Капитализам (нем. Kapital, према срлат. capitale – богатство од лат. capitalis – главни) се често у јавном дискурсу поистовећује са тржишном економијом (market economy), тржишним друштвом (market society), слободним предузетништвом (free enterprise) или мешовитом економијом (mixed economy). Ипак, тржишта су настала хиљадама година пре капитализма, предузетништво је почело да се рађа у окриљу феудализма док је државни апарат, осим у капитализму, имао значајну улогу и у друштвеним системима који су му претходили. Речју, ови термини којима се истичу одређене економске или политичке карактеристике капитализма не описују у целости сву његову комплексност и кључне карактеристике. Наиме, не постоји нека монолитна форма капитализна са униформним институцијама, правилима понашања и улогом државе и других сектора. Капитализам се јавља у више варијанти, од система који је сачињен од малих произвођача и великог дела производње који се обавља у домаћинствима, до оног у којем доминирају крупна предузећа са хиљадама радника. Неке капиталистичке системе карактерише оштра конкуренција међу произвођачима, док другима доминирају монополи и картели који контролишу цене својих производа и сузбијају конкуренцију. Неке форме капитализма су сурове према радницима и сиромшанима, док друге карактеришу снажни раднички синдикати и равномернија расподела националног дохотка и богатства. Опет, у неким капиталистичким друштвима држава има значајну улогу док је у другим, неолибералним, њена улога минимизирина и често подређена интересима богатих слојева друштва и крупног капитала.
Неколико је институција које су differentia specifica капитализма. Прво, ниједан друштвени поредак који му је претходио није познавао институцију приватног власништва. Наравно, неки појединци су имали право на приватно власништво, чак и огромно, али нису сви чланови друштва имали то право. Робови су и сами били приватно власништво док је у феудализму само краљ имао право на приватно власништво, док су властелини и ређе слободни сељаци располагали традицијом додељено право на коришћење земљишта. У случају властелина који су имали право на коришћење земље, кметови су били везани за земљу коју су обрађивали и на име ренти су били обавезни да део производње изнад егзистенцијалног вишка уступе локалном властелину, док су жене биле обавезне да раде на одржавању његовог имања. У другом случају, слободни сељаци нису били везани за земљу, али су такође, на основу традиције и под претњом принуде, били обавезни да део производње уступе локалном властелину. Стога, краљеви су били у могућности, што су неретко и чинили, да властелинима или верским заједницама одузму поседе.
Друго, у преткапиталистичким друштвима није постојао тржишни систем кроз који се одвија интензивна размена добара, услуга и фактора производње. Производња је следила традицију и налоге господара и била је одређена обичајима и принудом. Између производње и потрошње је постојала директна веза – другим речима, производило се за сопствене потребе и само су остаци од онога што није потрошено проналазили свој пут на тржиште. Самим тим, преткапиталистичка тржишта су била слабо организована и повезана за разлику од данашњих која су интензивна и тесно повезана са разгранатом и густом мрежом трансакција које се непрекидно извршавају. За разлику од претходних система, у капитализму се мањи део производње и размене обавља ван тржишта (домаћинства, држава, невладин сектор, квази-државне независне институције). Капитализам карактерише трајна тенденција ширења тржишта у потрази за профитабилним приликама. Данас, у модерним капиталистичким друштвима храну производе глобална предузећа из агробизниса, одећу и обућу велики конгломерати који запошљавају јефтину радну снагу из Азије и многе услуге које су некада домаћинства обезбеђивала за сопствене потребе су данас предмет трговања на тржишту (образовање и чување деце, одржавање баште и куће, кување итд.). Штавише, временом капитализам не постаје интензивнији само у смислу ширења свог опсега у националним границама, већ постаје и све екстензивнији у глобалним размерама са тежњом да привуче што већи број потенцијалних произвођача, радника и потрошача у капиталистички модел производње.
Треће, у преткапиталстичким друштвима нису постојала тржишта за организовану трговину факторима производње (земља, рад и капитал) јер фактори производње нису постојали. Наравно, постојали су природни ресурси, људски рад и капитал, али нису били на продају. Земља је била предмет администрирања и симбол војне моћи, а не некретнина којом се тргује. Рад је био део неплаћених дужности роба или кмета према свом господару – за разлику од капитализма у којем радник има право да прихвати, али и одбије посао, овај избор робови, занатлије и кметови нису имали. Такође, док су занатлије биле доживотно везане за цехове и кметови за земљу, радници у капитализму имају право да, ако тако одлуче, промене посао. Опет, иако су у преткапиталистичким друштвима становници функционисали под стегом традиције и принуде и били изложени ратовима и епидејима, постојала је, можемо рећи, нека врста сигурности – робовласник је имао интереса да храни роба, и ма колико био сиромашан, кмет је у доба оскудице увек могао да рачуна на помоћ властелина док занатлија није могао тек тако да буде избачен са посла јер су га штитила правила цехова. У тим друштвима није било незапослености – ако робовласнику није био потребан роб, он би га продао, док су кметови били везани за земљу и занатлије за цехове. Другим речима, у капиталистичким системима су радници и њихове породице у случају незапослености изложени ризику умирања од глади због чега се у XX веку, као корективни фактор, јавља држава благостања.
Капитал, такође, није био фактор производње. Разликујемо реални капитал у виду средстава за производњу и финансијски капитал у форми кредита као неопходне ставке тржишног механизма која омогућава неометан ток новца на релацији штедња-инвестиције-производња. Многи теоретичари капитализма истичу да је његово основно обележје постојање две супротстављене класе – са једне стране се налазе капиталисти као власници средстава за производњу (capital power) док се са друге стране налазе радници као власници рада (labor power). Оно што је специфично за капитализам је да власници средстава за производњу нису слободни да са својим приватним власништвом раде шта год им је воља (такво право никада није постојало), већ да имају право да онемогуће приступ друштву њиховим средствима за производњу. Другим речима, моћ капиталисте не лежи у моћи принуде, као у преткапиталистичким друштвима, већ у моћи да одбије да стави на располагање своја средства за производњу друштву – капиталиста не може да натера раднике да раде уколико то они не желе, али може да им ускрати приступ његовим средствима за производњу. Ова могућност се рађа у ситуацији када велики део популације није у могућности да себи обезбеди опстанак без приступа богатству или средствима за производњу. Ова доминантна позиција обезбеђује капиталисти право на резултат производње у замену за омогућен приступ радницима његовим средствима за производњу. У тим условима, радник улази у уговорни однос са капиталистом у којем му најчешће продаје фиксне сата рада у замену за фиксну надницу. Резултати рада, то јест производ рада тече капиталисти из којег он намирује све своје трошкове везане за радну снагу, инпуте итд и оно што преостане присваја у виду профита. Супротно, у феудализму, производ рада тече извршиоцу, то јест ка кмету или слободном сељаку на основу којег потом намирују своје обавезе према властелину. Такође, у феудализму, кмет или слободни сељак је имао обавезу да одређени број дана у години посвети производњи за господара што значи да је производња вишка била и временски и просторно раздвојена од производње за сопствене потребе. За разлику од феудализма, у капитализму се производња радника којом намирује сопствене потребе и производи вишак за капиталисту одвијају истог дана и одједном, то јест није раздвојена временски и просторно. Вишак припада капиталисти не на основу властелинских права, већ на основу власништва над средствима за производњу. Дакле, профит у капитализму, не припада ни радницима, ни менаџерима ни држави, већ искључиво власнику средстава за производњу. Капиталиста неће ући у процес производње уколико не очекује да оствари профит. Дакле, без обзира на то колику становништво има потребу за добрима или има потребу да ради и буде запослено, процес производње неће бити започет уколико власник средстава за производњу не очекује да прода добра по профитабилној цени јер је сврха производње акумулирање богатства. Наравно, акумулирање богатства и присвајање вишка је карактеристика и преткапиталистичких система, али се овај процес у капитализму разликује и квалитативно и квантитативно. У преткапиталистичким друштвима је богатство узимало конкретну материјалну форму која је била одређена неком специфичном употребном вредношћу, односно емоцијама које је било пожељно изазвати или ефектима које је било пожељно постићи код домаћег становништва и суседних империја. Тако је богатство било материјализовано у велелепним и грандиозним верским објектима, споменицима, градовима и палатама, наоружању или луксузној потрошњи зависно од тога да ли је био циљ уздизање култа ратовања и империје, обожавање, потчињавање, дивљење, украшавање итд. Насупрот томе, богатство у капитализму се не вреднује због неке његове специфичне употребне вредности, већ због његове уопштене разменске вредности. Богатство се у капитализму акумулира у виду роба – ствари које су произведене ради продаје, а не ради директне употребе или уживања власника. Управо је ова разлика у односу на преткапиталистичка друштва омогућила до тада незамисливо креирање богатства јер производња роба омогућава знатно брже стварање и ширење богатства у односу на његову акумулацију као употребне вредности намењене конзумацији владара и његове свите у претходним друштвеним системима.
Други важан фактор убрзаног стварања и ширења богатства у капитализму је свакако убрзање технолошког напретка. Технолошки напредак у прекапиталистичким друштвима је постојао, али је он био изразито успорен због недостатка мотивације. Наиме, напредак у технологији доводи до повећане продуктивности, то јест повећане производње на коју роб или кмет није имао право – сав вишак је је припадао господару. Слично томе, било који изум су занатлије биле у обавези да поделе са свим члановима цеха којем су припадали због чега нису били у могућности да у целости убирају плодове свог проналаска. Због тога они који су обављали рад нису били заинтересовани за технолошки напредак, док они којима је припадао вишак нису били заинтересовани за производњу, већ за свој углед и службовање. Са друге стране, капиталиста је имао мотив да улаже у технолошка открића јер цео производ рада припада њему. Осим промене у мотивацији тржишних учесника, важан фактор који је омогућио технолошки напредак је редовни ток богатсва у форми флуидног финансијског капитала према производњи (богатство као финансијски капитал) – ток уштеђевине и инвестиција који се организује и одржава преко финансијског система. У феудализму позив зарађивања новца није био од угледа. Штавише, за католичку цркву је позајмљивање новца за камату био грех и изједначавао се са зеленашењем. Последично, богатство није припадало онима који су били усмерени на зарађивање новца већ моћнима који су до новца долазили кроз војне подвиге, службу краљу или верској заједници – дакле богатство је долазило од моћи, а не обрнуто. У капитализму, са друге стране, моћ произилази из богатства. Основни предуслов да финансијски капитал постане фактором производње је био ремонетизација привредног система у смислу прихватања новца као универзалне обрачунске јединице (у новцу се изражавају цене, приходи, расходи и профити) и универзалог средства размене. Новац је дакако постојао и у преткапиталистичким друштвима – постојао је хиљадама година пре појаве капитализма, али је био редак и велика већина размене се у самодовољним економијама обављала кроз трампу. Ремонетизација привредног система је омогућила и свестранију употребу кредита који је предуслов отпочињања производње у капитализму. Наиме, производња у капитализму започиње улагањем новца у куповину свих инпута неопходних за отпочињане процеса – опрема, сировине, радна снага итд. У процесу производње стварају се добра и услуге које се на тржишту продају по довољно високим ценама да се намире уложена средства, рачунајући и камату за позајмљени новац и присвоји остатак у виду профита. Речју, два су услова за отпочињање производње – да је капиталиста у могућности да прибави новац за отпочињање процеса производње и да очекује да че на тржишту продати добра и услуге по профитабилним ценама. Уколико било који од ова два услова није испуњен, процес производње неће отпочети што доводи до незапослености како рада, тако и других ресурса. Опет, уколико је незапосленост велика, људи неће располагати довољном куповном моћи због чега ће на тржишту велики број добара и услуга остати непродат што води у порочну спиралу даљег смањивања производње и повећања незапослености. Када се временом очекивања капиталиста опораве, долази до опоравка производње, експанзије, потом претераног оптимизма и производње и на крају новог привредног пада. Ови циклуси у виду рецесија и експанзија такође нису били карактеристика преткапиталистичких система из простог разлога јер су им недостајала три кључна састојка капитализма – тржиште, профит као циљна функција и новац/кредит.
На крају, истакнимо још једном, у модерним капиталистичким системима постоји део производње који није профитно мотивисан и обавља се у оквиру домаћинства, државе, квази-државних независних институција (централна банка, повереник за информације од јавног значаја, омбудсман, повереник за заштиту равноправности итд.) или невладиног сектора. Такође, у свим овим системима, држава игра важну улогу на пољу доношења и спровођења закона, редистрибуције, производње јавних добара, заштите незапослених, особа са хендикепом и других социјално угрожених категорија друштва, борбе против нелојалне конкуренције, негативних екстерналија итд.
Литература: D. Acemoglu and J. A. Robinson, Why the Nations Fail: The Origins of Power, Prosperity, and Poverty, Crown Business, 2012; B. Clark, The Evolution of Economic Systems: Varieties of Capitalism in the Global Economy, Oxford University Press, 2015; G. Ingham, Capitalism, Polity Press, 2008; P. A. Hall and D. Soskice (eds.), Varieties of Capitalism: The Institutional Foundations of Comparative Advantage, Oxford University Press, 2001; R. L. Heilbroner, The Nature and Logic of Capitalism, W. W. Norton, 1985; R. Rosser Jr. and M. V. Rosser, Comparative Economics in a Transforming World Economy, MIT Press, 2018.
[Ово је шира верзија одреднице „Капитализам“ проф. Огњена Радоњића, која ће би објављена у другом издању Лексикона библијске егзегезе.]
