћери. 10Ако себи узме другу жену, нека јој не ускраћује храну, одећу и брачну дужност. 11Ако јој не буде чинио ово троје, она може слободно да оде, а да ништа не плати (Изл 21 7-11).

Kредитори су дужни да ослободе дужнике, али не онако како су им дошли – празних руку, већ са довољно средстава за опстанак, чиме се умањује могућност, барем на самом почетку, да поново допадну у дужничко ропство: „13Ако га отпустиш од себе као слободног човека, немој га отпустити празних руку. 14Даруј му нешто од своје стоке, са свог гумна и из своје пресе за уље и вино. Kао што је Господ, твој Бог, благословио тебе, тако и ти дај њему. 15Сећај се да си и ти био роб у египатској земљи и да те је Господ, твој Бог, откупио. Зато ти ово данас за поведам“ (Понз 15 13-15). Такође, отвара се могућност и за друге невољнике да не гладују и допадну у дужничко ропство јер је свима дозвољено да се те године служе плодовима необрађене земље: „10Шест година сеј семе на својој земљи и сакупљај њен род. 11А седме године остави је нека буде необрађена, и нека се сиромашни из твог народа хране од ње. Што они оставе, нека поједу пољске звери. Тако ради и са својим виноградом и са својим маслињаком (Изл 23 10-11).

Сваке педесете године је Јубилеј – опросна година. Те године се проглашава слобода, робови се ослобађају ропства, људи се враћају свом роду и земља се не обрађује: „10Посветите педесету годину и прогласите у земљи слободу за све њене становнике. То нека вам буде опросна година и нека се свако од вас врати на сво је наследство и у свој род. 11Та педесета година нека вам буде опросна година. Не сеј те ништа и не жањите оно што никне из зрневља које се просуло и не берите грожђе с неорезане лозе. 12Јер је то опросна година. Нека вам буде света. С њиве једите оно што земља роди. 13Те опросне године нека се свако од вас врати на своје наследство (Лев 25 10-13). Земља се купује и сходно томе узима у залог само на ограничено време, зато што она припада Богу – људи не купују, и стога не узимају у залог земљу, већ одређен број жетви (економским речником речено узимају је на лизинг). Kупљена земља, обично продата због оскудице као и земља присвојена узалог од сиромашних дужника, враћа се првобитним власницима како би они имали од чега да живе и добили нову прилику да буду слободни: „16Што више буде година, то ће бити већа цена онога што купујеш, а што мање буде година, то ће ма ња бити цена, јер ти он у ствари продаје број жетви … 23Зато земља не сме да се прода заувек, јер је земља моја. За мене сте ви странци и дошљаци“ (Лев 25).

Литература: D. Graeber, Debt. The First 5,000 Years, Melville House Publishing, 2011; M. Hudson, …and Forgive Them Their Debts: Lending, Foreclosure and Redemption from Bronze Age Finance to the Jubilee Year (TYRANNY OF DEBT), ISLET, 2018.

[Ово је дужа верзија текст проф. Огњена Радоњића који ће бити објављен у Лексикону библијске херменеутике (прир. Родољуб Кубат).]
error: Content is protected !!